The Greatest of All Time - Novak Djokovic

Na početku odmah jedna napomena – tenis je moj omiljeni sport. I da tu prvu dopunim odmah i drugom – Novak je moj omiljeni teniser. Možda ovo u mom slučaju zvuči kao eufemizam jer, da budem potpuno iskren, više sam opsednut Novakom. Ne tako da bih zbog svoje opsesije imao problema sa zakonom, više na način da, kada igra bitne turnire ili mečeve, ako u prostoriji ne postoji televizor, tražim livestream, a dešavalo se da sam, dok traju Australian Open ili US Open, koji sa sobom nose vremensku razliku, javljao na posao da sam bolestan (pošto bih ostajao do završetka meča rano ujutru ili ustajao rano ujutru da pratim meč). Takvu opsesiju sam gajio jedino prema Moniki Seleš (tada bih izostajao iz škole). 

Naravno da posedujem i druge oznake sportskih fanova – moje sujeverje je uvek prisutno. Od toga na kom nivou je pojačan zvuk na televizoru, sa koje strane kreveta sedim, da li sam naslonjen na levu ili desnu ruku zavisi kako će Novak igrati. Jasno vam je da sam ja i sedenje na levoj strani kreveta dok je zvuk pojačan na 37 razlog njegovih pobeda ili gubitaka. Zato ga odmah pitam da li postoji ikakav ritual ili sujeverje koje čini pre bitnih mečeva. „Pre više od deset godina udarao bih lopticu sa deuce strane paran broj puta, a sa adventage strane neparan broj. Ali prestao sam sa time”, kaže uz osmeh. Osmeh je ono što sam i prvo primetio na njemu i što je uneo u prostoriju čim se pojavio i zadržao tokom celog snimanja. Kada je ušao pozdravio se, rukovao i upoznao sa svim članovima ekipe kojih je bilo preko 10, i ja sam odmah pomislio – kako je neverovatne energije, a on je odmah izrazio oduševljenje retro scenografijom. „Nikada nisam radio ništa slično. Ovo je sjajno!” Dok mu je scenograf dodavao retro drveni reket pitao sam ga da li je sačuvao svoj prvi reket sa kojim je igrao kao dete. „To pitanje mi niko nikada nije postavio.” Zatim se malo zamislio i sa istim osmehom odgovorio: „Ne ja lično, ali se nadam da moji roditelji čuvaju.”   

Zatim nastavlja da pozira i svi osećaju olakšanje jer se pred njima nalazi najbolji teniser svih vremena koji sve vreme pokušava da učini da se dobro osećaju na snimanju. Kao da je on organizovao sve ovo radi nas prisutnih. Zatim uzima i telefon i počinje da pušta muziku i da inspirisan retro konceptom koji smo osmislili prolazi kroz muzičke dekade. Morate priznati da je veoma cool da vam je Novak Djokovic na nekoliko sati DJ. „Puštam vam moje feel good pesme. Sledeća je Johnny Nash ‘I can see clearly now’”. Uzima walkman, stavlja slušalice na uši i počinje da igra i da nam daje sve što smo želeli od ovog snimanja. I više od toga.  

Moja ljubav ka tenisu počinje još od kraja 80-ih na letovanjima u Tučepima u velikoj TV sali za gledanje u našem hotelu dok sam pratio šta rade na turnirima ili Davis kupu Bruno Orešar, Goran Prpić, Slobodan Živojinović ili Goran Ivanišević, i zatim uzimao reket i odlazio da igram tenis sa bratom na obližnji teren okružen borovima. Pre nego što bismo izašli iz sale, sačekali bismo da svi odu i zatim prolazili kroz velike fotelje u kojima su sedeli i sakupljali sitniš koji bi im je ispao iz džepova. To nam je pričinjavalo određenu neobjašnjivu sreću koja je više bila prouzrokovana samim činom traženja, a manje bilo kojom količinom novčića koji bismo sakupili. Ta TV sala sa velikim foteljama i izgubljenim sitnišem je moja prva asocijacija na tenis.

I sada se preda mnom u takvom retro okruženju nalazi Novak Djokovic, najuspešniji teniser svih vremena. O njegovim dostignućima trebao bi se pisati poseban tekst. On je više nego logičan izbor za Vogue Adria naslovnu ovog izdanja, čak i ako je muškarac. Međutim, svi meseci dogovaranja, planiranja, odlučivanja u jednom trenutku učinili su se uzaludni. Nakon što je najavljeno da se povlači sa Roland Garrosa usled povrede kolena i da se podvrgava hitnoj operaciji, potvrđeni datum za snimanje je odjednom postao daleka želja. Nije da smo pesimistične prirode, ali svako bi pomislio da je to kraj ove ideje. Ipak, dan nakon operacije dobilo smo poruku: „Idemo, radimo!”, kao potvrdu da sve ostaje kako je dogovoreno. Da li je to ludilo? Možda u nečijem drugom slučaju, ali ne i u Novakovom. Njegova motivacija i nagon za uspehom i igrom su ono što impresionira ljude već 20 godina njegovog bavljenja tenisom, i stvar pisanja članaka o tome kako sa 37 godina osvaja u istoj godini tri grend slema i pobeđuje protivnike koji su 10 i više godina mlađi od njega. „Moj pokojni đed je govorio: „Vozi polako da pre stigneš.” To nam kaže sa tajanstvenim osmehom na licu, koji kao da govori: „I broke the code.” A možda i jeste, i jednog dana nam otkrije tajnu, ali posmatrajući sa strane, svakako je to što se neprestano menja velika tajna njegovog uspeha. Jer kada je na početku karijere kuburio sa povredama i zdravljem, rešio je da promeni ishranu. Kada je po nekima dostigao vrhunac, rešio je da promeni servis. Pitam se naglas šta je to što još može da promeni. „Moja supermoć je sposobnost prilagođavanja ili adaptacije.” Ali nemojte misliti da je to stvar koju čini na način da se povinuje okolnostima ili pravilima. Bili smo svedoci više nego jednom kada smo mislili da je gotov u meču ili karijeri, a on je pronalazio u sebi dovoljno snage i zrelosti da vidi šta može da promeni kod samog sebe kako bi postao bolji. Ko će ikada zaboraviti sve one trenutke kada smo mislili da je sve izgubljeno, ali se on vraćao i pobeđivao? U teniske anale će ući žena sa dignutim prstom koja je pokazivala Federeru da mu je ostao još samo jedan poen do pobede nad Djokovicem u finalu Wimbledona 2019. dok je Roger vodio sa 8 : 7 u gemovima i 40 : 15 u poenima u petom setu. Novakov preokret i osvajanje tog finala je stvar o kojoj će se zauvek pričati.  

