U aprilu nas očekuje nebeski splet koji će doneti velike promene za 4 znaka

April 2025. nije samo mesec proleća, nije samo buđenje prirode, pupanje cvetova i uranjanje u boje i mirise koji bude čula, ovaj april je inicijacija, tihi, ali duboki krik duše, mesec u kojem nebo signalizuje znakove koje ne možemo da ignorišemo. Venera je odlučila da punih mesec dana provede u društvu Neptuna, Saturna i Severnog Mesečevog čvora – što nije tako čest momenat. Trojstvo ljubavi, karme i sudbine susreću se u znaku ribe gde se sve razrešava, rastapa i rasplinjuje.

Osim toga, treba imati na umu da se u aprilu događa još jedan izuzetno zanimljiv i osetljiv nebeski splet – naime, sve ključne planete koji nose ovu priču nalaze se na samom kraju zadnjeg zodijačkog znaka. Neptun, Saturn, Venera i Severni čvor već su u završnim stepenovima, dok se Merkur u svom retrogradnom hodu takođe vraća u ribe, gde će biti do sredine aprila, čime se cela slika još više muti i izmiče zdravom razumu i donosi jednu gotovo pesničku (pre)osetljivost, ali i potencijal za suptilne uvide, intuitivne bljeskove i duhovna buđenja. Ovakva gusta koncentracija energije u znaku rasplinjavanja, povlačenja, nestajanja granica i unutrašnje alhemije, može lako da donese čitav spektar iskustava, od najčudnijih snova do osećaja da sanjamo na javi, dok će se kod drugih pak javljati ozbiljne nesanice, nemogućnost da se prizemlje, konstantan osećaj da nešto visi u vazduhu, dok će dobar deo ljudi osećati jaku potrebu da se povuku, isključe, spavaju, regenerišu, nestanu iz ”stvarnog” sveta.

Merkur u ribama svakako neće olakšati racionalnu obradu informacija, ali će zato otvarati vrata svemu onome što se ne izražava rečima, već simbolima snova, intuicije, vizija, energetskih frekvencija i osećajima koje jednostavno znamo, ali ne umemo da ih objasnimo. Mešanje jave i sna, doživljaji na ivici nauke, osećaj da živimo paralelno u više stvarnosti, sve je to moguće, pogotovo za one koji su po prirodi senzitivniji, otvoreniji za frekvencije koje ne oseti baš svako. Ovo je vreme plovidbe između svetova, kad se spontano otvaraju portali, informacije sa “druge strane” slivaju se u talasima, a bića koja su navikla da plivaju ispod površine sada će se osećati preplavljeno, ali i pozvano da služe kao mediji. Neki će osećati kao da se skida gusti, ali nevidljivi veo, drugi kao da se gubi tlo pod nogama. Sve je to deo procesa, jer ribe ne funkcionišu pravolinijski, one nas vode u unutrašnje slojeve, u dubine nesvesnog, u sve ono što se ne vidi na površini – tamo gde se stvari rastvaraju kako bi opet mogle da se oblikuju. I zato ne pokušavajte sve odmah logički da objasnite, jer ono što treba objasniće se samo, kad za to dođe vreme.

Ako vam se čini da sanjate na javi, verovatno i jeste tako. I to je u redu – samo pustite, plovite, upijajte, zapisujte snove. 

Mi, koji hodamo ovom Zemljom prepuni rana, sa pogledima punima tuge, sa mislima koje plešu na rubu između prihvatanja i otpora, osećamo nešto što je teško izreći, verbalizovati, ali nepogrešivo znamo da je došlo vreme da pustimo ono što smo najviše voleli, jer nas je upravo to najviše bolelo. Venera, kao simbol povezivanja, nežnosti, vrednosti i ljubavi, biva u hladnom zagrljaju Saturna, čuvara granica i karmičkog arhitekte koji ne gradi kuće od snova nego od težine iskustava koja nas oblikuju. Uz njih je i Severni Mesečev čvor koji pokazuje i naviguje put kojim trebamo da idemo. Kvaka je u tomu da se sve to događa u okeanu nesvesnog, jer ribe su poslednji znak zodijaka, znak oprosta, kraja, predaje, znak u kojem više ne možemo ništa da kontrolišemo jer je ono što se mora dogoditi već negde odlučeno. Ribe su okean boli, more koje isceljuje i rekuperira – ne pitaju jesmo li spremni, već dolaze kad je vreme i jednostavno nas povuku u svoje dubine, a mi ili potonemo ili se naprosto pretvorimo u more koje sve prihvata bez ikakvog otpora, borbe ili osude. I to će posebno osetiti svi koji su dugo držali glavu u pesku, a pogotovo oni koji imaju planete na kraju znaka ribe, devica, blizanac i strelac.

