Dizajnerski šarm dvorca Pierrea Yovanovitcha u Provansi

Tih dana se Pierre Yovanovitch vratio kući u Provansu, iz Los Angelesa, odakle je putovao povodom novog projekta i posete Frieze Art Fairu. Ugledni ambasador francuskog stila puno vremena provodi na putovanjima, a ovaj trenutak mu je, kako mi priznaje, dobro došao za opuštanje jer već se već sledeće nedelje vraća u kancelariju kako bi uronio u brojne uzbudljive planove na kojima on i njegov tim rade. U fokusu mu je projekat scenografije i kostimografije za Nacionalnu operu Koreje, tačnije za „Le Nozze di Figaro“ (koja je premijerno izvedena u Seulu, tokom marta). Ne skriva koliko se oseća srećnim što radi na projektima koji su izazovni i inspirativni. „Ovo je drugi put da imam priliku da sarađujem sa rediteljem Vincentom Huguetom, a ujedno i moja druga scenografija za operu. Produkcija uključuje 53 kostima i brojne složene scenografske elemente – to je značajan poduhvat, ali i neverovatno ispunjujuć“, otkriva mi ovaj dugogodišnji ljubitelj opere, koji sada zadovoljno gleda kako se svi ti elementi spajaju u celinu.

Zanimljivo je da iako Pierre već dugi niz godina uživa uspešnu svetsku karijeru arhitekte enterijera i dizajnera nameštaja, sve je zapravo započelo sa modom, prema kojoj ga je usmerio veliki Pierre Cardin. Uz njega je proveo osam godina, prvo kao menadžer licenciranih kolekcija muške odeće za Benelux, a potom kao dizajner njegovih kolekcija muške mode. „Volim da kažem da je Pierre bio *arhitekta odeće*. Imao je izuzetno razumevanje geometrije, volumena, uglova i krivulja – taj način razmišljanja zasigurno je uticao na moj pristup dizajnu enterijera. Takođe je imao neverovatnu sposobnost kombinovanja boja, dezena i detalja. Rad sa njim usadio mi je duboko poštovanje prema klasičnim arhitektonskim oblicima, važnosti preuzimanja rizika i disciplini koja omogućuje pomeranje granica uz očuvanje ravnoteže. Njegov uticaj oblikovao je moj pristup enterijerima: preciznost, strukturu i poštovanje prema simetriji, ali i spontanosti.“

Sve što je Pierre spomenuo nekako prepoznajem i u ovom predivnom francuskom dvorcu Château de Fabrègues, s početka 17. veka, koji zove domom i čija je vrata ovom prilikom prvi put otvorio medijima. Smešten nedaleko od sela Aups, u južnom podnožju Alpa, dvorac je pripadao porodici Fabrègues (po kojoj je i dobio ime). Govori mi kako ga je očarao minimalistički duh arhitekture iz tog razdoblja, kao i to što je imanje relativno blizu Saint-Tropeza i Nice – odakle potiče (iako je njegov otac srpskog porekla) – ali istovremeno izolovano. „Lokacija, tišina i mirisi šume su veličanstveni. S obzirom na zahteve mog posla i stalna putovanja, važno mi je da pronađem ravnotežu u prirodi, a upravo u ovoj regiji osećam se najviše prizemljeno.“ Pierreova strast prema restauraciji istorijskih domova vidljiva je u svakom kutku ovog raja, a njegov autentičan dizajnerski potez upravo je prilagođavanje današnjem vremenu.

