Dok ulazi u prostoriju, Penn Badgley kreće se polako i gotovo kao da prolazi kroz zamišljena svetla: poznato lice puno intrige, glas koji ostaje da lebdi poput dodira koji osećate još dugo na koži. Bio je „Gossip”, bio je „You”, bio je senka – a ipak, u njemu leži više nego što bi ijedna zahtevna uloga mogla da obuhvati. Nemoguće je čuti njegovo ime a da odmah ne pomislite na Dana Humphreyja iz „Gossip Girl” ili Joea Goldberga iz Netflixove serije „You”. Ipak, njegov identitet se proteže daleko izvan tih likova. Čovek koji misli, koji voli, koji čeka, pevač u tišini, otac i očuh malih sazvežđa, kako sam kaže, sve su to reči kojim bih ga lako opisala, ali se Penn ne opisuje baš tako lako.
Tokom godina, Penn je sa intimnijom publikom koja prati njegov podkast delio obilje svojih razmišljanja, koja sada pronalaze svoje mesto i van Velike jabuke. U New Paltzu, malom gradiću nedaleko od Njujorka, pronašao je utočište od urbanog haosa. Tamo, bez uloga koje treba igrati i scenarija koje treba slediti, otkriva sebe u svojoj najčistijoj suštini: kao čoveka i kao pisca. Sinopsis samoga sebe, uvod u ono što se otkriva u njegovoj novoj knjizi. Zato započinjemo razgovor upravo odatle, od promena. Može li se lična transformacija zaista razviti bez odgovarajuće društvene promene ili su to dvoje neizbežno isprepleteni?
„Jednostavan odgovor je da su neraskidivo povezani i da jedva uspevam da pronađem ravnotežu i balansiram na toj tankoj liniji. Mogao bih da stanem tu. Ali da dodam još nešto: vidim to kao deo dvostrukog moralnog zadatka koji daje smisao svakom ljudskom životu – razvijanje sopstvene sposobnosti da doprineseš boljitku sveta ujedno je i najbolji način da otkriješ sebe”, objašnjava on. Penn dodaje da svi moramo negovati osećaj zajedništva, pripadnosti i učešća. Da bismo se zaista transformisali, ističe, potrebna nam je kultura koja nas održava. Opipljiva zajednica. „Svi smo ujedinjeni u ovom procesu otkrivanja kako možemo biti bolji. Ne verujem da će naša uspešna evolucija značiti da će naša sposobnost za žrtvu i saradnju biti potisnuta primalnim nagonom za samoodržanjem – ali verujem da će biti stavljena na probu”, priznaje on. „Dakle, kako sve to zapravo izgleda u mom životu? Kao i sve, i to je mnogo lakše reći nego učiniti (smeh). Američka kultura, inherentno individualistička, i moja slava kao glumca – oboje mi predstavljaju izazov. Gotovo sve se, na neki način, povija pred tim vrednosnim sistemom: slavom. To možda zvuči ekstremno. Ali postoji i moja druga uloga, ona koju imam u svojoj porodici. To je društveni sistem, onaj najmanji (i tehnički posmatranu, temeljni gradivni blok društva). Kao muž i otac, kad god mogu, pretvaram se u nešto meko i nežno. Jednom sam video ovaj natpis na plakatu zalepljenom na gradilištu blizu mog stana u Bruklinu: ‘Kad god možeš, budi mek i nežan.’ Probaj. U gotovo svakoj situaciji, zaista verujem da bi poniznost i strpljenje učinili stvari boljima. Da budeš otvoren i prijemčiv; radoznao i pun nade; ljubazan i otporan; fleksibilan, hrabar i entuzijastičan. Mogu da utelovim sve to – mada retko sve odjednom, i nikada sve vreme. To je ono čemu težim.”
U avgustu 2025. Penn je ponovo postao otac, dobivši blizance sa svojom suprugom, pevačicom Dominom Kirke sa kojom je već imao jedno dete i njenog šesnaestogodišnjeg sina. Ali u trenutku kada smo radili intervju imali smo priliku da ga ispratimo kroz fazu neposredno pred veliki trenutak. „Obožavam to. Moja žena je na pragu porođaja s blizancima. Uhvatili ste me u trenutku predaha, u prozor periodu. Do trenutka kada ovaj intervju bude objavljen, ponovo ću biti otac”, priznao je tada.
