Petra Nižetić Mastelić ekskluzivno je za Vogue Adria otvorila vrata novog doma u selu blizu Sinja

Sa Petrom smo dogovorili snimanje u jedan običan radni utorak, u zlatni čas. Ideja nam je bila da uhvatimo sve mekane nijanse kojima sunce časti polja, zelene livade, farmu konja…koji okružuju njen novi dom. I dok smo iza sebe ostavljali svu užurbanost Splita, približavajući se tridesetak minuta udaljenom selu u predgrađu Sinja, već se lakše disalo. Petra nas je dočekala nasmejana, sređena, ali na onaj effortless francuski način u kojem su jeans, bela košulja, razbarušena punđa i ruž boje kože, odigrali dobitnu kombinaciju. Znate onaj osećaj kada ste nekog upravo upoznali, ali kao da ga znate već od pre, e tako sam se osećala sa Petrom.

U Brnazama je sunce taman za kraj dana davalo sve od sebe. Kružne stazice, uređeni vrtovi, cveća i drveća svuda. Tu i tamo neka stara (šarmantno) napuštena kuća koja čeka nove vlasnike, i mnogo lepo obnovljenih, uređenih. Ovde u selu (koje se zapravo smatra predgrađem Sinja), u Franinoj porodičnoj kući, Petra i Frano su pronašli svoj novi dom. „Bilo nam je važno da smo blizu Splita, ipak sam ja Splićanka“, dodaje sa humorom Petra deleći još jednu životnu anegdotu. „Zanimljivo je da smo u emisiji Po ure torture imali rubriku koja se zvala Davnik i parodirala je dnevna zbivanja, a na kulisi su bili satovi ispod kojih je pisalo New York, Tokio, Pariz i Brnaze. I evo mene danas u Brnazama. Sudbina, šta drugo.“ Smejemo se.

Još dok je aktivno vodila svoj popularni blog ModaKoModa, sećam se fotografije njihovog neformalnog, opuštenog venčanja na plaži u San Franciscu, samo uz najbliže prijatelje i kumove. Baš jedna od tih fotografija koja je visila na zidu, izmamila mi je dugosilazni aaaa, a njoj široki iskreni osmeh na lice. Pitam Petru šta je bio ključni trenutak za povratak iz Amerike nakon sedam godina. „Frano i ja smo odmah počeli da maštamo o povratku i životu na selu. Oboje smo živeli preko, ja u Barseloni, on dvadeset godina u San Franciscu, i nauživali smo se velikih gradova i urbanog načina života, i ideja povratka u Hrvatsku nam se činila romantičnom. Covid je definitivno ubrzao stvari, ali i činjenica da je sa dvoje male dece bilo vrlo izazovno daleko od porodice.“

I evo ih, nakon dve godine adaptacije, uselili su u obnovljenu kuću koju su prilagodili sopstvenim potrebama.“Najgori stres je prošao i sad napokon uživamo u radovima oko kuće i u vrtu“, govori mi nudeći nas domaćim sokom od zove (tome nikad ne kažem ne), i najavljujući kako je gallete od jabuka i šljiva već u pripremi, i kako ćemo ga degustirati nakon snimanja. (da, tako su nastale ove prve fotografije iz kuhinje, a od tog trenutka nestrpljenje je počelo da raste).

U Petrinom domu se oseća prijatna porodična toplina, uredila ga je jednostavno sa željom da bude vanvremenski, iako, priznaje, „proces uređenja, zapravo nikada ne prestaje“, čemu smo se obe nasmejale jer i sama prolazim kroz građevinske radove trenutno. Zanimljiv je mikrocement koji dominira u celoj kući; podovi, kupatilo, zidovi, sve je njime obloženo. Prepliću se i ti neki sitni detalji i i lični odabiri. „Uspeli smo čak da sačuvamo gredice na plafonima u prizemlju, ručni rad Franinog tate, koji prostoru daje poseban pečat. Keramiku u checkered paternu sam stavila samo na terasu i oko kuće što joj je dalo na karakteru. Mnogi kad uđu u kuću kažu da ima američki štih što nije čudno jer sam dugo vremena provela u San Franciscu gde je prisutan taj nekakav cottage look, barem kad je reč o stolariji, a eksterijer me više vukao na španski stil pošto mi je Španija drugi dom tako da je bio neminovan i taj uticaj.“

Znamo koliko nas manja okruženja uspore, a mene je njena terasa sa pogledom na vrt i prostranu sinjsku pustopoljinu i okolna brda, ubacila upravo u taj tempo. „Baš to smo priželjkivali. Lepo nam je, osećamo tu jednu lakoću življenja, kao da je sve u slow-motion modu; mirisi su intenzivniji, ukusi su puniji i vazduh je čišći nego u gradu. Svaki put kad odemo u Split ili Zagreb dobijemo potvrdu da smo doneli dobru odluku. U grad idemo na dobar koncert, predstavu ili nekakav event ili ako baš moramo.“