Ovaj stelijum (hrpa planeta na jednome mestu) ne donosi instant-odgovore ili uzbuđenje i radost novog početka, ne nudi spektakl radosti i lakoće, već nosi momenat zatvaranja, pre/puštanja, prihvatanja onoga što više ne “pije vodu“, vreme kada shvatamo da ljubav nije uvek ono što smo želeli, da vrednost ne dolazi uvek uz potvrdu, te da bliskost ponekad podrazumeva odmak i distancu. Možda volimo nekoga ko ne može da nam uzvrati ljubav na način koji mi očekujemo, možda gubimo ono što nam je bilo apsolutno sve, a vrlo je moguće i izvesno da se moramo pomiriti sa činjenicom da su neki odnosi tu samo kako bi nas naučili koliko dugo možemo da držimo nečiju ruku pre nego što je moramo pustiti. Jer Saturn nas ne pita da li volimo, Saturna zanima jesmo li sazreli i jesmo li sposobni da otpustimo ono što nas definiše i određuje, kako bi postali ono što jesmo. Venera je u ovakvim okolnostima ranjiva, nežna, krhka i hiperosetljiva i okupana čežnjom za večnim zagrljajem, dok Saturn odlučno i nedvosmisleno savetuje da idemo dalje, i upravo ta rastrganost između potrebe za bliskošću i lekcije o distanci postaje ključ ove plantarne sheme, koja nas uči da ljubav nije uvek ono što osećamo, nego ono što radimo uprkos osećajima.

Često mislimo da moramo da ostanemo u odnosui  da je snaga u trajanju, postojanosti i beskrajnoj vernosti, ali istinska ljubav traži mudrost prepoznavanja kada naša prisutnost više ne hrani nego guši, kada naša ruka, iako puna drhtave nežnosti, sputava nečiji rast i slobodu.

I upravo tada, ako istinski volimo, ne ostajemo pod svaku cenu, već puštamo, jer je vreme da druga strana nastavi svoj put bez nas. Ovo se ne odnosi isključivo na ljubavne odnose, već se tiče i prijateljstava, porodičnih relacija, poslovnih saradnji, i svih onih odnosa u kojima smo pokušavali da ostabemo dok je nešto u nama već davno počelo da se otapa, gasi, lomi i tiho, gotovo nečujno udaljava. Nimalo lak moment vezan za znak riba je činjenica da vreme zapravo ne postoji, baš kao ni granice, ne znamo da li je nešto tek počelo ili se upravo završava, pa lako bivamo dezorijentisani, gubimo kompas, ali i pojam o sopstvenom identitetu. Pokušavamo da definišemo osećaje, ali gotovo da nemamo šanse, jer dok pokušavamo da ih imenujemo i logično objasnimo oni su već promenili oblik, baš poput talasa koji se razlama i razbija pre nego što zapljusne obalu.

Severni mesečev čvor nas usmerava, ali ne prema onome što je poznato, već prema onome što tek treba da postanemo i kuda bismo trebali da idemo, što znači da moramo da ostavimo za sobom sve ono što smo mislili da jesmo, jer ne možemo dalje ako ne pustimo stare obrasce i programe, ali i ljude i situacije koji nas drže vezane za identitete koje smo odavno prerasli. Da bismo se uopšte osvestili i čuli i razaznali kojim putem valja krenuti, moramo se povući, što je ključnost i bitnost ovog tranzita. I da, biće i onih koji će se povući ne zato da čuju svoj unutrašnji glas, nego zato da pobegnu – od buke, od odgovornosti, od boli koju ne znaju ili ne mogu da procesuiraju. Povlačiće se ne zato da pronađu mir, nego zato kako bi pobegli od svega što ih boli. To je takođe simbolika riba – sklonost eskapizmu, zatvaranju u svoj svet, potiskivanju i stvaranju iluzija kako bi se izbegla duboka bol i zato je od krucijalne važnosti razlikovati povlačimo li se da bismo čuli i istinski najdublje osetili sebe ili da bismo izbegli sve to i po ko zna koji put se obmanuli i servirali sebi najlepše upakovane laži!

Samo i jedino osama koja je svesno izabrana i koja dolazi iz potrebe da budemo prisutni u sebi, a ne odsutni iz sveta, donosi istinsku jasnoću – sve drugo vodi u još dublju bol i patologiju.