Možda je upravo to i dobra tema za nastavak razgovora. Povratak očinstvu. Biti roditelj je transformativno iskustvo koje često u velikoj meri preispituje osećaj identiteta. Održati autentičnost u tom prelazu iz jedne uloge u drugu nije uvek lako. Da li je uspeo da ostane veran sebi i koliko je to bilo teško? Kako se promenio ovom novom ulogom, koja se sad samo uvišestručila?
„Mislim da sam ostao veran tome ko sam, iako sam tu osobu gotovo izgubio između svoje petnaeste i dvadeset pete godine. U tom periodu sam se našao u unakrsnoj vatri koja je, verujem, mnogima poznata: plašio sam se da ne budem muškarac, a u isto vreme i da postanem jedan, ne znajući zapravo šta to znači, niti sam bio okružen dobrim primerima muškaraca. Te godine su, u nekim trenucima, bile baš teške. Biti otac – sinovima – donelo mi je, na neki način, mnogo jasnoće. I godine su same po sebi počele donositi tu jasnoću, negde oko tridesete stvari su mi polako postajale jasnije. Tada sam počeo da osećam izvesnu lakoću”, priznaje on. „Biti otac je zabavno i radosno, ili makar duboko smisleno i ispunjavajuće iskustvo, kada si prisutan maksimalno u svakom trenutku u kom možeš. Lako je reći, teško je učiniti.”
Zamolila sam ga da podeli svoje lične vrednosti i način na koji bira da živi svoj život, i život svoje porodice. „Ukratko, ja sam bahaista. Bahá’í veruju da je čovekova ključna potreba da pronađe objedinjenu viziju budućnosti društva, kao i prirode i svrhe života. Bahá’í spisi mi daju okvir za život. Moja porodica, moj posao, moji prijatelji: to su područja u kojima pokušavam da primenim ta učenja, ponekad nespretno, ali uvek iskreno. Pretpostavljam da ono čemu težim jeste da uklonim svaku kontradikciju ili licemerje iz svog ponašanja. Voleo bih da umrem znajući da sam u tome uspeo.”
Stručnjaci poput Nilde Chiaraviglio sugerišu se da potpuno zadovoljni ljudi jednostavno ne zaljubljuju. Da li je došao do razumevanja šta je prava ljubav? Čitala sam nedavno teoriju da smo u ljubavi svi pasivni. Kako se zaljubljenost kao uzbuđenja razlikuje od ljubavi, a kako se gradi istinska povezanost sa partnerom?
„Nisam autoritet, ali govoreći iz svog iskustva, moram da kažem da danas postoji toliko informacija o tome šta nas zaista čini srećnima, šta pokreće zdrav odnos… a opet, to ne menja ničiji život. Ili bar ne dovoljno. Zašto? Kako je to moguće? Već imamo mnoge odgovore za kojima tragamo, ali nas oni ne privlače, ne okrećemo se njima, ka stvarnim činjenicama. Kulturno, ostajemo prilično detinjasti u tom smislu. Ako u ljubavi težimo pasivnosti, mislim da nismo na pravom putu, ja ne verujem da je to prava ljubav. Jednostavno – moramo da sazrimo. Pasivni smo jer ljubav zapravo ne razumemo, jer u nju ne verujemo potpuno, jer nemamo iskustva sa njenim dimenzijama i njenom snagom”, pojašnjava on. „Ja ne mogu iskreno govoriti o ljubavi a da u to ne uključim ljubav prema Bogu. To je danas manje popularno nego ikada i krajnje neprivlačno – i to s pravom, imajući u vidu ogromne štete nanete u ime religije. Razumem svakoga kome je ta ideja nepodnošljiva. Ipak, iz mog iskustva, ljubav ima malo snage ako ne prepoznaješ njen izvor. Šta je to za ljubav koja iščezne i postane ništa nakon godina, nedelja ili dana? Ljubav koja se menja iz trena u tren? To je ljubav pesama i filmova: nema supstancu, nema pravi život. Ona umire.”
