Šta su me glavni parovi serije Bridgerton naučili o ljubavi

Uoči premijere četvrte sezone serije Bridgerton, shvatila sam da, uz nestrpljivo iščekivanje i kikotanje svaki put kada neko spomene ovaj već svima poznati svet, osećam i malu tremu. Naime, već od druge sezone bilo mi je poprilično evidentno da Bridgerton meni ne predstavlja pitku fantaziju o ljubavi, već uporan, gotovo neprijatan podsetnik na sve ono što sam tokom godina naučila, pogrešno razumela ili svesno ignorisala kada je reč o emotivnim odnosima. Visoko društvo Londona i parovi u fokusu postali su mi prostor u kome ne tražim beg, već vizuelni prikaz, objašnjenje, jezik kojim mogu preciznije da imenujem sopstvene romantične zablude.

Kako bih vam stvar bliže objasnila bitno je da napomenem da sam imala tek 18 godina kada je prva epizoda ove serije izašla. I kao što možete pretpostaviti, u poslednjih 6 godina, koliko je prošlo od tad, prolazila sam razne faze u ljubavi. Iako većina gledaoca užasno prihvata činjenicu da je čekanje naredne sezone nekad trajalo i dve godine, u mom slučaju to mi je omogućilo da u nekim segmentima odrastam uz nju. Čudno je šta sve čovek može o sebi da zaključi samo posmatrajući kako reaguje na neki umetnički sadržaj u rasponu od par godina. I da, nazvala sam (neki bi je okarakterisali kao tinejdž) seriju Bridgerton umetničkim sadržajem. Pa hajde da krenemo a analizom, šta su me glavni parovi serije Bridgerton naučili o ljubavi?

Photo: Liam Daniel/Netflix

Daphne Bridgerton i Simon (the Duke) Basset

Punu nesigurnosti i mladalačke oholosti, sam početak serije suočio me je sa mojom duboko ukorenjenom potrebom za kontrolom. Odnos Daphne i Simona, započet kao racionalan dogovor, bio mi je poznatiji nego što bih želela da priznam. Ideja da se emocije mogu obuzdati pravilima i da se rizik može svesti na minimum ako unapred definišemo granice, delovala mi je utešno. Ali kako se njihov odnos raspadao pod pritiskom neizgovorenih reči i pogrešnih pretpostavki, postalo mi je jasno koliko je ta potreba za kontrolom često samo sofisticiran oblik straha. Simonova emocionalna nedostupnost i Daphnina vera da će ljubav biti dovoljna da ga promeni, razotkrili su romantični mit u koji sam i sama često ulazila – da je istrajnost isto što i bliskost i da je želja jedne osobe dovoljna za rad na odnosu.

Kate Sharma i Anthony Bridgerton

Druga sezona me je, međutim, pogodila dublje i glasnije. Tek izašla iz svoje prve olujne i duge veze, odnos Kate i Anthonya me je u mom periodu isceljenja možda i automatski vratio na sam početak. Njihova privlačnost koja se manifestuje kroz nemogućnost da sebi dozvole ono što žele bila mi je vizuelni prikaz svega što sam osećala. Čini mi se da i sada mogu da osetim koliko mi je srce jako lupalo za njih dvoje. U napetosti koju su izgradili još u prvih par minuta na ekranu prepoznala sam sopstvenu, već tada izgrađenu, netrpeljivost prema čekanju. Koliko sam puta doživela tišinu i čekanje kao znak odbacivanja, a ne kao prostor u kome se nešto gradi. Ova sezona me je naučila da sporost nije nužno odsustvo hrabrosti, već ponekad njen najzahtevniji oblik. Da privlačnost ne mora biti glasna da bi bila stvarna. Kroz Anthonyevu dilemu između dužnosti i želje postalo mi je jasno koliko često romantizujemo ideju razumnog izbora, ne zato što nas ispunjava, već zato što nas štiti. Stabilnost kao strategija preživljavanja, a ne kao svesna odluka. U toj dinamici sam prepoznala sopstvene kompromise koje sam nazivala zrelošću, iako su često bili samo oblik emotivnog povlačenja.