Sigurno je da bismo svi trebali da se zapitamo ko smo mi bez te xy osobe, bez tog posla koji nas lagano, ali sigurno ubija. Ko smo bez raznih uloga i maski, bez šarenih snova, bez svih silnih odnosa, ali i ko smo i kako se osećamo kada prestanemo da žudimo da nas neko spasi i/ili da mi spasimo nekoga? Mi smo naprosto ono što ostane kad se sve drugo rastopi, mi smo duša, ogoljena, ali slobodna, mi smo trag svetla u tmini mora i mi smo bića koja znaju ili bismo trebali da znamo da predamo kontrolu nečemu mnogo većem od nas, nazvali to Bogom, životom, ljubavlju, prirodom ili smislenom beskrajnošću. Zamislimo shemu u kojoj se ne borimo, ne forsiramo, ne silimo, ne zadržavamo i ne dokazujemo, već samo i jedino puštamo i prihvatamo. To je upravo ono što će u svojoj suštini svemir tokom čitavog aprila tražiti od svih nas, šapućući nam nežno, ali gotovo nečujno da zapravo tokom ovog tranzita ne važe pravila koja poznajemo i koja smo možda do sada konzumirali. I zato, umesto da trošimo poslednje atome energije pokušavajući da zadržimo nešto što već odumire, svemir poziva da zaronimo u tišinu, u molitvu, u sve ono što ne traži objašnjenje, nego maksimalno moguću prisutnost i zato, ako postoji trenutak u kojem bismo trebali da predamo teret onome što je veće od nas – to je sada, tokom aprila. Možda ne znamo gde tačno idemo, možda nemamo sve odgovore, ali jedno znamo sasvim jasno, a to je da nismo više ono što smo bili.

Ipak, kao što se talas ne zaustavlja na obali, ni ova priča se ne završava u toj jednoj spoznaji. Jer nosimo je dalje – u sebi, u svom telu, u svom svakodnevnom ponašanju. Nosimo tu tišinu, to novo razumevanje, te lekcije koje se pokazuju u malim stvarima, u tome kako više ne odgovaramo na poruke obojene nepoštovanjem, u tome kako biramo ćutanje tamo gde smo pre molili za ljubav ili odobravanje, u tome kako ostajemo verni sebi čak i kad nas drugi napuštaju, jer više jednostavno ne igramo uloge koje se od nas očekuju. Možda nismo sigurni šta će ostati od nas kada otpadnu svi ti slojevi, ali jedno znamo – ono što ostane biće potpuno iskreno i čisto, sasvim dovoljno, bez ikakvih dodataka, ušminkavanja ili recimo posezanja za obrambenim mehanizmima.

Poenta nije u tome kako ćemo dalje, već jesmo li spremni da preuzmemo odgovornost za to što osećamo, hoćemo li konačno prestati da skrivamo bol ispod maske optimizma, hoćemo li prestati da krivimo druge za naše unutrašnje nemire i prestati da očekujemo da će neko drugi pronaći naše izgubljene delove i zakrpati ih ljubavlju. To više nije posao drugih ljudi, već samo i jedino naš. U svakom slučaju, ako sve odradimo kako treba, imaćemo šansu da biramo da li želimo da se držimo za krhotine prošlosti samo zato što se bojimo nepoznatog, ili ćemo konačno zakoračiti tamo gde se već odavno nalazi naše istinsko JA, strpljivo nas čekajući.

Nije poenta pustiti samo drugu osobu, već i potrebu da budemo shvaćeni, da drugima sve izgleda smisleno, potrebu da se silno trudimo kako bi sve ispalo kako treba.

Bilo bi itekako zdravo odustati od načina na koji smo se trudili da budem vođeni, kao što bismo trebali da odustanemo od silnih opravdavanja, izgovora i izuzetaka, što je od krucijalne i neizmerne važnosti. Takođe, trebali bismo da otpustimo uverenje da stalno i konstantno moramo da budemo jaki, ali isto tako da odbacimo patološku potrebu da budemo konstantno na raspolaganju drugima. Zaista je neminovno odustati od borbe da zadržimo ono što zapravo nikada nije bilo istinski naše.

I dok stojimo između starog i novog, dok polako otpuštamo ono što više nismo, nemamo potrebu za velikim i grandioznim odgovorima, rešenjima, ispravnim narativima, idealnim scenarijima, savršenim planovima ili za potvrdom da smo na pravom putu. Ne treba više niko da nam govori da vredimo, da smo na pravom putu, da će sve biti u redu. Ne treba nam niko da nam kaže da imamo pravo na odmor, na granice, na sopstvenu tugu ili istinu, jer sada imamo priliku da sve to osetimo u sebi. Ne kao misao ili uverenje, nego kao spoznaju koja više ne traži spoljne potvrde. Sve nabrojane nesigurnosti zamenjujemo spokojem, jasnoćom, istinom i autentičnošću, a umesto bučnih distrakcija, konzumiramo bezbolnu tišinu koja miluje i neguje dušu. I to nam je dovoljno. Napokon, dovoljno.

