Knjiga koja donosi pogled u svet u kojem sloboda ne pripada svima

Pred kraj godine mi se uvek desi neka bijica misli, retrospekcije i lutanja. Uvek završim tako što mislim o svima koji su za tih 365 dana imali na toliko načina različita iskustva i da sam zapravo u neverovatno privilegovanoj poziciji.Ja imam mogućnost da uopšte ovo pišem, da gledam u nebo i razmišljam o tome u koju boju ću okititi jelku. Ta mala sloboda, ta lakoća, taj izbor. Ah, to be that free. Teško je u takvim situacijama ne pomisliti na one kojima je to oduzeto. Žene u Avganistanu su upravo u takvoj situaciji već godinama. Otkako su se Talibani vratili na vlast, njihova prava brišu se jedno po jedno: pravo na obrazovanje, na rad, na kretanje, na javni život, na glas, pa čak i na mogućnost da zamišljaju sopstvenu budućnost. Jedina stvar koja mene razlikuje od njih je to što sam ja ovde, a ona tamo. Ništa drugo. Svaka od nas je mogla da bude rođena na njihovom mestu. 

U tom prostoru misli pojavljuje knjiga No Woman’s Land koju su priredile foto­reporterka Kiana Hayeri i istraživačica Mélissa Cornet i došla je u savršeno vreme da na mene ostavil jak utisak. Njih dve su mesecima putovale kroz Avganistan, razgovarale sa ženama i devojčicama, više od stotinu njih, beležeći živote koji su se u trenu promenili. To je knjiga o izgubljenoj slobodi, ali i o izdržljivosti. O tome kako izgleda kada neko ugasi tvoje pravo da budeš deo društva, da se krećeš parkom, da ideš u školu, da odeš kod frizera, da radiš posao koji voliš, da govoriš svojim glasom. Ne metaforično, nego doslovno.

Listajući kroz fotografije koje je napravila Kiana Hayeri i čitajući propratni materijal koji je pripremila Mélissa Cornet, veoma brzo postane jasno da privilegija nije puka sreća. To je geografija, istorija, politika, splet okolnosti. To je nešto što možeš da izgubiš, a neko drugi nikada nije ni dobio šansu. I onda svaki moj mali izbor, kako ću provesti veče, šta ću obući, gde putovati, dobije određenu težinu. Ne kao teret, nego kao podsetnik da sloboda nije univerzalna. Samo izgleda tako kad si dovoljno srećan da je imaš. O novoj knjizi No Woman’s Land, izazovima u pristupanju tako osetljivoj tematici i posebnim dirljivim pričama i iskustvima i koje dolaze sa takvim projektom razgovarala sam sa Kianom i Mélissom.

Prvo što ih pitam je kako je uopšte došlo do realizacije ovakvog projekta i da li su ga od samog početka zamislise kao dokumentarni projekat ili potrebu da zabeleže i sačuvaju nešto što svakog dana nestaje i menja se pred njihovim očima, a Mélissa odlučno započinje: „Pa, zapravo i jedno i drugo. I Kiana i ja godinama smo radile u Avganistanu i obe smo dokumentovale šta se dešava. Kiana kao fotoreporterka, ja kao istraživačica.” Ali ova konkretna saradnja nastala je onog trenutka kada je Fondacija Carmignac objavila grant za reportažu o pravima žena u Avganistanu. Taj poziv, kaže Mélissa, probudio je u obe istu misao: možda smo baš mi pravi tim. „Odlučile smo da se prijavimo zajedno, i zapravo zahvaljujući tom grantu mogle smo da napravimo reportažu“, kaže mi. Projekat nikada nije bio zamišljen samo kao dokument za sadašnji trenutak, već i za budućnost. „Fondacija je tome pristupila sa mnogo uticaja, pregovaranja, gotovo pravnog okvira za to kako se ovakva situacija dokumentuje“, objašnjava. Ono što je usledilo bilo je široko i razuđeno, izložbe u više gradova, knjiga, veb-stranica, a sada i obrazovna komponenta. Sarađivale su s Amnesty International i drugim organizacijama, noseći priče dalje od zidova muzeja i galerija. „Mi nismo samo proizvele ovu reportažu, jer kada jednom prikupiš sve te informacije, priče i fotografije“, kaže Mélissa, „rad nastavlja da živi i menja se.“

Poverenje je, ipak, tiha konstrukcija cele knjige. Zato ih pitam kako su uspele da stvore prisnost sa ženama koje žive u tako krhkim, nepredvidivim okolnostima. Kiana odgovara jasno, sa iskustvom koje je oblikovano godinama rada na terenu: „Mnogo tih veza došlo je iz naše postojeće mreže. Godinama smo već bile u zemlji. Poznavale smo ljude.“ Prva upoznavanja stizala su kroz nevladine organizacije, poznanike, članove zajednice. Jedna osoba bi preporučila drugu; nečija rođaka ili komšinica bi otvorila vrata raznim drugim prilikama. Ali poverenje traži vreme, kaže ona. „Pravo poverenje dolazi tek s vremenom. A mi smo imale tu sreću da provedemo toliko vremena tamo. Recimo, sa mladim devojkama, fotografisale smo ih na rođendanima, vraćale se kod njih iznova i iznova. Dakle, poverenje je bilo izgrađeno pre nego što su nam dozvolile da napravimo te fotografije“

