Pročitali smo novu knjigu Pedra Almodóvara i ostali bez teksta

Mislim da sigurno možemo da se složimo da je Pedro Almodóvar veliki reditelj. Ako ne najveći, onda među najvećima. Jednostavno, kada govorimo o istoriji filma, teško da ga možemo zaobići, jer samo ako površno bacite oko na njegovu IMDB listu filmova koje je režirao i napisao, vrlo brzo ćete da shvatite da su skoro svi naslovi neprevaziđeni hitovi. Neke od njih ste možda zaboravili, neke možda niste “zakačili”, ali jedno je sigurno – kadrovi ovog reditalja se mogu prepoznati iz aviona. Tome sasvim sigurno doprinosi defile vrlo karakterističnih likova koji su osobeni svako na svoj način, ali i dodatno upečatljiva i raskošna scenografija, jarke boje i kolor paleta koja svaki framme praktično pretvara u komad slikarskog platna. Svakim svojim potezom, Almodovar malo, malo, pa iznenadi svoje obožavoace, jer voli hrabro da eksperimentiše sa raznim formama i svoj rad plasira u neočekivanim formatima.

Njegove ekstravagantne zaplete teško je predvideti ili svrstati u bilo koju kategoriju, baš kao što je bila priča o dvojici muškaraca koji stvaraju posebnu vezu gledajući dve žene u komi u filmu Talk to Her ili saga o plastičnom hirurgu koji operiše zarobljenog muškarca menjajući mu pol protiv njegove volje u u The Skin I Live In. Od svojih 20 dugometražnih filmova, Almodóvar je napisao skoro sve, pa je izvesno da je proveo više dana za pisaćim stolom nego snimajući na setu. S toga i ne čudi da je nedavno objavio i svoju novu knjigu pod nazivom The Last Dream, simbolično okarakterisanu kao fragmentarna autobiografija.

Nedavno sam je dobio na poklon od prijatelja i čim sam otvorio prve stranice ove knjige, pomislio sam da ovakav umetnik nikada neće pristati na to da napiše svoje memoare u stilu koji se očekuje, već će pokušati i ovoga puta da pronađe neki svoj lični ugao kada je ovaj žanr u pitanju.

Jednostavno, Almodóvar ne pristaje na ono što se očekuje od njega i tačka. U pitanju je 12 nikada objavljenih proznih dela, napisanih tokom više od 50 godina, najrazličitijih formi od dnevničkh zapisa sofisticiranog dečaka, zajedno sa raznim skicama likova i ličnim razmišljanjima zrelog autora, do kratke fikcije koja iznenađuje na više nivoa. Neko od kritičara, koji očigledno mnogo dobro poznaje njegov rad, definisao je ovu zbirku kao zbornik proto tekstova kroz koje čitalac ipak dobija širu sliku o Almodóvaru kao filmskom stvaraocu, naratoru, ali i o načinu života koji vodi između ta dva poziva.

Već na početku, gotovo odmah, stiče se utisak nekakvog haosa, neuređenosti i nabacanosti, kao da knjiga nije imala adekvatnog urednika koji će bujicu Almodóvarovih nesređenih misli da stavi pod kontrolu, što možda i nije toliko loše, jer to je očigledno njegov način rada, njegov pristup umetnosti, pa dok čitate zaista imate utisak da je on negde tu i šapuće vam na uvo. Kako nastavljate sa čitanjem, Almodóvar vas nenametljivo uvlači u svoj mikrokosmos i lavirint razmišljanja u kojem se prepliće mnoštvo strahova koji svaki običan čovek nosi sa sobom. Ova knjiga, u jednom trenutku postaje himna odnosa između života i umetnosti, fikcije i stvarnosti o kojoj razmišlja stvaralac koji se ne plaši da piše o teškim i krajnje intimnim trenucima, uvlačeći nas u svoj svet prožet humorom i dubokom ljubavlju.

Kod njega je sve na ivici bizarnosti i suptilne patologije, a opet toplo i nežno što odaje utisak autora koji svojim čitaocima ipak ostavlja uverenje da je happy end itekako moguć. Odnosno, da život nije samo torta sa šlagom, već i gorka bombona koju treba katkad progutati i nastaviti. Ono što me uvek fascinira kod njega je spremnost da se hoda po tananoj liniji banalnosti i stereotipa, koje se baš onda kada mislite da je priča otišla u cringe pravcu, storytelling se magično pretvara u mini remek delo kojem se na kraju divite.

Almodóvar, baš kao i u svojim filmovima, intrigira skoro na svakoj stranici, nudeći nam neku vrstu zamene za memoare koje je oduvek odbijao da napiše. Iako će vas možda iznenaditi njena forma, The Last Dream, nije baš knjiga koja se olako čita da se prekrati vreme u gradskom prevozu ili popuni dokolica godišnjeg odmora, ali nije ni knjiga od koje ćete tako brzo da odustanete. Ona prosto traži određenu vrstu angažmana, promišljanja, što u vremenu opšte površnosti i skrolovanja deluje kao vrlo zahtevan zadatak. Međutim, nemojte da brinete da će vas zbaciti iz takta, naprotiv, možete da se opustite, jer vas Almodóvar tako maestralno mami i provocira na lično preispitivanje na svakoj stranici, održavajući nivo intrige onoliko koliko vam je potrebno do samog kraja. Ukratko: well done, maestro!