Uoči debitantskog koncerta u Beogradu, Petar Martić objasnio nam je šta je "blok pop"

Kada sam bila mlađa, moja omiljena aktivnost bila je ležanje na krevetu sa laptopom i istraživanje najskrivenijih uglova interneta u potrazi za kul muzikom. Moj cilj je uvek bio da se sutradan pojavim u školi sa novim sjajnim bendom za koji moje prijateljice nikad nisu čule, a koji će da obožavaju – a one su radile isto. Bio je to neki neobičan, tinejdžerski love langauge. Na nekoj od naših ekspedicija kroz brojne nišne playliste, jedna od nas – nakon nekog vremena prestane biti važno koja će da pobere zasluge – naletela je na punk bend Pasosh. I bile smo apsolutno očarane. Ova grupa obeležila je našu fazu slušanja alternativne strane muzike, punka kakav nam se činilo da niko ne izvodi kao oni.

Kako život obično voli da se poigra s nama, dokazujući da nismo mi ti koji vučemo konce, nekoliko godina kasnije opet sam se našla u svojoj tinejdžerskoj sobi, slušajući Pasosh, ali ovaj put u pripremi za intervju s Petrom Martićem, koji je u ovoj grupi bio vokalista i basista. Bilo je to poput nekog ludog déjà vua, dokaz efekta leptira. „Pasosh je zaista bio krupan bend, dosta smo svirali po Istočnoj Evropi,“ nasmejao se Petar na moj ogromni, gotovo adolescentski entuzijazam. Pre razgovora sam napravila mentalni podsetnik da ne blebećem mnogo o Pasoshu, jer sam želela da posvetim pažnju Petrovom novom radu, muzici koju snima na srpskom jeziku – ali morala sam bar na kratko da se osvrnem na njegovo bogato stvaralaštvo pre preseljenja u Beograd.

Petra je rad u mnogobrojnim bendovima oblikovao i promenio, ali ne onako kako biste možda pomislili. Njegov današnji zvuk ne vuče korene iz svih punk, rap i elektronskih projekata na kojima je radio pre (a kojih je bilo mnogo). „Moja nova muzika ne zvuči kao punk, ona je prilično down tempo, lagana, na nekim momentima nežna ili romantična. Ali opet, činjenica da sam sedam godina svirao u punk bendu i da sam odrastao na toj muzici, oseća se kroz neke druge stvari, kroz moj stvaralački proces,“ objasnio mi je muzičar. „Koja ti je omiljena tvoja era?,“ pitala sam ga, u glavi prevrćući sve bendove kojih je bio deo, bilo kao frontman ili u pozadini, od Prigai Kiska, preko Ozera i Pasosha, pa sve do solo karijere. „Mislim da je svakom muzičaru i umetniku omiljena ona poslednja era, ona u kojoj je sada. I najbolji album je uvek onaj koji si poslednji napisao, zato što je to nešto što je za tebe sveže i čime si još inspirisan. Objektivno to možda nije uvek tako ali mislim da je to jedini tačan odgovor,“ kaže Petar. 

Kada je iza muzičara karijera duža od jedne decenije, koju su obeležili različiti projekti i razni bendovi, publici postaje teže da ih definiše i stavi u jedan kalup. Zato za Petra svuda možete da pročitate da je „multižanrovski muzičar“, što je opis za koji se sam opredelio. On to zaista jeste, ako se posvetite slušanju njegove diskografije, krenućete na jedno dugo muzičko putovanje kroz različite žanrove, zvukove, instrumente, a od nedavno i jezike. Ipak, zanimalo me je kako bi on sam opisao svoj zvuk. „Jednostavno, najlakše mi je da kažem ‘multižanrovski’, zato što svaki projekat ima neki drugačiji zvuk,“ kaže Petar.

Muziku koju radim sada bih svrstao u neki eksperimentalni jazz, lo-fi, trip-hop, tako nešto – ali ja sam za taj žanr smislio svoj naziv, on se zove „blok pop“. To je neka moja verzija pop muzike sa novobeogradskih blokova.