„Iznad svega, to je potraga za lepotom“, deli Pierre sa mnom svoj poetičan pristup radu i nastavlja: „Dok su očuvanje istorije i održivost svakako važni, moja primarna motivacija je estetska – istorijske kuće poseduju prirodnu eleganciju koja nadilazi nostalgiju. One su građene prema drugačijim načelima: bilo je više prostora na raspolaganju, koristili su se samo određeni prirodni materijali, a građevinske tehnike usavršavale su se vekovima, dovedene gotovo do savršenstva.“ Iako u svom profesionalnom radu uvek vodi dijalog između sopstvene vizije i želja klijenata, ovde u dvorcu Château de Fabrègues dizajnirao je isključivo za sebe. „Ovo je mjesto gde vreme teče drugačije – nema rokova, osim moje nestrpljivosti.“

Pierreov prepoznatljiv stil mnogi doživljavaju kao spoj minimalizma, topline i sofisticiranih ideja. Meni se lično sviđa njegova povezanost sa istorijskim dizajnom, posebno uticaji američkih dizajnera 20. veka. Pierre mu, pak, daje definiciju „rigoroznog i eklektičnog stila“, zasnovanog na intuitivnom pristupu dizajnu. „Od osnivanja svoje agencije 2001. godine, nastojim da uspostavim ravnotežu između naizgled suprotstavljenih sila – jednostavnosti i sofisticiranosti, luksuza i skromnosti, topline i strogosti, poezije i strukture. S vremenom sam stekao sigurnost da te kontraste dodatno naglasim, posebno u poređenju boja i tekstura i kombinovanju savremenih i istorijskih elemenata. Međutim, temelj ostaje isti: znatiželja i pažnja prema detaljima.“

Pomislim koliko volim kad neko istakne znatiželju kao metodu, dok još razgovaramo o tome koliko je razumevanje istorijskog dizajna ključno. „Moja strast prema američkom i nordijskom dizajnu ranog 20. veka proizlazi upravo iz tog uverenja. Posebno cenim pokret Swedish Grace iz 1920-ih, manje poznat stil koji spaja minimalizam sa vrhunskom izradom. Ljubav prema nordijskom dizajnu dodatno je oblikovala moja prijateljska veza sa Ericom Philippeom, galeristom koji je specijalizovan za skandinavske komade, čije mi je stručno znanje proširilo perspektivu“, deli Pierre.

Nastavlja u smeru američkih dizajnera sredine veka, poput Paula Lászlóa, Paula Frankla i Edwarda Wormleyja, čija ga hrabrost posebno privlači. „Njihova sposobnost kombinovanja materijala – pluta, čelika, keramike i drveta – duboko rezonuje sa mojim pristupom dizajnu nameštaja. Na primer, Franklove stočiće od pluta i hrasta smatram fascinantnim istraživanjem teksture i proporcija. Na kraju, moj rad svodi se na stvaranje enterijera koji su istovremeno opušteni i duboko lični – prostori koji spajaju preciznost sa karakterom i jednostavnost sa dugotrajnim utiskom.“

Kad smo kod karaktera, verovatno ne postoji bolji način za naglašavanje od umetnosti. Pierre se slaže koliko su umetnost i dizajn nerazdvojni: „Umetnost prostoru daje dušu. Za razliku od klasičnih dela, savremena umetnost donosi element radikalnosti, kontroverze i slojevitog značenja koji mogu da transformišu prostor“. Pierreovi enterijeri su umetnički, a radovi koje koristi dolaze iz proverenih galerija, dok su drugi naručeni specifično za određene prostore. Izdvaja saradnje sa umetnicima kao što su Claire Tabouret, Alicja Kwade, Matthieu Cossé, Tadashi Kawamata, Johan Creten, Francesco Clemente i Giulia Andreani na raznim projektima, uključujući i sopstveni dom. „Osim enterijera, umetnost u prostor unosi napetost i energiju. Dobro dizajnirani enterijer zasniva se na ravnoteži – između lepote i funkcionalnosti, elegancije i udobnosti, modernosti i klasicizma. Umetnost doprinosi toj ravnoteži, a istovremeno unosi i element neočekivanog.“

S obzirom na to da ovde zapravo razgovaramo o vanvremenskoj estetici, Pierre mi otkriva da ga oduvek privlače klasična, moderna i savremena umetnička dela, objekti i građevine, ali i da njegov izbor više zavisi od snage i kvaliteta nekog komada nego od njegovog razdoblja. „Za mene uspešan enterijer ne zavisi o određenoj epohi već i o harmoniji između prošlosti i sadašnjosti, tradicije i modernosti. To je ono što prostoru daje vanvremenski karakter“. Nakon kratkog promišljanja dodaje i kako bezvremenost takođe proizlazi iz rada sa prirodnim materijalima i izbegavanja prolaznih trendova. „Dajem prednost zanatskoj izradi, osiguravajući da nameštaj i enterijeri s vremenom dostojanstveno stare umesto da brzo zastare.“

