Novi album Florence + The Machine pomogao mi je da se suočim sa sopstvenim traumama

Kada je Florence + The Machine najavila izlazak svog šestog studijskog albuma Everybody Scream 31. oktobra, taj datum delovao je vrlo prikladno: umetnica sa fascinacijom za okultno, mitologiju i magiju vraća se u Noći veštica. No, Everybody Scream nije samo prizivanje natprirodnog, već obračun sa duhovima prošlosti i sopstvenog Ja. Album o žalosti, usamljenosti koja može postojati i u najbližim odnosima, emotivna analiza ženstvenosti i dvostrukih standarda muzičke industrije. Plašim se da naglas izgovorim svoju bojazan da novi album Florence + The Machine neće proći dovoljno zapaženo jer su, spletom okolnosti, u istom trenutku zasijale i zvezde poput Rosalije sa epohalnim Berghainom, a koji najavljuje njen novi album Lux 7. novembra, ili Heroina od Sevdalize koja je takođe izašla krajem oktobra.

Naime, moja i Florencina karmička veza započela je još 2009. sa Rabbit Heart: tom mitološkom himnom o unutrašnjem sukobu želje i straha za uspehom, a koju sam ja – ispostaviće se – pola svog života kasnije, koristila za rasplamsavanje onog iskričavog mladalačkog uverenja da je sve moguće. Čuti, osetiti i birati Florence u buci pretencioznih pop glasova bio je gotovo proročanski potez. I vrlo formativan. Zbog toga joj fanatično aplaudiram i pre nego što ispusti glas, u ovom slučaju – vrisak. Takođe, ne mogu da se otrgnem utisku da se mainstream muzika poslednjih meseci, uzdigla ka sakralnom, spiritualnom i ritualnom zvuku, i taj mi potez deluje vizionarski jer je upravo to ono što nam je potrebno u palom svetu u kom čeznemo sa utehom i isceljenjem.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Florence Welch (@florence)

Svaki novi album Florence + the Machine počinje tako što se Florence Welch pojavljuje ogoljena nakon životnog potresa, pokušavajući da razume šta joj se dogodilo dok se priprema da sklizne u nepoznato. Everybody Scream, ponovo je posvećen pronalaženju snage kroz oslobađanje od fizičkih i psiholoških ograničenja traume, čime nadahnjuje da i mi učinimo isto. Poslušala sam najnoviji album Florence + The Machine i u nastavku donosim sve što morate da znate o njemu.

Trauma je u srži novog albuma

Ispod priča o paganizmu, vešticama i referencama na srednjovekovnu mističarku Julian of Norwich, krije se glavna tema albuma Everybody Scream, kao nastavak one iz Rabbit Heart: o neprestanoj borbi između potrebe za povlačenjem, te slavom i destruktivnom željom za nastupanjem – po svaku cenu. Već u samom teaseru albuma, Florence Welch kopa rupu u zemlji, a potom u nju vrišti (so relatable). „Iskopala sam se iz zemlje, sa slomljenim noktima i prašinom u grlu, izbacujući pesme da biste vi mogli da ih pevate“, počinje One of the Greats. Ova tema se ponavlja iznova i iznova, najčešće u brutalnim slikama povezanima s događajima koje je preživela 2023. godine. Naime, Florence je počela da radi na novom albumu nakon što je doživela vanmateričnu trudnoću. Tokom turneje za Dance Fever, u leto 2023. godine, doživela je spontani pobačaj i nastavila da nastupa, održavši koncert u Engleskoj. Lekarskim pregledom otkriveno je da je bila u životnoj opasnosti, a nakon hitne operacije, odstranjen joj je jajovod. „Imam osećaj da pomalo umrem svaki put kad snimam album“, rekla je ranije ove godine u jednom od intervjua. „A ovog puta, skoro sam stvarno umrla“. Trauma gubitka opipljiva je u besu koji pokreće Everybody Scream: „Ponekad mi se moje telo čini tako stranim“ peva u pesmi Kraken, uz monotoni ritam, zvučeći otupelo i bez nade, pre nego što se pretvori u stvorenje obuzeto gnevom. U pesmi The Old Religion, ona sanja o bestelesnosti, žudeći da se oslobodi sopstvenog tela ako to znači kraj bola.

