Kako nam je toksična pozitivnost uništila istinsko uživanje u praznicima?

Ja ne volim ništa što mi nameće određeni plan, program ili misao koja je inherentno ispravna i koja će mi, ako pratim sva zadata, često isprazna i besmislena, uputstva, doneti neki pozitivan rezultat. Ukratko, ne volim rutine i ne volim kad mi nije dozvoljeno, ili nije poželjno, da se početni plan ili mišljenje menja. Tako, osim što nisam osoba koja će putovanja, večere ili druženja imati zapisana u svom kalendaru, tako nisam ni osoba koja se raduje ustaljenim praksama pozitivnih prazničnih rezolucija i planova i New year new me slogana koji su nam sve bliži. 

Jednostavno ne želim da budem nova ja baš prvog januara samo jer se zemlja rotirala oko sopstvene ose, a recimo do jula možda već budem skroz nova ja, nikad se ne zna.

Sve u svemu i nevezano za praznike toksična pozitivnost je nešto što mi je, i dok nisam znala zvanični naziv za to, dosta smetalo. Narativi poput „ko zna zašto je to dobro” ili „sve se dešava sa razlogom” su mi uvek izazivali neprijatnost i nisam mogla da shvatim zašto ne možemo da prihvatimo da neke stvari koje nam se dese prosto nisu dobre ni za šta, a razlog zašto su se desile baš nama i baš sada je, pa, život. Moja mama bi rekla da sam pesimista, ali, da me ne shvatite pogrešno, ja ne mislim da se iz tužnih, razočaravajućih, izgubljenih ili traumatičnih stvari ne može izvući nešto pozitivno. Naprotiv, mislim da je upravo to ono što nas gura napred i što podstiče taj proces konstantne tranformacije i promene stavova, mišljenja ili okruženja. Ono što mi smeta je često veštački i agresivni diskurs da se odmah nakon nečega što ti je poremetilo balans moraš okrenuti pozitivi i nalaziti razloge i opravdanja umesto da pustiš sebe da procesuiraš negativnu situaciju. Proces žaljenja je esencijalni i integralni deo prevazilaženja životnih prepreka i mislim da je normalno biti tužan i nezadovoljan ishodom određenih stvari.

Rečenice iz filma Call Me by Your Name možda najbolje sumiraju ono što ovde pokušavam da kažem, pa ću ih samo ostaviti u nastavku:

“We rip out so much of ourselves to be cured of things faster that we go bankrupt by the age of thirty and have less to offer each time we start with someone new. But to make yourself feel nothing so as not to feel anything — what a waste!”

Međutim, kad su praznici u pitanju dolazimo do jedne malo drugačije vrste toksične pozitivnosti. To je ona kolektivna, sveobuhvatna praznična euforija koja vodi u oblik toksične pozitivnosti jer se većinom fokusira na nerealna očekivanja i perfekcionizam, što dovodi do nepotrebnih pritisaka i samokritike. Umesto da pravimo sentimentalne kompilacije videa iz godine kojoj je još malo kraj, gledamo koji će nam artist na Spotifyju biti najslušaniji, planiramo novogodišnje putovanje ili biramo nove ukrase za jelku, mi opsesivno razmišljamo o onome šta nismo uradili te godine i šta obavezno moramo da promenimo, poboljšamo ili ostavimo iza sebe.

Ciljevi poput – moram svaki dan da napravim 20.000 koraka ili da do nove godine uđem u jedan broj manje pantalone, pa do potpunih promena u navikama često zanemaruju kompleksnost ličnog razvoja, stvarajući osećaj neuspeha kada ti ciljevi nisu postignuti. Toksična pozitivnost takođe promoviše ideju da osoba uvek mora da bude srećna ili u procesu rada na sebi, što umanjuje emocije poput frustracije ili iscrpljenosti, koje su prirodni delovi života. Ovaj mentalni sklop može podstaći da budete prestrogi prema sebi i da svaki manji neuspeh vidite kao potpuni životni promašaj, čime se dodatno pojačava osećaj da niste dovoljno dobri ili da stagnirate u odnosu na druge. Takođe, preterano forsiranje tempa kojim vaš život mora da se odvija doprinosi tome da nećete moći da cenite male uspehe i sebe nagradite za prevazilaženje nečega što je vama lično predstavljalo izlazak iz komfor zone ili neki novi početak za koji ste skupljali hrabrosti, poput javne prezentacije pred punim amfiteatrom na fakultetu ili eksperimentisanja u polju mode i ličnog stila.

Kultura novogodišnjih rezolucija može da pojača spoljne pritiske na poimanje uspeha, naročito putem društvenih mreža. Ovo dovodi do verovanja da je stalno samopoboljšanje krajnji cilj, često zanemarujući samoprihvatanje i lične mogućnosti, kao i kritičnost prema tim nametnutim modelima. Na kraju, novogodišnje rezolucije ponekad obećavaju “brzo rešenje”, zanemarujući činjenicu da pravi, trajni razvoj zahteva vreme i postepen trud ukoliko zaista želite da napravite neke velike promene u svom životu. Iako nam je ponekad potrebna motivacija i uticaj okoline da se pokrenemo, kada to ne dolazi sponatano i organski lako može da upliva u zonu tokisčne pozitivnosti.

Meni lično su pred kraj godine uvek bile važnije dekoracije, slatke kape i klizanje, a svoj život možete preokrenuti kad god vi to poželite, ako ikada, no pressure.