Zbog svega napisanog, bitno je napomenuti da nije teško pretpostaviti da bi planetarne pozicije tokom aprila mogle da donesu vrlo konkretne, ponekad bolne, ali nužne scenarije kao što su rastave, razdvajanja, završetke, konačna odustajanja, gubitke koji su zapravo dobitci, samo je pitanje hoćemo li to tako percipirati. Puno toga što se možda godinama guralo ispod tepiha sada može da ispliva; od skrivenih istina, raznih tajni do potisnutih i/ili neosvešćenih emocija i ko zna čega sve ne. I koliko god to u trenutku bilo teško, neprijatno, mučno ili razarajuće, to je naprosto proces čišćenja. Budimo sigurni da svemir ovaj period nije zamislio kao kaznu, kako će neka bića to percipirati, već kao momente suočavanja sa onim što nas truje, a što smo mahom navikli da etiketiramo kao potpuno normalno.

Jedno je jasno i sigurno – sve što ćemo proživljavati, u suštini nije kraj sveta, već kraj iluzije, a tamo gde pada iluzija – započinje i nastupa SLOBODA!

Naravno, sve kao i uvek zavisi ko je gde na svom putu i na kojm nivou svesti živi elemente i pozicije iz natalne karte. Sve što je do sada napisano ne odnosi se samo na lične procese – isti obrasci odvijaju se i na kolektivnom, globalnom nivou.

Društva, sistemi i institucije suočavaju se sa sličnim izazovima – gubitkom poverenja, raskrinkavanjem lažnih autoriteta, padanjem maski. Sve ono što je godinama funkcionisalo na osnovi privida, kontrole i duboko ukorenjenih, ali nikad propitanih struktura već se duže vreme urušava. Simbolika riba otvara teme vode, mora, granica, duhovnosti, religije, medija, farmacije, tajni, žrtava i svega onoga što se ne vidi na prvu. U tom kontekstu, moguće su i aktualizacije pitanja o verskim sukobima, zdravstvenim sistemima, klimatskim i ekološkim anomalijama, curenja informacija, kao i pojačani talasi kolektivnog umora, preosetljivosti, zbunjenosti ili pak intenzivnijeg duhovnog buđenja. Sve je prisutniji osećaj da ljudi mnogo češće prepoznaju promene koje se odvijaju u pozadini i kao da se sve više nazire stvarnost skrivana „iza zavese“.

Zasićenost i pucanja na globalnoj političkoj sceni postaju sve očitiji, a ljudi počinju jasnije da prepoznaju pukotine u narativima koji su dugo vladali prostorom javne svesti. U nadolazećem razdoblju mogli bismo da svedočimo ostavkama, iznenadnim preokretima i grčevitim pokušajima zadržavanja kontrole. Međutim, sve ono što se neće zasnivati na istini, polako, ali sigurno će gubiti čvrsto tlo pod nogama, pogotovo kada u drugoj polovini proleća planete počnu da prelaze u znak ovna. Na duge staze, tu su najbitniji prelasci Saturna i Neptuna, pa se nadam i verujem da će se u modu vratiti autentičnost, otvorenost, hrabrost, iskrenost i potreba da se stvari nazovu pravim imenom – jasno, glasno, direktno i bez puno kalkulisanja i okolišanja. Verujem i duboko priželjkujem da će na scenu sve više istupati oni koji imaju hrabrost da započnu nešto novo, stanu prvi u red, i kažu „dosta“, „basta“, „finito“, „game over“. Ona bića koja ne čekaju savršen trenutak, već ga sami stvaraju – bivajući tako primer onima koji se još kolebaju, ali i dokaz da istinska promena počinje onda kada prestanemo da čekamo da je neko drugi pokrene.

Za sam kraj, čini mi se prikladnim da zaokružim sve najavnim rečima predstave Fotelje u interpretaciji Ivane-Nataše Turković, nastaloj po motivima Stolica Eugena Ionescoa: „U apsurdu svakodnevice, Ionescove stolice smo zamenili foteljama u kojima se udobno smestila naša agresivna inercija – naša aktivna neaktivnost. Kad izvlačimo glavu iz peska suočavamo se sa sopstvenim iluzijama i oprečnim pričama bez želje za logikom. Zamišljamo se veliki, veći od života – generalski paradiramo, zamamljujemo lepotom, carujemo masama, plivamo u slavi svog ega. Oblačimo se lažima i ne vidimo ljude ispod njih. U rečenicama koje započinjemo ss Ja nemamo mesta za Mi. Tu smo, u napuštenom svetioniku kojem je pregorela lampa. Olujna je noć, baš kako i priliči. Nešto se meškolji u nama – nešto se budi i traži našu pažnju. Hoće li je pronaći?“