Upravo ta ponovna vraćanja, neka vrsta konstantne prisutnosti bez osećaja žurbe, otvorila su prostor za iskrenost. Sama knjiga kreće se kao dijalog između različitih svetova, slike i teksta, viđenog i izgovorenog. Kada ih pitam kako su pronašle ravnotežu između ta dva sloja, Mélissa objašnjava da je njihov rad od početka bio neodvojiv. „Sve smo radile zajedno, Kiana i ja… to je zaista bio zajednički projekat“, kaže. Posle svakog dana intervjua i fotografisanja razmenjivale su utiske, puštajući da se projekat razvija prirodno. Fotografije, sa svojom neočekivanom lepotom i bojama, stvaraju ulaz za publiku koja inače možda ne bi posegla za istraživačkim izveštajem. „One zapravo otvaraju prostor da govorimo o situaciji, one su prvi što će vam zapasti za oko i izazvati znatiželju da saznate priče koje se kriju iza njih“, kaže Mélissa. „I na izložbi smo radile zajedno. Imale smo ceo koncept unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora, ali i stvari koje su ljude zaista pogodile. Na primer, imale smo zid na kojem je bilo nabrojano gotovo sto odluka donetih protiv žena i devojčica. Ljudi su imali jake reakcije, to je nešto što verovatno nikada ne bi guglali, nikada ne bi pročitali na telefonu ili nekom sajtu. Ali zato što smo uspele da spojimo ove priče vizuelno, a zatim da dodamo još informacija, mislim da smo zaista uspele da stvorimo prostor za razgovor. Kad god bismo držale predavanja ili vodile posete izložbi, imale bismo sat vremena, ponekad i više, da pričamo sa ljudima,  a to je danas, u ovom vremenu, jako retko. I baš zato mi je bilo drago što smo uspele da stvorimo taj prostor.”

Kiana knjigu opisuje kao predmet koji je zamišljen da mu se stalno vraćamo, napravljen u saradnji sa kolumbijskim dizajnerom Santiagom Jaramillom Escobarom. „Želele smo da knjiga bude nešto čemu je moguće vraćati se iznova i iznova. Nismo želele da prekidamo tok, nismo želele da čitaoce išta odvlači. Htele smo da ih povedemo na put, na jedno čisto vizuelno putovanje.“ Raspored se otvara kao vizuelno putovanje sa umetnutim tekstualnim delovima, pauzama za istoriju, kontekst, LGBTQI priče, porodične narative. Kiana zatim nastavlja: „Za mene je to skoro kao poezija. Kao kad pročitaš pesmu jednog dana, u zavisnosti od raspoloženja i onoga što ti se dešava, tumačiš je na jedan način. A onda, šest meseci kasnije, pročitaš istu pesmu i vidiš je sasvim drugačije. I sa svim što se dešava u svetu, sa narušavanjem ženskih prava u gotovo svim zemljama, u Francuskoj, u Americi, svuda, ova knjiga ima tu posebnu vrednost, neko ko je pogleda danas doživeće je na jedan način, a za pola godine možda će je doživeti sasvim drugačije.”

Mélissin glas dolazi taman kada sam želela da pređem na sledeće pitanje „I da dodam još nešto, setila sam se onoga što ti je jednom rekao jedan foto-urednik, Kiana, i što nam je ostalo kao važna misao. Rekao je: radimo ovaj projekat, dokumentujemo situaciju, ali to zapravo neće promeniti život ovih žena na terenu, jer Talibani ne mare za to da li postoji dokumentarac, fotografija ili video o položaju žena u Avganistanu. Zato se uvek javlja pitanje uticaja. Teško je, pogotovo kad si emotivno vezana za neku zemlju, prihvatiti da, ma koliko dobar posao da uradiš, to neće doneti neposrednu promenu. Hoće, ali možda kroz donacije, možda kroz to što će neke žene dobiti vize, što je malo, iako je važno. Ali taj urednik je rekao: možda to sada ne vidite, ali vi dokumentujete jednu stranicu istorije, i to će biti izuzetno važno budućim generacijama. Zato je ovo važno, pogotovo sada, jer i dalje ima novinara koji odlaze u Avganistan, ali napraviti kvalitetan rad, naročito o pravima žena, postalo je neverovatno teško. Čak i dok smo radile ovu reportažu, gledale smo kako se taj prozor pristupa zatvara pred našim očima.

Zato smo zahvalne što smo stigle na vreme i uspele da uradimo ovaj rad, jer se nadamo da će on nastaviti da bude važan i u godinama koje dolaze.”

