Thomas Jolly, glumac, pozorišni reditelj i izvanredan šoumen, zabrinut je za ribe. Već 18 meseci on je osoba zadužena za organizaciju svečanih otvaranja i zatvaranja Olimpijskih i Paraolimpijskih igara ovog leta, čija pozornica će ove godine biti grad Pariz. Ceremonije će posmatrati 300.000 gledalaca duž gotovo četiri milje reke, a milijarde će ih gledati putem televizije. To je najambicioznije otvaranje Olimpijade u istoriji, a možda i ono sa najvećim ograničenjima. Jolly ne može da ima probe na licu mesta jer bi tajnost ceremonija bila ugrožena. Znamo da njegovi planovi uključuju oko 200 brodova, od njih će neki prevoziti herojsku povorku sportista, i da će njegova ruta duž Sene, od Nacionalnog istorijskog muzeja do Ajfelovog tornja, opisivati događaje iz francuske istorije. Ali Jolly sebi ne olakšava: osim izazova bezbednosti i nepredvidivog vremena, posvećen je očuvanju životne sredine (odlučio je da će dve trećine onoga što planira biti izvedeno pod prirodnim osvetljenjem). Najviše od svega, odlučio je da ne uznemirava prirodna staništa riba u Seni. „Biće vrlo malo građenja”, kaže. „Koristićemo ono što već postoji. Ali to nije loše: to su Luvre, Ajfelov toranj, Velika palata…”. Jolly (42), govori kao orator, artikulisano, sa puno sentimenta i emocionalne mudrosti. Samo povremeno zastane kako bi se osvrnuo na svakodnevicu. „Iskreno da vam kažem, brine me 10.000 stvari”, kaže on. „Zapravo, ovaj projekat je toliko ogroman da mogu ili odmah da paničim i padnem ovde pred vama, ili da naučim da održavam određeni otklon i da stvari radim postepeno.” Srećom, kako kaže, rizik mu je najbolji prijatelj. Godinama se Jolly vodio frazom antičkog rimskog filozofa Seneke, koja mu je sada dobrodošla: „Nije da se ne usuđujemo da uradimo nešto zato što su stvari teške, već su stvari teške zato što se ne usuđujemo da ih uradimo.” Sreli smo se u sali Opéra-Comique u Parizu, rokoko pozorištu iz 18. veka koje je otvorila Marija Antoaneta deset godina pre nego što je izgubila glavu na giljotini. Ovo mesto je od velikog značaja za njega: ovde je postavio Offenbachov „Fantasio” 2017. godine, a kasnije i „Macbeth Underworld”. Opéra comique žanr, koji nije komedija već pozorište sa muzikom, blizak je njegovom srcu. Rano je jutro, a Jolly je obučen za jedan veoma aktivan dan: crne pantalone, patike i svetložuta jakna sa rajsferšlusom koju je dizajnirao koreograf Léo Walk – božićni poklon od njegovog partnera. Iznad nas, grupa đaka se okupila na balkonu. Jolly maše deci pre nego što postavi par stolica sa plišanim naslonom za nas u loži, pazeći da mi obezbedi pogled i na sebe, i na scenu. Jolly ima duh dečaka čudotvorca: izražajan, agilan, maštovit.
Još od malih nogu njegove ideje bile su velike. Odrastajući u malom selu na severu Francuske, režirao je izmišljene drame u kojima je igrao Kleopatru i izmišljene opere u kojima je dirigovao plesačima dok je slušao Verdijevu „Moć sudbine”. Kao glumca, opisao je sebe rečju fluidan. Plače, znoji se, emotivno izražava kroz pore. Ali ono najvažnije što je uradio su načini na koje je spajao ljude. „Ima neku vrstu aure”, kaže njegova dugogodišnja kostimografkinja Sylvette Desquest. „Uspeva da aktivira sve ljude oko sebe.” Njegov zaštitni znak, dodaje ona, jeste pozorište koje je istovremeno „zahtevno i popularno”. Godine 2014. režirao je sve tri Šekspirove „Henry VI” drame u Papskoj palati iz 15. veka u Avinjonu. Produkcija je uključivala 150 likova i trajala je 18 sati – od 10 sati ujutro do 4 sata sledećeg dana. Doživela je veliki uspeh: Jollyjev Šekspir je poređen sa „Igrom prestola”. Četiri godine kasnije vratio se u Avinjon sa Senekinim „Thyestes” – ne baš očiglednim hitom – sa kojim je opet napunio sale. Godine 2022. počeo je rad na delu „Starmania”, omiljenoj francusko-kanadskoj rok operi napisanoj 1976. godine, koja nije izvođena od sredine devedesetih.
„Svi su me skeptično gledali”, seća se. „‘To je Starmania, nikad neće uspeti, bla, bla…’” Jolly se sa zadovoljstvom smeje prisećajući se izazova i svog odgovora: „U redu. Zainteresovan sam.”
