Arts
Kada šetam Zagrebom, a misli mi nisu izgubljene u svakodnevnim brigama ili zaljepljene za ekran telefona, nastojim da hodam ulicom kao neko ko ovde nikada nije bio. Nadam se da ću, iako su moji koraci ovde prošli hiljadama puta, ipak uočiti nešto novo – balkon načičkan cvećem koji mi je dosad nekako promakao, skriveni prolaz koji vodi u još skrivenije dvorište ili ukras na nekom dotrajalom pročelju. Radoznalo i pomalo zaigrano, maštam o tome da će mi grad u kojem sam ispisala sve svoje uspomene prirediti neko iznenađenje i naterati me da ga pogledam drugim očima.
Upravo to donosi projekat Okolo//Around: umetničkim instalacijama i intervencijama u javnom prostoru zagrebačke ulice pretvara u otvorenu galeriju i vraća nam uzbuđenje novog i neočekivanog. Poznata mesta iznenada postaju drugačija, nateraju nas da zastanemo, podignemo pogled s telefona i ponovo se osvrnemo oko sebe. Kao i svake godine do sada, novo izdanje projekta – od 20. do 30. avgusta – unelo je na ulice Zagreba dašak kreativnog osveženja. Od sveukupno 12 instalacija, dve tekstilne, naizgled potpuno različite, privukle su pažnju prolaznika – i onih koji gradom prolaze prvi put i onih koji poznaju svaki njegov kutak. U Varšavskoj ulici umetnica i dizajnerka Ivana Mrčela postavila je upečatljivu ružičastu instalaciju Naše sestre, dok je na Zrinjevcu modna dizajnerka Marija Kulušić jedno posebno stablo obukla u svečano ruho i nazvala ga Sklonište. Inspiracija za radove takođe je bila različita: dok je Mrčela polazište pronašla u ženskoj solidarnosti – onoj koja kroz istoriju osigurava opstanak zajednice i omogućuje pojedincu da teret života ne nosi sam – Kulušić je nadahnuće pronašla u sigurnosti, toplini i mekoći skloništa, onakvih kakva smo u detinjstvu gradili od jorgana pronađenih u ormarima i fiokama. Međutim, kako bismo saznali šta ipak dele pozvali smo ih za isti sto. Njihov je razgovor tekao upravo onim putem kojem smo se nadali – prema onome što im je zajedničko: težini i lakoći kreativnog procesa, buri emocija koja se uskovitla tokom stvaranja, razmišljanjima o društvenim reakcijama na radove izložene u „galeriji“ poput ulice i o smislu koji njihov rad na kraju nosi.
Inia Herenčić
Ivana: Marija, ovo ti je prva instalacija u javnom prostoru. Šta te je podstaklo da se odazoveš pozivu festivala i prvi put izložiš svoj rad na ulici?
Marija: Jednom sam imala priliku da radim u prostoru s velikim dimenzijama – plafoni su bili visoki šest metara, i tada sam prvi put trebala da osmislim način kako da ga podelim. Jedino rešenje bila je svojevrsna garnišna. Imala sam staru tkaninu koju sam obojila rđom i eksperiment bojenja pokazao se vrlo zanimljivim – nastao je jedinstven uzorak. To iskustvo mi je ostalo u sećanju, pa sam, kada je stigao poziv za učestvovanje na festivalu OKOLO, odlučila da se okušam u sličnom izazovu. Od početka sam bila svesna da bi se instalacija mogla „izgubiti“ u otvorenom prostoru i zato sam znala da mora da bude velika da bi bila upečatljiva.
Sama lokacija, kao i stablo s karakterističnim udubljenjem, podstakli su me da se poigram idejom skloništa. Na kraju sam odlučila da napravim zavese od recikliranih pamučnih posteljina – deo sam dobila donacijama, a deo otkupila. Ono što sam znala jeste da ne želim da koristim poliester već tkanine koje su polovne, sve drugo naprosto nije dolazilo u obzir jer nije u skladu s mojim delovanjem i mojom filozofijom rada. Nisam mogla unapred da znam kako će izgledati u prostoru upravo zbog tolikih dimenzija, ali u jednom momentu sam morala da je „proglasim“ završenom. Kada sam došla do 6,5 metara visine i oko 7 metara širine, shvatila sam da više nema mesta za širenje. Ispalo je, mislim, lepo, premda nisam mogla da predvidim sve elemente – ipak je reč o spoljašnjem prostoru izloženom vremenskim uslovima.