Ono što mi prirodno dolazi nakon prethodnih reči je znatiželja zašto su odlučile da se fokusiraju na gestove, tkanine, teksture, svakodnevicu, umesto na slike teške traume, a Mélissa započinje prva: „Sve te priče su same po sebi teške, ali mi smo želele da ih ispričamo s mnogo poštovanja, dostojanstva, pa čak i ljubavi.“ Natpisi koji prate fotografije otkrivaju ozbiljnost situacija u kojima se one nalaze, devojčice koje nemju mogućnost da idu u školu, žene kojima je zabranjen rad, majke koje gladuju i one koje su žrtve nasilja. Ali vizuelna priča odbija da im oduzme dostojanstvo. I sama ističe da se otpor često nameće Avganistankama kao etiketa, iako u stvarnosti one jednostavno nemaju izbor. Kiana dalje objašnjava njihovu zajedničku filozofiju: „Uvek nam je prioritet dostojanstvo, a ne one tipične slike žena u burkama.“ Što je slika egzotičnija, to stvara veću distancu. Ali majčinstvo, rođendan, zajednički osmeh, običan momenat u danu, to su univerzalne stvari. „Bol tako postaje bliži, razumljiviji”.

Dokumentovanje ovih života nosilo je i etičku i emocionalnu težinu. Mélissa govori o stalnom proračunavanju rizika, gde se sastati, kako komunicirati, kako bezbedno čuvati beleške. „Na primer, Kianine fotografije su ostale bez natpisa, a ja sam vodila sve beleške… tek kad smo izašle iz zemlje, sele smo i povezale priče sa svakom fotografijom.“

Pitanje lične autonomije bilo je još jedna osetljiva tema. Neke žene želele su da pokažu lice kao čin prkosa, ali nisu uvek mogle da sagledaju dugoročne posledice globalne vidljivosti. Kiana objašnjava: „Ta fotografija možda je danas bezbedna, ali za deset godina više neće biti… zato smo razgovarale, i bilo je situacija kada smo Mélissa i ja morale da donesemo odluku u njihovo ime.“ Jednom kad je slika na internetu, više se ne može povući, a bezbednosna situacija u Avganistanu može da se promeni u jednom danu.

Pitam ih koja im se priča najduže zadržala u mislima, a njihove reakcije otkrivaju emocionalni obim projekta. Za Mélissu, to je priča aktivistkinje: Žena koja je pre pada Kabula bila srećna žena, majka, supruga, vlasnica malog biznisa. Imala je svoj salon lepote. Bila je u braku iz ljubavi.Imala je malog sina, a nakon što su Talibani preuzeli vlast, saloni su zatvoreni. Ona je protestovala. Uhapšena je i pretučena. Te noći, kada je njen muž saznao da je odvedena, doživeo je srčani udar i preminuo. „Od tada je pratimo. Otišla je u Iran. Pa su je deportovali, pa je morala nazad. Sada pokušava ponovo da ode. Ne može da radi u Avganistanu. Jedva preživljava. I mislim da je dodatno teško to što smo s njom i dalje u kontaktu skoro svake nedelje. Ne samo da je njena priča dramatična, da je izgubila sve, nego iz nedelje u nedelju slušamo kako samo pokušava da preživi, bukvalno da nađe bilo kakav posao da nahrani sina. A to je toliko teško, jer ova ekonomska kriza nije samo posledica Talibana. Ona je i naša odgovornost, odgovornost Zapada. To me i dalje mnogo boli, jer se radi o nečemu najosnovnijem i najvažnijem: da radiš, zaradiš, nahraniš svoju decu. A čak je i to u ovom trenutku ženama uskraćeno.“ Kianina najdublja uspomena vezana je za roditelja i dete koji žive na samoj margini bezbednosti. „Razgovarale smo sa jednim roditeljem i detetom. Roditelj je biološki muškarac, ali se identifikuje kao žena. Zbog svih zabrana i tabua, bio je u braku, ima porodicu, ali vodi i paralelan život. To je osoba koja pleše, šminkaje se, izlazi. Bavi se i seksualnim radom. A dete, rođeno kao biološka devojčica, identifikuje se kao dečak. Ironija cele priče je bila što smo ih srele nekoliko meseci pre kraja školske godine, a dete, koje je devojčica po dokumentima, mora da nosi hidžab i ide u školu, ide u šesti razred, a sledeće godine više neće moći da pohađa nastavu jer je školovanje zabranjeno za devojčice, iako se on uopšte ne identifikuje kao devojčica.

Mislim da je to nešto sa čim se mnogi članovi LGBTQI zajednice mogu povezati: živeti u telu koje ne osećaš kao svoje. Ali sledeći nivo problema u Avganistanu je taj da ti to telo uskraćuje najosnovnija prava, pravo na postojanje, obrazovanje, posao. Ova porodica je sada van Avganistana, što je dobro, nadamo se da će imati priliku za novi početak. I još nešto bih dodala: prava LGBTQI+ osoba u Avganistanu nikada zapravo nisu postojala. To je veliki tabu. Društvo ih diskriminiše. Ali pre nego što su Talibani preuzeli vlast, tokom 20 godina okupacije, postojale su nevladine organizacije koje su im pružale sklonište i medicinsku pomoć. To je nestalo dolaskom Talibana. Te male oaze bezbednosti više ne postoje. Ali kroz celu istoriju, LGBTQI osobe su u Avganistanu bile diskriminisane.“