Predstava je učvrstila njegov ugled u mejnstrim teatru (kostime je dizajnirao Nicolas Ghesquière). Iste godine, Jolly je dodao dramu „Ričard III” Šekspirovom „Henryju VI”, stvarajući dvadesetčetvoročasovnu Šekspirovsku tetralogiju, od vladavine „ultramoćnog, poštovanog, osvajačkog kralja do najgoreg – čudovišta”. (Sâm je igrao Ričarda III.) „I to je interesantno podeliti sa vama”, dodaje Jolly, „jer je to takođe, potencijalno, ono što može svima da nam se dogodi.” H6R3, kako je nazvao ovu monumentalnu produkciju, postala je tema dokumentarnog serijala na francuskoj televiziji. Javnost je bila zainteresovana ne samo za njegovu ekstremnu avanturu već i za to šta će se desiti onima koji su je preživeli. Jolly je zainteresovan za istu stvar. „Možete da zaustavite život na dva sata dok gledate predstavu. Možda ćete biti gladni i moraćete da sačekate. Možda ćete želeti da idete u WC, ali ćete morati da izdržite. Možda ćete osećati umor, ali ćete morati da ostanete budni ili da zaspite u svom sedištu… Život može da se stavi na pauzu. Ali tokom 24 sata, ne može. Gladni ste, žedni ste, treba vam san ili WC, i odjednom delite svoj život sa drugima.” Bilo je pauza – za obroke, istezanje, dremke u hodnicima. „Tokom 24 sata, ljudi počinju da razgovaraju međusobno, da nude hranu ili jastuke, da pričaju priče jedni drugima. Upoznajete svog komšiju jer delite avanturu”, kaže Jolly. Kada je prošlo 24 sata, gromoglasan aplauz u Jollyjevom pozorištu u Angersu bio je merilo onoga što je preko hiljadu ljudi zajedno doživelo – ne samo performans već i čin ujedinjenja.
Za Jollyja će olimpijske ceremonije biti nešto slično tome. „To je proslava života”, objašnjava on, „i zajednice”.
Jolly voli Grke – njihove amfiteatre i mitove – a posebno mu je drago doba Edgara Alana Poa. „Gde god postoje čudna deca, čudne kuće, duhovi, ubistva, magla, zidovi koji se pomeraju – tu sam i ja”, kaže on. Ova kombinacija oblikuje njegove raskošne, fantastične produkcije: one su dramatično osvetljene, tamne, mitološke, i uvek praćene muzikom – njegov svet je delom „Julije Cezar”, delom „Rocky Horror”. Oko 300 kostima koje je Desquest dizajnirala za njegovu produkciju Gounodove opere „Romeo i Julija” prošle godine sastojalo se od okićenih kostura, krvavo crvene Pierrot lutke, zečeva sa posmrtnim maskama i tutu suknji napravljenih od gigantskih elizabetanskih čipkanih okovratnika – odeća za bal koji se održava na kraju sveta. Desquest, iskusna kostimografkinja koja je izrazila želju da radi sa Jollyjem kada je imao samo 26 godina, kaže mi da nikada ne prave istorijske kostime. Ona i Jolly gledaju u istoriju kako bi kreirali svoje vlastite scenske univerzume. (Nije iznenađenje što se Jolly divi modnim dizajnerima koji su teatralni. Sarađivao je sa imenima ko što je Gareth Pugh i imena koje voli su John Galliano, Rick Owens, McQueen – kao i mlađi dizajneri Charles de Vilmorin i Kevin Germaniera.) Sigurno je da će olimpijske ceremonije slediti ovu tradiciju. „Olimpijske igre su, prema njihovom osnivačkom mitu, isceliteljske”, kaže Jolly. „One leče kugu i donose mir.”
A značaj Sene? „U početku, Sena je bila boginja”, kaže Jolly, „nimfa nazvana Sequana, koja se pretvorila u reku da bi pobegla od Neptuna. Dakle, Sena je žena koja pruža otpor nasilnom muškarcu. To je veoma važan simbol, i ja ću ga koristiti jer čini reku ženskom silom otpora.”