Bol koji lomi srce, istinska radost, neobičnost i komedija. Ova intimna razmena misli savršeno je sažeta u onome što Penn Badgley sprema za nas 14. oktobra – objavljivanje svoje prve knjige: „Crushmore: Essays on Love, Loss, and Coming-of-Age”, projekta nastalog zajedno sa njegovim saradnicama i prijateljicama Navom Kavelin i Sophie Ansari, sa kojima od 2022. vodi podkast Podcrushed.
„Istražujemo mnogo toga i u podkastu i u knjizi, ali pre svega mislim da je reč o porodici i o inherentnoj borbi da razumeš sebe dok odrastaš, na tom putu sazrevanja. Verujem da je to mala, ali inspirativna knjiga. Svako od nas napisao je niz eseja o sopstvenom odrastanju. Ja sam se sa dvanaest godina preselio u Holivud da bih se bavio glumom, pa tu knjiga počinje: dvanaestogodišnji Penn u Holivudu 1999. Od tog trenutka Nava i Sophie upliću svoja iskustva, koja su toliko drugačija: Sophie je odrastala seleći se od Pakistana, preko Manile, do Kine, dok je Nava odrasla u Portoriku. Naizmenično delimo priče. Mislim da smo bili vrlo osetljivi i iskreni. Ponosan sam što ću prvu knjigu objaviti uz Navu i Sophie, koje su obe talentovane spisateljice i, pre svega, divna ljudska bića.”
Ipak, ma kako njegova uloga kao pisca jeste novina, pored filmova knjige zauzimaju možda i drugo najvažnije mesto u njegovom životu. „Počeo sam kao veoma mali da čitam i da pišem, ta ljubav se rodila vrlo rano u mom životu, i ako postoji jedan dar koji su mi roditelji dali, to je ljubav prema čitanju i interesovanje za pisanje. Zahvalan sam oboma na tome. Oduvek sam bio pisac, u jednom ili drugom obliku, ali sada kada imam objavljenu knjigu, valjda to mogu da kažem s više sigurnosti. Ova knjiga je, bez sumnje, jedno od mojih najboljih dela”, priznaje on.
Knjiga za široku publiku – tako je Badgley opisuje. I žene i muškarci, bez obzira na godine, pronaći će sebe u ovom nizu eseja, barem u nekom. „Predlažem da pročitate prvi esej i odlučite da li želite da nastavite dalje. Mada verujem da hoćete (smeh).”
Dok razgovaramo o njegovoj novoj ulozi, razmišljam kako nije nemoguće i spojiti ih. Naprotiv, veoma je često u filmskoj industriji. Da li je razmišljao o spajanju svoje dve uloge – glumca i pisca – kroz režiju serije ili filma? Ili čak kroz produkciju? „Da, ali o tome će se čuti tek kada to uradim. Imam producentsku kuću koja se zove Ninth Mode, sa svojim suosnivačima Navom Kavelin i Chelsea Rowhani. Uskoro ćete čuti za nas.”
Iako nove avanture nastavljaju da oblikuju njegov profesionalni put, i očigledno će tek, Penn ne planira da napusti glumu, koja ostaje osnova i suština njegovog umetničkog života. Upravo je završio snimanje romantične komedije „You Deserve Each Other”, rame uz rame sa Meghann Fahy i sjajnom ekipom komičara. U priči u kojoj Kyle MacLachlan i Ana Gasteyer igraju njegove roditelje, nesumnjivo se može očekivati pravi dragulj. A saradnja sa Marcom Silversteinom i Abby Cohn nezaboravno je iskustvo koje je na njega ostavilo dubok utisak. „Marc i Abby su veterani i pružali su neverovatnu podršku. Bilo je osvežavajuće i zabavno raditi komediju. Još nisam video prvu verziju, ali imam velika očekivanja”, deli on. Imamo i mi.
Dok završavamo razgovor, razmišljam kako ovo nije bio samo susret sa poznatom osobom već pre svega jedna mala životna lekcija. Penn Badgley je ovim razgovorom otvorio vrata sećanjima, svojim vrednostima i novim ciljevima koji ga danas pokreću, ali me je pre svega, svesno ili ne, podsetio na važnost upoznavanja i prihvatanja sebe – i to bez trunke arogancije.
Foto: Inês Santos
Kreativna direkcija i moda: MJ Molina