Da li modna industrija ulazi u novu eru?

Jedna od ključnih istina o modi je da stalno ide napred. Uostalom, njena sadašnjost nikad nije prava sadašnjost, već više ideja kako bi sadašnjost mogla da izgleda za šest meseci. Ono što koliko-toliko uspeva da vodi ovaj stalni ciklus noviteta jeste da su njeni glavni akteri, kreativni direktori u evropskim modnim kućama sa bogatom istorijom, često na svojim mestima dugi niz godina. Od 2023. godine, međutim, industrija je doživela masovnu promenu, sa novim kreativnim direktorima koji su imenovani — ili će uskoro biti imenovani — u više od 10 modnih kuća, uključujući Alessandra Michelea u Valentino, Seána McGirra u Alexander McQueen, Chemenu Kamali u Chloé, Sabata de Sarna u Gucci, Pharella Williamsa u muškoj liniji Louis Vuittona, Petera Hawkingsa u Tom Fordu i Adriana Appiolazu u Moschinu. Naslednik još nije imenovan za Bruna Sialellija u Lanvinu i Matthewa M. Williamsa u Givenchyju, čiji su odlasci potvrđeni prošle godine. Možda i najiznenađujuća vest godine do sada bila je objava Driesa Van Notena da napušta funkciju kreativnog direktora u modnoj kući koju je osnovao 1986. godine, a da će naslednik biti imenovan kasnije ove godine. Industrija je, očekivano, reagovala srdačnim i pomalo ožalošćenim pozdravima čoveku koji je gotovo 40 godina pomagao da se izgradi garderoba ponosno nezavisnih žena koje su istovremeno negovale romantične ideje o oblačenju. To je više nego očigledno — ulazimo u novu eru modne industrije.

Pozicije kreativnih direktora u velikim modnim kućama ponekad mogu da izgledaju poput dečije igre muzičke stolice, u kojoj ako se dizajner ne imenuje ubrzo na neko drugo mesto unutar industrije, ispada iz igre. Na sreću, to nije bio slučaj za Michelea, koji je uživao u dvogodišnjoj pauzi punoj spekulacija pre nego što je njegov novi posao objavljen. Ali, ovaj poslednji krug imenovanja sastoji se gotovo u potpunosti od dizajnera koji dolaze sa behind-the-scene pozicija.

Gledajući unazad, možemo identifikovati ove promene fashion vibea — termin koji je 2022. godine skovao Sean Monahan, predviđač trendova — kao trenutke kada se stavovi dizajnera ili grupe dizajnera savršeno usklađuju sa preokupacijama društva i kulture u celosti. Setite se samo minića i vrućih pantalonica Mary Quant iz 1960-ih, vreme kada su se mladi ljudi pobunili protiv statusa quo, ili poslovnih odela Claude Montana dok su žene masovno ulazile na tržište rada 1980-ih. Poslednji put industrija je doživela takvu promenu pre skoro deset godina, kada je Michele pokazao svoj prvi Gucci F/W menswear kolekciju 2015., a zatim i Demna svoju debitantsku kolekciju u Balenciagi sledeće godine. Oba dizajnera su u to vreme bili relativno nepoznati. Michele je proveo 13 godina u ovoj italijanskoj modnoj kući, probijajući se do pozicije kreativnog direktora accessoriesa, kada je, sada već slavno, zamoljen da sastavi kolekciju muške mode u pet dana nakon što je kreativna direktorka brenda Gucci, Frida Giannini, pre nego što je bilo planirano napustila svoju poziciju. Rezultat je bila kolekcija svilenih bluza sa mašnama i krznenih mules, na modelima androgenog izgleda sa dugom kosom. Pokrenula je trend rodno neutralne mode koji je postao jedna od definišućih karakteristika stila 2010-ih. Demna — koji je tada koristio svoje puno ime, Demna Gvasalia — bio je vođa kolektiva dizajnera odgovornih za Vetements, čije je konceptualno preispitivanje svakodnevne odeće i dramatične siluete poslao jedan električni naboj kroz industriju. Vetements je imao tri kolekcije iza sebe kada je Kering angažovao dizajnera i time legitimisao njegov anarhični pogled na modu. Demna je dodao nove reči poput pantabootsa u naš rečnik, neprekidnu zalihu ironičnih logotipa na odeći i dodacima, i ideju da jakna nikad ne može da bude previše velika ni ramena previše široka.

Ove trenutke sada možemo opisati kao početak nove ere dizajnera, gde su nove ideje koje su uveli spoljni akteri potpuno promenile način na koji se ljudi — i to svi ljudi, i oni van modnog sveta — oblače, dok je njihova odeća našla put ne samo do masovnih maloprodajnih objekata već i postala ukorenjena u identitetsku politiku našeg vremena. Najvažnije, otvorili su raspravu o samom značenju odeće, predstavljajući rodne i klasne oznake kao način prekida sa očekivanjima društva.

Ali ova promena ne zavisi uvek od nepoznatog dizajnera koji se uzdiže na kreativnu poziciju moći. Setimo se 2010. godine kada je Phoebe Philo predstavila svoju prvu pravu kolekciju Céline. Sa njenimm pročišćenim savremenim minimalizmom, označila je veliku promenu od boho-inspirisane ženstvenosti koju je stvorila dok je bila kreativna direktorka u Chloéu početkom 2000-ih. To je ista ženstvenost kojoj se Kamali vratila sa svojom debitantskom kolekcijom u francuskoj etiketi prošlog meseca, koju su oduševljeno prihvatili mladi milenijalci i stariji pripadnici generacije Z koji su željno iščekovali povratak izgleda koji je definisao njihovu adolescenciju. Ostaje da vidimo hoće li se Micheleova nova vizija u Valentinu izgraditi na njegovom prethodnom opusu ili će izgraditi svoje značenje dana zaljubljenih kako bi pronašao zajedničke tačke između svojih senzibiliteta i onih velikog Valentina Garavanija. Sama Filo je takođe jedna od glavnih likova u ovoj aktuelnoj promeni, dok posmatramo njen pokušaj da se odvoji od večne želje industrije za sve više i više u realnom vremenu. I to sa novoosnovanom etiketom koja nosi njeno ime.

Komercijalni temelji koji podržavaju industriju (tj. robne kuće i njihovi online pandani) nisu tako stabilni kako smo nekada mislili i sve je veća hitnost adresiranja pitanja održivosti koja su se nekad činila samo kao neki lepi prefiksi kolekciji. Sve ove promene kreativnih direktora podižu svest o ideji da je budućnost modne industrije odjednom širom otvorena. Na kraju svega, nije moda samo dovela u prvi plan razgovore o rodu i seksualnosti u poslednjoj deceniji, ali je svakako dala dobru početnu poziciju za početak razgovora. Dizajneri su sada u poziciji da redefinišu ne samo kako se oblačimo (zabavni deo) već i kako možemo da živimo bolje, iskrenije živote tako što ćemo zaista usmeriti svoj fokus na angažovanje u ekološki i društveno odgovornim poslovnim praksama u celom lancu snabdevanja. Ne radi se samo o radu sa organskim ili recikliranim materijalima ili o oprezu oko ugljeničnog otiska; radi se i o tome da se osigura da ljudi koji učestvuju u procesu ne budu eksploatisani na svakom koraku i da budu pošteno plaćeni (ozbiljan deo). Ostaje da se vidi kuda će nas ova nova era mode odvesti, ali za sada vredi pokušati da ovu novu eru ispratimo sa dozom optimizma.