Photo: Liam Daniel/Netflix

Queen Charlotte i King George III

Kao da me Kanthony nije dovoljno ubo u srce – genijalna Shonda Rhimes izbacila je kratki spin-off serije koji je dodatno destabilizovao moje romantične iluzije. Queen Charlotte: A Bridgerton story doneo nam je priču o ljubavi kraljice Charlotte i kralja George-a. Ona definitivno ne spada u vašu klasičnu priču o zaljubljenosti na kakvu smo navikli, već u jednu od realnijih, težih priča ikada prikazanih u ovakvom formatu. Priču o odluci da ostaneš kada bi bilo lakše otići, o prihvatanju ograničenja koja ljubav sama ne može da ukloni, već samo da ih učini podnošljivijim. Njihov odnos me je naterao da se zapitam koliko smo danas spremni da priznamo da ljubav ne mora uvek da izgleda lepo da bi bila stvarna. Zapravo, da prave, velike ljubavi često i nisu lepe. Da ljubav ne traje samo dok stvari teku glatko. I da stabilnost ne isključuje strast, ali da često zahteva odricanje od fantazije o savršenstvu.

Photo: Liam Daniel/Netflix

Penelope Featherington i Colin Bridgerton

Treća sezona mi je, možda najneprimetnije, ali i najiskrenije, izgradila zreliji odnos prema ljubavi. Priča Pen i Colina pomera fokus sa dramatične i seksi privlačnosti na nešto mnogo krhkije – ljubav koja raste iz dugotrajnog poznanstva, iz prijateljstva, iz svakodnevne blizine. Njihov odnos me je naterao da se zapitam zašto sam toliko dugo verovala da ljubav mora biti praćena nesigurnošću da bi bila uzbudljiva. Penelopina dugogodišnja nevidljivost i Colinova nesposobnost da prepozna ono što mu je stalno bilo prisutno otvorili su bolno pitanje: koliko često previdimo ono što nam nudi sigurnost jer ne liči na fantaziju koju smo naučili da prepoznajemo kao pravu ljubav? U toj sezoni sam prvi put jasno videla koliko je romantični ideal koji nosim u sebi često u sukobu sa mojim stvarnim emotivnim potrebama. Koliko sam sklona da potcenim mir jer nije dovoljno dramatičan i koliko me istovremeno iscrpljuje potraga za intenzitetom koji ne nudi trajanje.

Photo: Liam Daniel/Netflix

Kroz sve ove narative, Bridgerton dosledno pokazuje koliko su naši emotivni izbori oblikovani društvenim očekivanjima. U regentskom društvu to su titule, brakovi i reputacija, dok su danas to emocionalna dostupnost, tajming i društvena prihvatljivost. Okviri su se promenili, ali pritisak je ostao isti. Ljubav je i dalje nešto što se meri, procenjuje i vrednuje spolja, pre nego što se uopšte doživi iznutra.

Ono što sam, na kraju, naučila gledajući Bridgerton nije kako da volim, već zašto volim na način na koji volim. Zašto me privlače određeni obrasci, zašto se nekih odnosa plašim upravo zato što deluju mirno i zašto mi je trebalo toliko vremena da shvatim da romantična fantazija nije problem sama po sebi – problem nastaje kada je ne preispitujemo.

Bridgerton za mene nikada nije bio bajka. On je kulturni okvir kroz koji sam počela da razgrađujem sopstvene romantične mitove, ne da bih ih u potpunosti odbacila, već da bih ih konačno učinila svesnim. Možda je to i najveća vrednost ove serije – ne u tome što nam pokazuje kako ljubav izgleda, već u tome što nas tera da se zapitamo zašto i dalje verujemo da bi ljubav trebalo da izgleda baš tako.