Knjige koje su Ivanu Tokinu rekle ono što ljudi nisu umeli

Ima takvih turobnih dana kada čovek nije umoran samo od drugih, već i od sebe samog. Pa baulja, tumara, zavlači se u sopstvenu senku, misli su mu tupe i nerazgovetne, bez kraja i početka, svega je previše, a opet, ničega dovoljno. U takvim vremenima koja se budna prespavaju, možda je jedino smisleno uteći stvarnosti i nastaniti se u nečijem tuđem prvom licu jednine. Onda ga povodljivo i u stopu pratiti u njegovim previranjima, sedeti nemo na njegovom tremu dok šeta psa, grli i ljubi… ili ubija. Svakom novom stranicom zavitlati ka istini koja pobuđuje. Kroz Tokinove junake sam uvek živela i (samo)spoznavala se – od Najnormalnijeg čoveka na svetu, preko Psa, a onda i sve one likove u njegovim kolumnama u jednom lokalnom magazinu, pa do najnovijeg romana Crna noć nada mnom i zvezdano nebo u meni, čija junakinja razbija stereotipe o ženama u fikciji. U njoj je sve – i brutalnost, i teskoba, i ranjivost, i sloboda, i usamljenost. Ona je gotovo obučena da bude sama sebi dovoljna, sposobna da se odbrani od svega; u surovom svetu ona je postala najsurovija. Na granici lirskog eseja, ispovesti i krimi narativa, Ivan Tokin je ovo delo pisao poput scenarija, tako da se svako poglavlje lako može zamisliti kao epizoda. „Morao sam da napišem ovu priču. Pisao sam kako sam jedino umeo, izmišljao sam istinu, a ona je uvek bila korak ispred mene, pa bih je tražio, i ne bih mogao da se smirim dok je ne nađem. Napatio sam se i nauživao. Da li je ovo moje najzrelije delo? Verovatno jeste“. I dok svaki slobodan trenutak ovog leta provodimo uz njegove romane koji menjaju perspektivu, pitali smo ga koji su to promenili njegovu, te ga odredili – kao pisca i čoveka. U nastavku otkrijte šta čita Ivan Tokin.

Dnevnik druge zime, Srđan Valjarević

Volim sve knjige Srđana Valjarevića, u njegovim rečenicama sam se uvek osećao kao kod kuće. Ipak, lako mi je da izdvojim jednu, ovu. Dnevnik druge zime kupio sam na nekakvoj polupromociji u jednom kafiću, on je sedeo za stolom i potpisivao knjige a ja sam ga, bog će dragi znati kako mi je to palo na pamet, pitao da li će mi pokloniti knjigu. On mi je rekao – Neću. – Ni tada me nije bilo sramota tog pitanja, a nije ni sada, mada bi valjda trebalo da me bude, i onda i sada. Nikada pre ni posle toga nisam nešto tako uradio, niti bio tako miran povodom jednog takvog svog bezobrazluka, a ni povodom nečijeg odbijanja. Osim toga, to mi jedan od najdražih razgovora u životu.

Napisao mi je posvetu koja je glasila – S poštovanjem, Srđan Valjarević. – Platio sam i izašao. Nisam imao očekivanja od te knjige, nisam predviđao šta li se u njoj dešava, mehanički sam otišao po nju, jer tako je to išlo, kad on napiše, ja pročitam. Koliko god da smo se sretali i ponekad porazgovarali, nisam mu pominjao da su mi njegove knjige toliko važne. To sam učinio tek pre mesec i po dana, kad sam ga, očajan jer ne mogu da napišem pretposlednji pasus u novom romanu, pozvao telefonom, samo da ga čujem, pa da mi to nekako pomogne, i tad sam mu stidljivo izgovorio nekakve rečenice o tome koliko mi znači njegovo pisanje, zbrzao sam to, i njemu i meni je bilo neprijatno. Onda smo pričali pola sata o svemu, pisanje skoro da nismo spominjali. O tom pasusu nismo ni progovorili, ali sam ga te večeri napisao kako treba.

A Dnevnik druge zime mi je spasao život, i to je sve što imam da kažem o tom romanu.

Cink, David Albahari

To je jedini njegov roman koji sam pročitao. Dugo sam ga gledao na polici s knjigama roditeljskog stana, i zašto sam ga tog dana izvukao, onako tankog, ne znam. Čim sam počeo da čitam, posle prvih nekoliko rečenica, znao sam da će me promeniti. Nisam se poistovetio sa glavnim junakom, nisam imao iskustva koja je opisivao, ni slična, niti sam imao osećaj da su mi sve te rečenice bile na vrh jezika. Nisam maštao o tome da napišem takvu knjigu, mada u to vreme nisam ni bio pisac, u stvari jesam, ali sam to znao samo ja. Kasnije, kad sam počeo da objavljujem, često sam sam joj se vraćao, parafrazirajući neke rečenice iz Cinka, koristeći motive koji se tamo pojavljuju, manje ili više očigledno, i ti omaži Cinku i Albahariju lako se mogu pronaći u mojim romanima i kratkim pričama. Cink mi je pomogao i pomaže mi da pokušam da shvatim šta pisanje može da bude.

Kako upokojiti vampira, Borislav Pekić

Tu sam se prvi put sreo s Pekićem. Nisam siguran da li ga volim ili ga se plašim. Strahopoštovanje je možda prava reč. U svakom slučaj, ovaj roman mi je pokazao da su neki putevi, za koje sam mislio da ne postoje, prohodni. Njegove rečenice nisu mi glavne, ne uživam u njima, uživam u njegovoj posvećenosti i znanju, i načinu razmišljanja, koji se ne trudim da usvojim, jer znam da je to nemoguće. Odmah posle sam pročitao Atlantidu, i da je nisam držao u svojim rukama, ne bih verovao da je tako nešto moguće napisati. U jednom periodu sam svojoj ženi toliko pričao o Pekiću, da je kupila buket suncokreta, i stavila mu ga u onu preveliku šaku spomenika na Cvetnom trgu. Rekla mi je: Kupila sam ga tebi, ali si me u međuvremenu iznervirao, pa sam ga odnela Pekiću.

Divlje palme, Vilijam Fokner

Takav način pisanja, koji melje sve pred sobom, to je nešto čemu težim. Nisam uživao dok sam čitao, bio sam uzbuđen, treperio sam, bio sam zadivljen, u isto vreme sam želeo da pobegnem iz tog sveta koji me je gušio i da u njemu zauvek ostanem. Voleo bih da umem tako da pišem, i srećan sam što ne umem, i ne moram. Kad se sećam Divljih palmi, imam osećaj da sve vreme pada kiša, da je svuda blato, sirotinja i muka, a onda, mirno stojim pred donesenim odlukama, prema ljubavi koja ne podrazumeva sreću, koja joj se ni ne nada.

Plodovi zemlje, Knut Hamsun

Knut Hamsun me je mnogo pre nego što sam pročitao ovaj roman učio o slobodi. Glad sam jedva preživeo. Kod njega, i on je jedini, imam utisak da se obraća meni lično, znam, smešno je, ali tako se osećam. Plodove zemlje čitam redovno, to mi je udžbenik. Sve se nadam da će, ako ga dovoljno puta pročitam, iz mene početi da izlazi nešto takvo.