Da li je selo ispunilo očekivanja, pitam je znatiželjno, očekujući potpunu iskrenost. „Sklona sam idealizovanju, a život na selu nije uvek idiličan. Ali još uvek mislim da smo doneli dobru odluku što smo odlučili da odgajamo decu, u ovoj ranoj fazi života, u manjoj sredini. Ovde mogu neometano da se igraju, ne moramo da o automobilima, da se borimo za parking mesto na dnevnoj bazi itd. Uzgajamo svoju hranu što smatram da je danas ogroman benefit jer ponekad zaboravimo da je ono što unosimo u sebe važnije od svih krpica i make upa koji stavljamo na sebe“, iskrena je Petra koja je putem zavolela baštovanstvo i novu dimenziju povezanosti sa prirodom koju joj je donelo. „Naravno da život na selu ima i negativnih strana, a ono što meni možda najviše smeta, posebno nakon života u Americi, je to što svako zna sve o svakome pa je teško zadržati privatnost.“

Odrasla sam uz Po ure torture, gde su Petra i Marijana Batinić, kao voditeljke i autorke duhovito secirale naše društvo. Kasnije je Petra nanizala projekata ispred i iza kamere, radeći ponajviše u produkciji televizijskih i web formata. U jednom trenu je završila master iz audiovizualne produkcije u Barseloni. Pomišljam kako su to bila profesionalnom dinamikom ispunjena, drugačija vremena, i kako joj je majčinstvo donelo jednu drugu vrstu ispunjenja. „Ostvarila sam se mnogo pre porodičnog života, tako da je majčinstvo, za mene došlo u savršeno vreme. Imala sam televizijsku karijeru (ispred i iza kamere), završila sam fakultet, studirala u inostranstvu, putovala, partijala, tako da sam sve te neke stvari „odradila“ pre nego sam postala majka. Majčinstvo me je potpuno promenilo i zahvalna sam na tome jer mi je pomoglo da presložim prioritete i više nisam sebi na prvom mestu. U početku je izazovno jer gubitak te neke slobode koju imaš dok si mlad nije lako, ali nakon što osetiš koliko je roditeljstvo transformativno iskustvo kako mentalno tako i duhovno, ne bih ga menjala ni za šta.“

Dok smo snimali sve ove prizore u okolini Petrine kuće, Jozo i Milo bi samo projurili na svojim trotinetima, uleteli u kadar i brzo iz njega, neuhvatljivo izleteli. Njima je ovde najlepše, pomislila sam i pitala Petru kako im izgleda dan na selu. „Svako jutro me budi petao, još nemamo svoje koke, ali susedi imaju pa domaćih jaja ne nedostaje. Dan započinjem kratkom jutarnjom jogom, meditacijom i zdravim ritualima pre doručka. Potom se bude deca, sledi doručak, vrtić, poslovi oko kuće ili na kompjuteru, u zavisnosti od dana. I naravno snimanja koja me posebno vesele. Letnje večeri su rezervisane za duge šetnje cetinskim poljem, a posebno nas raduje blizina farme alkarskih konja.“

Prirodu je počela da ceni još u Americi dok su živeli uz Tihi okean, a vreme su provodili kampujući u nacionalnim parkovima. Ovde su nastavili da planiraju i provode puno vremena u prirodi.

„Nedavno sam čula jedan zanimljiv quote pa ću pokušati da ga prevedem na hrvatski. Ako želiš da budeš srećan godinu dana – udaj se, ako želiš da budeš srećan deset godina – nabavi psa, ako želiš da budeš srećan do kraja života – napravi sebi vrt“, dodala je Petra našem razgovoru. Nije bilo druge, nego složiti se, okružene njenim vrtom, zelenilom, pašnjacima.

Petra je nakon povratka otvorila i svoju fotografsku radnju, nešto o čemu je dugo sanjala i što ju je izvadilo iz statusa, stay-home mum. Pitam je i da li joj je ovo okruženje donelo novu inspiraciju za projekte. „Uvek pokušavam da nađem inspiraciju u prostoru u kojem se nalazim. Kombinujem studijsku i lokacijsku fotografiju u zavisnosti od godišnjeg doba. Sada je na primer idealno vreme za porodična slikanja na otvorenom pred zalazak sunca, a odmah nakon leta kreću pripreme za božićno fotografisanje koje je svake godine produkcijski sve zahtevnije.“ Ističe kako uvek sebi pronađe nešto što joj pričinjava zadovoljstvo, da usput može nešto i da zaradi.

„Uvek se vodim onom: Nađi posao koji voliš i nećeš morati da radiš ni jedan dan svog života. E pa ja imam sreću da je to bila moja mantra od samih početaka poslovne karijere.“

Iz kuće se već širio miris sveže pečene domaće gallete pite (ovaj tekst i fotografije, nažalost, neće moći da vam opišu koliko je to dobar miris bio, moraćete da mi verujete na reč). Sele smo na terasu, počele da je sečemo i delimo, uživale smo u pogledu. Pomislila sam da li bih u ovakvom okruženju mogla da živim zauvek. Pitala sam isto i Petru. „Odlučili smo da ne pravimo prevelike planove nego da uživamo u trenutku barem dok su jeca još mala. Oboje smo nomadi po prirodi pa me ne bi čudilo da se s vremenom upustimo u neku novu avanturu. Najvažnije je imati opcije, a mi ih imamo i na tome smo neverovatno zahvalni.“