Ivana: Upravo sam te to htela da pitam – kad spominješ vremenske uslove primetila sam da je neka posteljina tamnija. Da li si ih sama tretirala ili je za to „zaslužno“ vreme?
Marija: Ne, nisam intervenisala. U jednom trenutku sam razmišljala da ih obojim prirodnim pigmentima jer pored kuće imam stablo oraha, ali na kraju sam odustala. S obzirom na veličinu instalacije, mislim da je to bila dobra odluka.
Ivana: Koliko ti je vremena trebalo da sve dovršiš?
Marija: Oko desetak dana.
Ivana: Instalacija me je podsetila na detinjstvo i na ona „skloništa“ koja smo gradili od posteljine – kao naše male „stanove“ u kojima smo živeli sopstvene tajne priče.
Marija: Da, i meni je prva asocijacija bila upravo to. I sama sam u sobi gradila takva skloništa, rastežući posteljine od jednog kraja kreveta do drugog. To su bila sigurna i lepa mesta. Ali ipak, ovde sam želela da doem korak dalje – nabiranjem tkanine dodati svečani element koji priliči Zrinjevcu. Starinski ekran priziva atmosferu starih kafana i hotela. Na taj način spojila sam nostalgiju i svečanost s nečim naivnim i dečjim.
Inia Herenčić
Ivana: Dok sam prolazila parkom, primetila sam da deca zaista ulaze u udubljenje stabla i doživljavaju instalaciju baš kao skrovište.
Marija: To mi je predivno. Sama činjenica da je instalacija izložena javnosti znači da će izazivati reakcije, a rad ovakvih dimenzija gotovo je nemoguće ne primetiti. Slično je i s tvojom instalacijom u Varšavskoj ulici – teško je proći pokraj nje, a da ne privuče poglede i podstakne ljude na reakciju.
Ivana: Da, pažnju je privukla već i tokom samog postavljanja, iako smo odabrali kasne večernje sate u utorak.
Marija: Misliš li da je publiku najviše privukla tema tvog rada ili njegov vizuelni aspekt? Kako si došla do odluke da se fokusiraš baš na pitanje ženske solidarnosti?
Ivana: Moja umetnost gotovo uvek ima angažovani karakter – bavim se pravima životinja, feminističkim temama ili pak davanjem glasa onima koji su često marginalizovani, poput tekstilnih radnica. Kada sam razmišljala o ovom radu, činilo mi se da je pravo vreme da ponovo dam glas ženama. Istovremeno, instalaciju je moguće posmatrati i kroz prizmu tekstilnih lutaka koje su ovde predimenzionirane.
Marija: Da li znači da si motiv lutke svesno odabrala kao svojevrsnu kritiku – način prikazivanja ženske pozicije u patrijarhalnom društvu?
Ivana: Taj aspekt sam počela da razmatram tek kasnije. Isprva je odluku diktirao materijal – figure su morale da budu dovoljno lagane da bi mogle da stoje u vazduhu, a upravo ih je to oblikovalo u likove nalik tekstilnim lutkama. Uostalom, ovo je tek početak; planiram da ih napravim još, ali u ovom slučaju njihov broj je zapravo odredila sama ulica. Ono što sam od samog početka znala jeste da želim da budu ružičaste, a ostali elementi rada gradili su se postupno, tokom same izrade. Osim što je reč o kritici društva, želela sam da Naše sestre podstaknu publiku da osvesti nešto što možda ne primećuje u svojoj okolini – ili u sebi samoj. Sećam se advokatice koja mi je, nakon što je videla rad, rekla da u svojih dvanaest godina prakse nikada nije osetila žensku solidarnost. Istovremeno, ovaj rad je meni lično doneo mnogo lepe energije – javljale su mi se žene, i one koje poznajem i one koje nikada pre nisam srela. Njihovi komentari i podrška zaista su me osnažili. To je ono što ostaje i što pamtiš.