A šta je najlepše kod zdanja Château de Fabrègues? Ne znate da li biste radije ostali satima unutra, posmatrajući sve te *site-specific* umetničke uglove, ili se divili prostranom perivoju i zelenilu koji okružuju dvorac, šetajući kroz te prizore satima. Zamišljam druženja i boravak u Fabrèguesu, koje mi Pierre, uz posećivanje izložbi, čitanje knjiga i odlazak u operu, ističe kao omiljene rituale za opuštanje i obnovu energije. Ne pada mi na pamet da se sa ovim prvim delom ne složim.

Još jedna stvar, decentno i stilski utkana u rad ovog studioznog dizajnera, koji gotovo ni ne ispušta kofer iz ruku, jesu putovanja. Za Pierrea su posao i putovanja toliko isprepleteni da ih je teško posmatrati odvojeno. Međutim, uprkos tome, izuzetno uživa u otkrivanju novih mesta. „Venecija mi odmah pada na pamet – bio sam tamo puno puta, a uvek me iznova iznenadi. Sa Venecijom nikad nisi završio.“ I nekako me taj odgovor nije uopšte iznenadio. Pierre ovoj listi dodaje i gradove koji snažno utiču na njegov rad. „Ljubljana, Stockholm i Helsinki. Na listi su i New York, Chicago, Beč, Tokyo, Rio… i tako u beskonačnost.“ Posmatrajući ovo grandiozno imanje, koje decentno i kroz vrlo jedinstvene momente otkriva delove karaktera svog vlasnika, nisam propustila priliku da upitam Pierrea jedno vrlo jednostavno (ili možda ne toliko) pitanje – koje su to tri stvari koje svaki dom treba da ima kako bi bio i prijatan i funkcionalan?

„Dom bi trebao da deluje intuitivno i jednostavno za kretanje. Promišljeno prostorno planiranje osigurava da svaka prostorija ima svoju svrhu, a istovremeno održava osećaj prostranosti i udobnosti. Uvek nastojim da stvorim prirodan protok između prostora, balansirajući strukturu sa toplinom.

Udobnost je duboko povezana sa teksturom materijala i načinom na koji oni reaguju na svetlost. Prirodni materijali – poput masivnog drveta, lana, vune i kamena – stvaraju bogatstvo čula koje dom čini privlačnim. Volim da kombinujem različite teksture kako bih dodao dubinu i toplinu dok istovremeno zadržavam prefinjen i vanvremenski izgled. Dom bi trebao da odražava individualnost svog vlasnika. Bilo kroz umetnost, vintage komade, unikatni nameštaj ili prikupljene predmete, ti elementi bi trebali da pričaju priču.“ Hoće li individualnost ostati prisutna u sve globalizovanijem tehnološki usmerenom svetu, nisam sigurna, ali Pierre u budućnosti vidi sve veći fokus na stvarnim, opipljivim prostorima i udobnosti neposredne okoline.

„Za mene, to je prava lepota enterijera“, govori i nastavlja: „Društvene mreže i tehnologija povezuju nas više nego ikad, ali one takođe mogu da stvore osećaj izolacije. Promišljen dizajn enterijera može tome da pruži protivtežu tako što podstiče toplinu, intimnost i osećaj pripadnosti. Više nego ikad, ljudi traže enterijere koji su lični, prijatni i odraz njihovih života – prostore koji pružaju utočište od ubrzanog digitalnog sveta, a istovremeno poboljšavaju svakodnevna iskustva.“ Upijajući svaku toplu nijansu i mekanu liniju Châteaua de Fabrègues, bilo je sasvim jasno o kakvom tipu utočišta govori.