Tog jutra kada smo se Jolly i ja sreli, Sena je bila puna mutnih braon vrtloga, kao da su je hiljade podvodnih stvorenja uzburkale svojom kosom. Ovo je mesto gde će se, navodno, olimpijski plivači takmičiti, plan zasnovan na dramatičnom obećanju koje je dao tadašnji gradonačelnik Jacques Chirac 1990. godine. Naučnici sada svim snagama pokušavaju da očiste 483 milja dugačku reku uoči Olimpijskih igara. Nakon nekoliko dana kiše, nivo bakterije E. coli je postao opasno visok; veći deo gradske vodovodne mreže datira iz 19. veka. Ovaj veliki plan znači da bi najvažniji doprinos Olimpijadi u Parizu moglo da bude izlaganje svetskih sportista pariskim fekalijama. Ali šta su Francuzi ako ne ambiciozni: oni koji su zaduženi za sanitarni sistem uporedili su izgradnju novog rezervoara za otpadne vode sa gradnjom katedrale Notre-Dame. Predsednik Olimpijade 2024. u Parizu Tony Estanguet, bivši olimpijski kanuista, za koga voda ima poseban značaj rekao je: „Povezivanje sporta, emocija, spektakla, vode i ekologije zaista mi se dopada. I izuzetno sam ponosan što je Thomas Jolly pristao da režira ovu ceremoniju. Sada je pravo vreme da Sena bude čista”, dodaje samouvereno. „Zahvaljujući Igrama, ljudi će moći da plivaju u njoj.” „Ja nisam zadužen za to”, kaže Jolly sa osmehom olakšanja. On je izabran od strane posebno imenovanog komiteta nakon što je dao intervju na dve strane za francuski list „L’Équipe”, maštajući o tome kako bi režirao ceremoniju na Seni. Usledio je poziv Thierryja Reboula, izvršnog direktora Olimpijade 2024, a zatim i gradonačelnice Pariza. Kada su mu konačno saopštili, krajem avgusta 2022. godine, da je dobio posao, bio je toliko dirnut da je nazvao svoju majku u suzama. Ono što Jolly zaista želi da pokaže jeste da u Parizu ima „mesta za svakoga. Možda je malo haotično, istina je, ali to omogućava svakome da pronađe svoje mesto.” Smatraću da je otvaranje ceremonije uspešno, kaže Jolly, „ako se svako bude osećao predstavljenim u njoj”.
Jolly je detinjstvo proveo na selu u Normandiji, tako malom da se zove po svojoj jedinoj ulici: La Rue-Saint-Pierre. Neki bi možda smatrali da je život u mestu od samo nekoliko stotina stanovnika ograničavajući, ali Jolly pamti beskrajne horizonte – zelena polja, krave, ovce, „i pre svega mogućnost istraživanja”. Njegovi roditelji, medicinska sestra i radnik u štampariji, dozvolili su mu da misli da je sve moguće. Njegova baka pravila mu je kostime dostojne pravog disko kralja. Kada je gledao TV emisiju o tinejdžerima koji vode radio-program, snimio je svoju kasetu i poslao je lokalnoj radio-stanici u Rouenu. Dodelili su mu nedeljni radio-program za decu, koji je vodio svake srede pet godina. Zatim je doživeo vršnjačko nasilje u srednjoj školi. „Imao sam žute Doc Martens cipele. Po ceo dan su me ismejavali zbog mojih žutih cipela. Mislio sam: ‘Da li shvatate koliko je ovo apsurdno?’” U svetu pozorišta ponovo je otkrio slobodu, „sve je moguće”, koju je imao u detinjstvu.
„Prvi put kada sam stupio na scenu”, seća se Jolly, „pomislio sam da tu mogu da budem svoj. Osećao sam da sam tu više svoj nego u stvarnom životu.”
Jolly je bio dobitnik demokratske inicijative započete u posleratnoj Francuskoj radi decentralizacije pozorišta. Pariz više neće biti centar visoke umetnosti za elitu; pozorište će postojati za ljude, svuda. Tako je u Bretanji Jolly studirao pozorište pre nego što je osnovao svoju trupu La Piccola Familia u Normandiji. Postao je umetnički direktor pozorišta na zapadu i vodio produkcije na jug. Njegov rad na olimpijskoj ceremoniji je prvi put da je proveo duži period u Parizu. Možda zbog toga – ili možda, kako on misli, zbog interneta – njegovi interesi nemaju hijerarhiju. Može da čita članak o Platonu dok sluša Beyoncé. Voli kada u baroknoj operi pronađe muzičke fraze koje prepoznaje u pesmama koje izvodi Madonna. Jolly je pre izlazio mnogo češće. Kad god ima priliku da ode na elegantni događaj, voli da nosi uska odela i elegantne cipele. Ali za sada, njegov život je „prilično asketski”. „Ne idem prekasno na spavanje, ne izlazim mnogo, vrlo sam fokusiran”, kaže mi. Da bi se opustio, igra video-igre: „Assassin’s Creed”, „The Legend of Zelda” ili – omiljenu iz detinjstva – „Prince of Persia”. „Ako poželim da neko poleti ili eksplodira u plamenu, mogu to odmah da uradim”, kaže. „To mi omogućava da budem u svom svetu.” Ovu strast deli sa svojim partnerom, koji se takođe zove Thomas („Mi smo Thomas na kvadrat”, šali se), kojeg je upoznao tokom pauze u pozorištu. Drugi Thomas mu pruža predah od asketizma, mada Jolly priznaje da je trenutno kao životni partner prilično dosadan. Dok opisuje ovo, Jollyjev glas drhti, a oči mu se pune suzama. „Osećam se izolovano”, kaže. „Znam da se udaljavam od porodice i prijatelja… Ali nadoknadiću to. Biće sve u redu. Nadoknadiću.” „Pariz je dosta skučen.” Razmišlja Jolly naglas. Gde god da ode sledeće, voleo bi da to bude negde sa pogledom. „Voleo bih da gledam u nebo”, kaže, dajući utisak da ni to ne bi bilo njegovo ograničenje. „Potrebno mi je nebo.”