Marija: Kada radiš, ne možeš da pobegneš od sebe. Bilo da radim novu kolekciju ili pak instalaciju koja će biti postavljena u javnom prostoru, ona će uvek biti odraz mene. Tvoja instalacija je, nažalost, bila delimično uništena svega nekoliko dana nakon postavljanja. Kako si to doživela?
Ivana: Iskreno, očekivala sam da će izazvati reakciju. Kad nešto izložiš na javnoj površini, svestan si da će ljudi reagovati, iako nikada ne znaš kako. Na kraju krajeva, umetnost i treba da izazove reakciju. Ali naravno, uvek se potajno nadaš da će te reakcije biti pozitivne i da društvo u kojem živiš ima senzibiliteta za umetnost i umetnike. Rad koji postavljaš u javni prostor postaje deo zajednice – i način na koji se ljudi prema njemu odnose zapravo je dobar pokazatelj stanja društva. A ulica je mesto na kojem ionako mnogo toga ne možeš da kontrolišeš.
Marija: Istina, ali ono što je istina je da nikada ne možeš sve da kontrolišeš. Šta god radio, uvek ćeš biti pod lupom. To što je nešto izloženo na ulici pitanje je samo fizičke izloženosti. Ja mislim da smo ustvari uvek izloženi. Jedino što je na kraju važno jeste kako na komentare reagujemo.
Ivana: Slažem se, sada kada razmislim – ne bih ništa menjala. Možda bih bila još kritičnija. (smeh)
Marija: I upravo takve reakcije publike, kakvima svedočimo u tvom slučaju, pokazuju zašto su ovakvi festivali potrebni. Kada bi publika češće bila izložena umetnosti u javnom prostoru, prestala bi da je doživljava kao kuriozitet. Naviknuli bi se na nju – a s vremenom bi se, verujem, promenile i njihove reakcije. Činjenica da se o vandalizmu nad umetničkim radovima toliko govori znači da ipak prepoznajemo njegovu važnost. Ne smemo na to da okrećemo glavu. Autor koji je uložio trud i vreme nije jedini zakinut ako je instalacija uništena – zakinuti su i svi oni koji su u njoj mogli ili hteli da uživaju.
Ivana: Drago mi je da si spomenula trud i vreme. Tokom izrade rada Naše sestre prošla sam kroz čitav niz emocija – od trenutaka kada mi se rad sviđao, do onih kada sam propitivala svaki njegov detalj. To je bio pravi vrtlog osećaja. Kada sam ga konačno dovršila, osetila sam potrebu za odmakom i nekim novim promišljanjima. Kreativni rad zna da bude iscrpljujući, ali ono što je važno jeste da na kraju, kad staneš pred svoje delo, ono bude tvoje – da nosi tvoj pečat.
Marija: Da, ta propitivanja su neizbežna. Šta god da radiš, u trenutku kada završiš osetiš olakšanje. Treba ti vremena da se sabereš, pa tek onda kreneš dalje. Ali svaki put iznova prolaziš kroz isti proces – uvek krećeš ispočetka.
Ivana: Slažem se, i premda zna da bude teško, taj proces nikada ne bih menjala. U njemu naučiš toliko o sebi. Kroz godine sam shvatila da sam očvrsnula, da me kritike više ne pogađaju kao pre. Znam da će ih uvek biti. Ali razlog zbog kojeg stvaram uvek je isti – ljubav i potreba da tu kreativnost iz sebe izneseš, bez obzira na medij. Mislim da bih bila nesrećna da ne radim ovo što radim.
Marija: To je, s jedne strane, prokletstvo, a s druge blagoslov – jer znaš šta želiš, pronašao si svoj put.
Ivana: Da, i iako je ponekad izuzetno teško, svako veče odlaziš na spavanje znajući da tvoj rad ima svrhu. Da ti sam imaš svrhu.
Inia Herenčić
VOGUE RECOMMENDS
