Januar 27, 2026
Za početak mala ali bitna napomena: ja nisam fan Leonarda DiCaprija. Od Titanika mi je kao ličnost i glumac uglavnom nezanimljiv, iako često volim filmove u kojima igra i uspem da se povežem sa njegovim likovima, ali nisam nikada bila od onih ljudi koji su bili u velikoj žalosti nad pitanjem zašto nikada pre The Revenant nije dobio Oscara. Imamo čudan odnos. I mislim da je upravo to ključno i za ovaj film. Da biste ga zavoleli, morate imati prostora za ambivalentne odnose, za love-hate dinamiku, za humor u najcrnjim situacijama.
Možda ste vi već umorni od hvalospeva o ovom filmu. Možda vam je već ispran mozak kritikama i analizama, ali ja sam tek juče stigla na žurku. Pustite me da kažem par stvari, okej?
Povezano: 13 filmova koji će u 2026. puniti bioskope i privući najveći hype
Nisam gledala One Battle After Another u bioskopu. Gledala sam ga negde oko ponoći sama u svojoj sobi, može se slobodno reći iz druge ruke, već okružena svim mogućim reakcijama, recenzijama i opštim konsenzusom da je reč o „velikom filmu“. I iskreno, mislila sam da me to neće dotaći. Često mi se desi da filmovi koji dođu sa tolikom reputacijom do mene stignu već potrošeni. Kao da mi je unapred rečeno šta treba da osećam.
Courtesy of Warner Bros Pictures
Nakon svega što sam skrolujući TikTokom uspela da pohvatam i sada nakon što sam ga pogledala ovaj film mi definitivno deluje kao jedan od najvažnijih američkih filmova savremenog trenutka i bez dileme kao jedan od najboljih filmova 2020-ih do sada. I to govorim kao neko ko nikada nije bio preterani obožavatelj ni reditelja Paula Thomasa Andersona. Volim Phantom Thread. Čak je i Punch-Drunk Love film kojem se često vraćam. Ali Paul Thomas Anderson je za mene uvek bio autor čiji filmovi nisu uvek rezonovali sa mnom na istom nivou i istim intenzitetom. Ovde naravno nije reč o mom preispitivanju njegovog talenta, već se radi isključivo o ličnom ukusu. Posle ovog filma, to se promenilo.
Povezano: Pre-Oscar watchlist: filmovi iz poslednjih pet godina koji zaslužuju više pažnje
Mislim da nisam jedina koja je na kraju filma ostala u stanju potpunog zaprepašćenja gotovo svakim aspektom filma. Iskreno, nisam znala šta da očekujem. Trejleri su bili namerno neodređeni, što mi kao nekome ko često ni ne gleda trejlere nije bio problem, ali sada mi je potpuno jasno zašto je ovaj film bio noćna mora za marketing. Kako uopšte prodati film koji je istovremeno politički, duboko ličan, smešan, melanholičan, akcioni i koji je u isto vreme apsolutno nemoguće vezati za jednu poruku?
Povezano: Jedan od najhvaljenijih filmova godine Leonardu DiCapriu mogao bi da donese Oscara
Ono što je sigurno jeste da je film brutalno relevantan. Za Ameriku danas, ali i šire. Podsetio me je na osećaj koji sam imala dok sam gledala Children of Men, The Battle of Algiers (koji glavni lik i sam gleda u jednom momentu u filmu) i How to Blow Up a Pipeline, taj osećaj inspiracije, otpora koji dolazi iz nade, a ne iz čistog besa. U vremenu u kom dominiraju cinizam, iscrpljenost i nihilizam, One Battle After Another hvata taj duh, ali ga podiže na mnogo veću, kompleksniju skalu.
Ono što me je u ovom filmu najviše fasciniralo jeste način na koji Anderson koristi ekstremno kompleksne ličnosti i gotovo mitske figure da bi ispričao priču koja je suštinski vrlo prizemljena i ljudska. Njegovi likovi nisu heroji u klasičnom smislu. Oni su nesigurni, kontradiktorni, često humoristični u svojim slabostima i uglavnom loši u onome za šta se navodno zalažu. To su moji omiljeni narativi, volim jako ljudske priče i protagoniste gotovo na ivici sa antagonistima u kojima često vidimo sebe i previše realistično. Nisamo li svi u svojim životima zapravo u dualnim ulogama negativaca i heroja koje se smenjuju na dnevnoj bazi? I upravo tu sam, pomalo neplanirano, shvatila da se i sama sada svrstavam među Andersonove fanove. Za DiCapria će mi trebati još malo vremena da odlučim.
Imdb
Sve u ovom filmu je snažno. Glumački ansambl je besprekorno dobar, ali Benicio del Toro mi je lično apsolutni vrhunac. Ipak, ono što mi je privuklo najviše pažnje jeste način na koji film govori o revoluciji, borbama koje vodimo i o tome da li je možda najradikalniji čin u filmu odluka da muškarac ostane, da bude roditelj, da preuzme odgovornost.
Leonardo DiCaprio igra revolucionara koji u tome nije naročito dobar. I to je poenta. On greši, drugi ga spasavaju, često deluje izgubljeno, rasuto, više zaokupljen sopstvenim haosom nego velikim idealima. Njegov lik je otac, čudak, stalno pijan ili pod dejstvom marihuane, čovek koji ne može da zapamti ni šifru za ekstremnu situaciju u kojoj se upravo nalazi. Film je često veoma smešan upravo zbog toga, jer potpuno humanizuje te legendarne revolucionarne figure koje su u akcionim filmovima uvek nepogrešive, savršeno fokusirane i večito sposobne, a ovde ćete videti sve osim toga.