„Ja sam odrastao u bloku. Naš stan u Bloku 23 je za mene uvek bila glavna lokacija u Beogradu. Nikada nisam živeo negde drugde i iskreno nemam želju da živim nigde drugde – nekako je to moja glavna asocijacija za Beograd,“ kaže Petar. A improvizovano ime žanra Blok Pop naziv je i njegovog prvog EP-ja na srpskom jeziku, koji je objavljen krajem prošle godine. Petar Martić nam u njemu kroz četiri pesme prenosi svoj doživljaj novobeogradskih blokova. „Sviđa mi se ta arhitektura Novog Beograda, posebno mog bloka – taj neki brutalizam, modernizam, koji je zaista unikatan,“ kaže mi Petar, a baš reč unikatan je epitet kakav sam tražila kako bih opisala njegov novi zvuk. Blok Pop osvrće se na prostor u kom Petar živi i u kom je na neki način i odrastao, a muzičar je u EP uneo svoj jedinstveni senzibilitet. Njegove pesme prožete su ljubavlju koju gaji prema ovom delu grada, koji ne bi svi nazvali estetski lepim, a retko ko bi mu posvećivao pesme.

Početkom maja, Petar je objavio i drugi EP na srpskom jeziku, Cafe Bar Almira, u kom zaista peva o ljubavi. „Za mene su oba EP-ja vrlo pop, ali Cafe Bar Almira je malo romantičniji i emotivniji, jer tu su pesme o usamljenosti, dosadi i momentima kada tvoj partner nije sa tobom,“ objašnjava mi Petar. U njegovoj novoj muzici osete se primese mnogobrojnih žanrova i stičem utisak da je inspiraciju hvatao na svakom uglu i u mnogim državama, stapajući svoje bogato iskustvo u nekoliko pesama. „Bio sam inspirisan zvukom iz serije Twin Peaks. Zapravo, kompozitorom Angelom Badalamentijem, koji je radio zvuk za mnoge Lynchove filmove. Neki kažu da bi moja nova muzika mogla vrlo lako da se čuje onom baru iz Twin Peaksa,“ kaže mi muzičar. Zaista, ako mene pitate, Cafe Bar Almira se sjajno slaže uz jednu „damn fine cup of coffee“.

Nova muzika Petra Martića je poprilično eskapistička, slušaoce prenosi u pomalo lynchevski svet i budi bujicu emocija. Znajući da je gotovo uvek lakše svoja osećanja izraziti na jeziku koji nam nije maternji, jer između sebe i reči na stranom jeziku ipak možemo da postavimo neku distancu, zapitala sam se da li je Petru bilo teško da napiše ovako emotivnu muziku na srpskom jeziku. „Za mene je to zaista bio izazov,“ priznaje. „Pričam srpski jezik ceo život, ali jedna stvar je pričati jezik, a skroz druga je umeti baratati s tim jezikom. Da umeš da ga koristiš na neke fleksibilne načine. Kada se baviš muzikom, poezijom, umetnostima u kojima su reči tvoj osnovni instrument, vrlo je bitno da si vešt sa njima.“ Objašnjava da je srpski jezik ceo život koristio u druge svrhe, ali nikako za pisanje tekstova, ali na posletku je ipak uspeo da pronađe svoj stil, koji je izuzetno prepoznatljiv. Kroz kratke strofe i „jednostavne“ reči prenesosi emocije, a u slušaocu budi i neko osećanje koje možda nije ni znao da gaji u sebi. 

Moji tekstovi na srpskom su možda u neku ruku minimalistični, usuđujem se da kažem čak i primitivni.  Mislim da su najsloženije pesme one u kojima jednostavnim rečima možeš da iskažeš neku duboku misao, da podeliš emociju, osećanje ili vibe.

Uskoro, 22. maja, Petar Martić će sve svoje pesme na srpskom jeziku da izvede uživo u Beogradskom klubu Karmakoma. „Baš juče sam bio u Karmakomi,“ smeje se muzičar, „to je verovatno najreprezentativniji klub u Beogradu, a imaju dobar zvuk“. Uprkos više od deset godina dugoj karijeri, ovaj koncert shvata kao svojevrsni debi. Petar Martić je nastupao u Beogradu i pre, ali bile su to manje svirke, na kojima nije pevao na maternjem jeziku. Ovo je prvi put da ima veliki nastup posvećen svom solo stvaralaštvu na maternjem jeziku, što dolazi sa neminovnom dozom nervoze, ali i sa neverovatnom količinom uzbuđenja.  Na sceni će da mu se pridruže i drugi muzičari – saksofonista Jakov Feinberg, kontrabasista Danijel Izmailov i bubnjar/producent Leonid Lipelis.

Blok Pop i Cafe Bar Almira su osveženje na našoj muzičkoj sceni, EP-jevi koji se (ovaj put u mojoj radnoj sobi za odrasle) vrte na repeatu. Međutim, karijera Petra Martića na maternjem jeziku tek počinje, tako da sam ubeđena da je koncert u Karmakomi samo početak, a da će njegovu muziku sada da otkrivaju neke nove devojčice i ponose se istančanim ukusom za muziku.