Prekidamo snimanje na trenutak jer nas moli da mu donesemo led kako bi ga stavio na tek operisano koleno, što nas vraća u realnost da je pred nama ne samo sjajan teniser sa kojim je izuzetno zabavno provoditi vreme, nego profesionalac koji jednako pristupa svim aspektima života i koji je uprkos bolovima ovde sa nama. „Ne brinite ništa. Ok sam. Ovo je najbolje snimanje koje sam imao u životu!” Zatim skida gazu koja mu je držala led na kolenu i priprema se za novu promenu. „Skoro nikad ne nosim pantalone, ali moram priznati kada se sada vidim u njima mogao bih da počnem. Ne osećam se niti sam o sebi pomišljao da sam modna ikona, ali vi ste danas učinili da se tako osećam.”

Sećam se njegovih početaka, kada su ga mediji i publika obožavali zbog veselog karaktera koji poseduje i zabave koju je donosio na teren i van terena, a tako je ostalo do dan-danas. Njegove imitacije muških i ženskih kolega postale su viralne i prenosili su ih svi sportski mediji. Tek kada je krenuo da pobeđuje Federera i Nadala publika je shvatila da ima ozbiljnog igrača pred sobom i nekako im se to nije dopalo jer je poremetila njihovu zacrtanu ideju o legendarnom rivalstvu. Mislim da je to negodovanje publike na njegovo osvajanje najvećih turnira postala stvar koja je učinila da još više stanem uz njega. Uvek je veći izazov, veći ponos, veća pobeda kada ste sami protiv svih. Kaže da je naučio sebe jedan mali trik  – kad je publika na turniru protiv njega i navijaju za protivnika, on zamišlja, a zatim i uveri sebe da navijaju za njega i to mu daje motivaciju da nastavi dalje do pobede. 

A pobede se ne mogu pobrojati. Dok pozira ispred pehara, pada mi na pamet broj trofeja koje je osvojio (24 grend slema i 40 masters turnira, i ko zna koliko još manjih takmičenja) i pitam ga gde ih čuva. „Većina su kod mojih roditelja, a nekoliko njih se nalaze u sobi moga sina.”

Uskače u sledeću promenu i napominje da mu je fenomenalno i da je ostao duže od planiranog. „Najbolja stvar koju sam naučio od svoje dece jeste da budem prisutan u svakom trenutku”, i svi na setu slažu se da je Novak veoma prisutan, i telom, i srcem, i duhom. Ali zatim nam ruši iluziju da će ovaj fantastičan dan trajati zauvek i napominje da mora uskoro da krene po sina.

Malo ljudi zna, a on deli sa nama ekskluzivu o bendu koji je oformio sa svojom decom: „Tara svira violinu, Stefan voli da svira gitaru, a ja saksofon. Ponekad naše svirke traju satima, i to mi je omiljeni deo dana ili putovanja. Da, priznajem – nosimo instrumente sa sobom na putovanja. Možda je moj mali bend bio zaslužan za moju pobedu na US Openu i dvadeset četvrti grend slem koji sam osvojio.”

Završavamo i pozdravlja se sa svima, a na vratima ga čeka preko 200 dece sa ekskurzije koja se zadeslila na istoj lokaciji, koja su videla kada je ulazio na set i pokušavaju već satima na razne načine da provire i saznaju šta se dešava. „Verovatno ću večeras sa decom opet gledati ‘Pticu trkačicu i kojota’, jer nam je to omiljeni crtani koji gledamo zajedno.” U tom momentu sam pomislio: koliko bi bilo logično da kao ptica trkačica i on prevaziđe sve što život i sport stave pred njega i smejem se dok vizualizujem kako govori „beep, beep” i preskače preko svega na svom putu. Dok odlazi, shvatam da u njegovom slučaju diskusija oko toga ko je najveći teniser svih vremena i nije toliko bitna, znajući sve što on i njegova žena Jelena rade da bi vratili zajednici što više mogu, govori o tome koliko je veliki čovek. A na kraju, to je jedino što je bitno.

—-

Novak Djokovic wearing Lacoste for Vogue Adria, Summer 2024

Editor-in-Chief: Milan Djacic
Photographer: Branislav Simonick
Style by: Milan Djacic
Set Design: Vladimir Ciric
Producers: Strahinja Djurcic, Igor Milakov
Booking: Goran Macura
Photo Assistant: Darko Sretić
Stylist Assistant: Ghazal Farzaneh