I ja prolazim kroz "razvod zbog spavanja"

Danju volim da mislim da sam relativno pristojna osoba. Ili, znate, bar normalna. Osmehujem se ljudima. Postavljam pitanja poput „Kako ste?“. Otvaram vrata ako prva stignem, takve stvari. Noću se, međutim, dešava nešto što ne mogu da objasnim. Postajem zla. Postajem osoba koja ne toleriše ni najmanje pokrete u svojoj blizini. Ne volim kada ljudi dišu preglasno. Ne volim tračke svetlosti od, recimo, prozora preko puta. Jednom sam se probudila usred noći jer mi je neko poslao poruku (telefon mi je bio na nečujnom). Lako se budim iz sna, da, ali više je od toga. Noću sam poremećena.

Kad smo moj partner i ja tek započeli vezu, ništa od navedenog nije bilo važno. Bili smo u ranim dvadesetima i ostajali budni do dva ujutru, pušeći cigarete i slušajući ploče dok ne bismo zaspali. Išla bih na posao s četiri sata sna i to je, nekako, bilo u redu. Spavaću kad umrem, govorila sam sebi, s očima poput upalih rupa. A onda sam, pretpostavljam, ostarila i poželela da spavam kako treba, da doživim dan s bistrim, budnim očima. Ali to je takođe značilo da sam postala svojevrsni noćni čudak, razdražljiva na najmanji zvuk ili blagi pokret. Moja anksioznost hranila je anksioznost mog partnera dok nismo upali u začarani krug panike – i naravno, niko nije spavao.

A onda smo prošle godine pokušali nešto drugačije. Ako ne bismo mogli da zaspimo, jedno od nas bi otišlo u drugu sobu, posebno noćima kada bi moj partner radio do kasno. Ideja o tome delovala je pomalo depresivno („Oni ni ne spavaju u istom krevetu!“ – tipična rečenica koju ljudi šapuću da bi nagovestili predstojeći bračni krah). Ali nama je to zapravo bilo pravo otkrovenje. Čak i samo uvođenje opcije odvojenog spavanja olakšalo nam je zajedničko uspavljivanje. Sada smo imali rezervni plan koji nije uključivao uzimanje Nytola ili moju transformaciju poput vukodlaka u Noćnog Čudaka koji govori stvari poput „Možeš li, molim te, već jednom da zaspiš?!“ odsečnim glasom, kao da bi to stvarno pomoglo.

Pretpostavila sam da je ovaj konkretni problem i njegovo rešenje relativno retko, ali ispostavilo se da nije. Čak ima i svoj internet termin – „sleep divorce“, i očigledno ga praktikuju svi iscrpljeni parovi. Jedno istraživanje iz 2023. godine pokazalo je da 24 posto udatih milenijalaca povremeno spava u odvojenim krevetima, dok njih čak 19 posto uvek spava odvojeno. Prema Hiltonovom izveštaju o trendovima za 2025. godinu, 63 odsto putnika izjavilo je da bolje spava kada su sami, dok 37 odsto spava u odvojenim krevetima na odmoru. U suštini, više nije neobično spavati odvojeno. A kako ističe naučnica za spavanje i psihološkinja Wendy Troxel u svom članku, ovo bi zapravo trebalo nazvati „sleep alliance“, noćni savez, s obzirom na to da predstavlja rešenje za uobičajeni problem.

A problem zaista jeste uobičajen i stvara domino efekat. Jedno istraživanje sa Univerziteta Ohajo Stejt pokazalo je da su parovi koji ne spavaju dovoljno skloniji grubljem ponašanju jedno prema drugom. Drugo istraživanje iz 2021. godine otkrilo je da nedostatak sna povećava nivo kortizola tokom međuljudskih sukoba. Drugim rečima, nemogućnost spavanja čini nas razdražljivijima i teže podnošljivima (ne treba mi istraživanje da mi to potvrdi). Stoga je razumno zaključiti da će vas noćni razvod verovatno spasiti od onog pravog.

Stvar je u tome što, uprkos svemu što sam upravo rekla, zaista volim da delim krevet… ili barem one zabavne delove koji idu uz to. Volim da se probudim s licem priljubljenim uz leđa svog partnera ili da čekam da mu se vikendom otvori jedno oko. Volim da ga vidim u snenom stanju, poput pileta koje se upravo izleglo iz jajeta. Postoji intimnost deljenja kreveta koja se ne može replicirati na drugi način i šteta je nemati to svaki dan. Ali još veća šteta je da budem zlobnija verzija sebe. I ako povremeno spavanje u odvojenim krevetima može sprečiti moju transformaciju u Noćnog Čudaka, onda će upravo tako i biti.

vogue.co.uk