Courtesy of Florence + The Machine

Osvrt na kritike

Sedamnaest godina nakon što je objavila svoj debitantski singl Kiss with a Fist, Florence Welch s pravom može da tvrdi da je najdoslednija uspešna britanska alt-rock umetnica svoje generacije. Njene sample-ove koristili su Kendrick Lamar i Drake, sarađivala je s Taylor Swift i Lady Gagom, inspirisala Beyoncé, a njen prepoznatljiv zvuk čuje se kod umetnica nove generacije kao što su Chappell Roan i The Last Dinner Party. U novim pesmama, osvrće se na mlake kritike iz svoje rane karijere, a u pesmi One of the Greats krivi seksizam. Odgovarati kritičarima putem umetnosti može biti rizičan poduhvat – lako se sklizne u preveliku ogorčenost – ali ona to čini s oštroumnim humorom: „Biću gore s muškarcima i deset drugih žena među sto najvećih albuma svih vremena / Mora da je lepo biti muškarac i praviti dosadnu muziku samo zato što ti se može“. Prepoznatljive teatralnosti na Everybody Scream ima na pretek, ali ona nikad nije isprazna, već nosi oštricu jasne poruke. Međutim, u tom obračunu, ishod je manje očekivan: album do samog kraja snižava ton, kako i sama Florence pronalazi mir.

One of the Greatest

Iznenađujuće, najuspešnija pesma na albumu je šestoipominutna One of the Greats, koja se postepeno gradi i tek u završnici eksplodira, ubacujući višeslojni refren i aranžman u znaku harfe Toma Motha. Florence kao da napokon pročišćava sve što je nosila u sebi: umetničke nesigurnosti, dilemu da je karijeru izgradila na histeriji nauštrb sopstvenog mira, pa čak i ogorčenost prema muškom samoubeđenju. Slikovita i asocijativna, pesma zvuči kao razgovor koji već godinama vodi sama sa sobom da bi se oslobodila. Naime, dobar deo albuma Florence je u kontradikciji: spremna da spali sve oko sebe, ali i dovoljno svesna da zna da iz pepela može ponovo da izgradi sve. „Hajde, mogu ja to da podnesem,“ zavija u pesmi Sympathy Magic, u želji da se suoči s narednim udarom sudbine. „Daj mi sve što imaš“. Nema prečice do ozdravljenja, njena je filozofija, jedini put je da prođemo kroz njega.

Vreme je za isceljenje

Everybody Scream predstavlja katarzično emotivno oslobađanje kroz 12 pesama koje osciluju između dirljivih i potresnih tonova – pripremite se na bujicu emocija. I sam naslov zvuči više kao poziv nego kao puka fraza – da i sami ispustimo potisnuti bes i tugu, upravo kroz proces koji je Everybody Scream učinio njenim najdubljim i najiskrenijim albumom do sada. Ovo nije bezciljno raspadanje pod težinom ostvarenih snova, niti pokušaj da ponovi prošle uspehe i iskoristi pažnju koju sada dobija. Everybody Scream je trenutak kada se Florence potpuno odvaja od svojih pop vršnjaka i hrabro uranja u prostrani art-pop obojen snažnim ritmovima i nefiltriranim emocijama – u svet u kojem je prošlost sustiže i primorava da se suoči s grubom stvarnošću. Pa makar i ovaj album ne postigne komercijalni uspeh.

Kao i uvek, umetnica iskazuje sklonost ka gotici, ali senka smrti nadvija se nad Everybody Scream jednako jasno kao i sunčeva svetlost. Svet se ruši, ali ona postaje mudrija i hrabrija. Nije li to suština? I impresivan dokaz njene umetničke zrelosti: album završava na tišoj noti, ali ostaje kao snažan manifest o pronalaženju sopstvenog glasa nakon razarajuće katarze.