Misterije organizma: Kako sam naučio da perimenopauza postoji, a da to nisam ni tražio

Ulazim u jednu od omiljenih beogradskih knjižara i za pultom zatičem jednu od mojih omiljenih prodavačica knjiga. Ona nije tu da bi otplatila račune ili preživela još jedan mesec, ona je tu jer zaista voli književnost i već jednim pogledom zna šta tražite. Volim kada je zateknem u njenoj smeni, jer pored novih naslova koje komentarišemo, pričamo i o životu. Zato je uvek pitam kako je, ne reda radi, već zato što me zaista zanima, na šta mi ona kao iz topa odgovara da se oseća kao da joj neko ukrao mozak. Gledam je začuđeno par sekundi, u nadi da će malo to da mi objasni, a kao nastavak odgovora dobijam jednu jedinu reč – perimenopauza.  

Za mene je ovo reč godine, bez ikakve konkurencije.

Iako znam da ovaj termin već duže vreme patrolira i odomaćeno obitava u najrazličitijim situacijama kao univerzalna dijagnoza raznoraznih stručnjaka, koji možda može da objasni da sa vama nešto nije u redu, a niste baš sto posto svoji, baš kao što su to nekada bili i burn out i hipertireoza, za mene je ovaj fenomen veliko otkriće. Razume se, zbog mojih godina (mada nije da sam baš toliko mlad), a najviše možda zbog činjenice da sam pripadnik muškog pola, nisam znao ništa o tome. Kao i mnogi, mislio sam da je to nešto što je tek tako proizvoljno, izmišljeno, još jedna komplikovana reč koja se koristi onda kada ljudi ne znaju šta drugo da kažu. Ili još jedna advertising zamka farmaceutske industrije. Međutim, ipak nije tako. 

Procenjuje se da će iduće godine preko milijardu žena doživeti to nešto, neobjašnjivo i neshvatljivo, nešto što sa sobom vuče veliki spisak simptoma – od gubitka pamćenja, kose, libida, pa sve do neredovne menstruacije, suvoće vagine, umora, problema sa spavanjem, valunga i još mnogo toga. Razlog zašto se pravimo da to ne postoji ili pak ćutimo u tome, leži u našoj kulturi koja godinama odbacuje ovaj fenomen ljudskog tela i pokušava da ga ospori na mnoge načine. Tek zadnjih nekoliko godina, a sada sve više i više, počinje da se priča o zdravstvenom stanju žena u srednjim godinama i to postaje deo svakodnevice i tema o kojoj zapravo još uvek otkrivamo razne istine. Srećom, stvari se zaista menjaju. Stigma se polako uklanja sa dosija zvanog perimenopauza i konačno cela problematika počinje da se tretira ozbiljno i naučno, jer postoje i razlozi za to. Poznate ličnosti poput Gwyneth Paltrow, Halle Berry, Oprah Winfrey i Michelle Obama otvoreno po prvi put pričaju o svojim iskustvima i na direktan način pružaju podršku da priči o transformaciji organizma pristupamo manje senzacionalno i da ona prestane da bude neka vrsta tabua.

Inače, čak i istorijski gledano, iako su stari Grci i Rimljani znali da se plodnost žene završava u srednjoj životnoj dobi, u njihovim tekstovima ima malo referenci na menopauzu, a o perimenopauzi da ne govorimo. Sam termin menopauza nije korišćen sve do 1820. godine, kada ga je skovao jedan francuski lekar. Do tada se kolokvijalno nazivalo ženskim paklom ili čak seksualnom smrću.

Perimenopauza je često, dakle, period velikih promena, ali i žešće konfuzije.

U godinama koje su prethodile menopauzi, možda se više nećete osećati kao ista osoba kao u svojim dvadesetim i tridesetim – što je obično dobra stvar. Bar tako tvrdi većina žena. Raditi stvari drugačije zahteva preispitivanje ženskog reproduktivnog sistema i tretiranje njega kao daleko više od samo stvaranja beba. Jajnici imaju ogroman uticaj na skoro sve u ženskom telu. Kada se vaši jajnici otkažu poslušnost i prestanu da stvaraju estrogen i progesteron i oslobađaju jajašca, povećava se rizik od osteoporoze, kardiovaskularnih bolesti i drugih bolesti povezanih sa starenjem. Što može dovesti do ozbiljnih promena u vašem psiho-fizičkom stanju, a da toga niste svesni. Tada se počnete čudno ponašati, mislite da ste zaboravni, sve vam je maglovito i ne umete objasniti svojim prijateljima, baš kao i moje prijateljice, šta vam se dešava. To je onaj osećaj kada niste svoji, osećate to, ali ne umete da izrazite do kraja šta vam je.

Uvek mi bude tužno kada je ljude sramota da pričaju na bilo koje teme, a čini mi se da je jasno da razgovori sa prijateljima i postoje da bismo pomogli jedni drugima. Još gore mi je i kada lekari (da, da, ima i toga) relitavizuju mnoga stanja našeg organizma koja su itekako prisutna, naročito u ovom vremenu kada svi živimo neverovatnim brzinama. Zato je važno da ponekad zastanemo, udahnemo duboko i oslušnemo šta nam to naše telo poručuje iznutra. Mislim da nismo ni svesni koliko toga ima da nam kaže, samo da želimo i da ga čujemo.