Posetili smo umetnika Nikolu Dimitrovića u njegovom malom kabinetu kurioziteta

Nikola Dimitrović i ja poznajemo se već nekoliko godina, a njegov umetnički rad pratim još duže. Odmah nakon što sam završila fakultet krenula sam ozbiljnije da tragam za novim i uzbudljivim stvarima na lokalnoj i regionalnoj umetničkoj sceni. Prvi put sam videla njegove radove na izložbi Niti sećanja 2021. godine i odmah ga zapamtila. Tada sam prvi put postala svesna da kod nas postoji jaka, artikulisana struja mladih queer umetnika koji stvaraju na ozbiljnom, samosvesnom nivou. Kasnije smo počeli i privatno da se družimo i nekako smo se spontano povezali. Grad nas je redovno spajao, od rejvova i kućnih žurki do rođendana i kafića. Sa Nikom je to došlo prirodno i lako.

Na dan snimanja, po paklenoj beogradskoj vrućini, onoj po kojoj bi me jedino neka vanredna situacija poput prirodne katastrofe naterala da u podne izađem iz stana, zapravo sam jedva čekala da stignem do njegovog studija. Uletela sam užurbano, a atmosfera je bila baš kakvu sam očekivala, arapske pesme u pozadini, turski čaj, mirisni štapići, zvukovi Bliskog istoka, prepoznatljive bele pločice po zidu i Nikola u belom. Pokušavala sam da pohvatam sve detalje i da ne zaboravim da ga kasnije pitam koja je to pesma koja se trenutno vrti jer sam je želela na svojoj plejlisti.

Dok ispijamo tursku kafu, Nikola mi objašnjava kako ga je baka naučila da gleda u šolju, a ja jedva čekam da istu okrenem i čujem šta to sudbina za mene sprema. Kako se dugo nismo videli, razgovor nam je došao gotovo kao terapija. Na moje prvo pitanja, šta za njega znači queer (umetničko nasleđe) Nikola odlučno odgovara: „Pre svega, ne mogu da govorim o queer (umetničkom) nasleđu bez da spomenem Andy Warhola, Keith Haringa, David Hockneya; pa i one manje mejnstrim ali značajne poput David Wojnarowicz, Rotimi Fani-Kayode, Coco Fusco itd. Njihova dela ne samo da su uticali na pop kulturu, već su kreirali subverzivne prostore za one koji dolaze posle njih. Za mene je queer nasleđe upravo to, hrabrost, iskrenost i sloboda izraza, u svakom smislu. Istorijski sám termin queer doživljavam kao nešto što je proizišlo iz krize, otpora i nužnosti tako da ne pristaje na norme, već ih stalno preispituje. To je prostor u kome se seksualnost i identitet ne pojašnjavaju, već se uprkos društveno-političkim okvirima koji pokušavaju da nas ukalupe ili utišaju – glasno žive. U tom smislu bih dodao da mi je veoma važan i lokalni queer kontekst, jer queer nasleđe nije samo „tamo negde“, već i ovde i sada.”

Kad mi pitanje postoji li umetnik koji je po njemu nepravedno zaboravljen dođe kao logičan nastavak na prethodno, bez razmišljanja pominje Jamesa Bidgooda i film Pink Narcissus. „Prvo ime koje mi pada na pamet je James Bidgood i njegovo remek delo eksperimentalnog filma Pink Narcissus koji je snimao tokom 7 godina u njegovom malom njujorškom apartmanu. Apsolutni pionir fantazmagorične queer i camp estetike! Moram da spomenem i moju najveću inspiraciju koju sam nedavno otkrio a to je egipatski fotograf iz sredine prošlog veka Van Leo (Leon Boyadjian) koji je 40ih godina koristio kameru da zabeležava autoportrete u najrazličitijim ulogama. Gledajući danas njegove crno-bele fotografije shvatam koliko su zapravo savremene. On je nepovratno ostavio uticaj na mene i moj rad. Must see bukvalno!”

Pogled mi sa pretrpanog stola na koji polako spuštam šoljicu pored posude sa četkicama i nekih papira na kojima se prepliću crteži i nasumične reči, leti po studiju ali ne nalazi jedno mesto na kojem će se skrastiti. Pitanje šta ti je trenutno na radnom stolu izleće i maltene na pola prekida Nikolinu prethodnu misao. „Uh, ‘mrtva priroda’ na stolu se uvek menja jer je to centralno mesto zbivanja i u stanu i u ateljeu. Ali trenutno su tu nekoliko do pola pročitanih knjiga, laptop, cigarete i dnevnik u kome zapisujem ideje i buduće projekte.” I stvarno je tako, kod ovog umetnika nikada ne znate na šta ćete naići ni na stolu, a ni u njegovom umetničkog radu, pa me je zanimalo šta radi kad ne radi? „Kad god imam mogućnosti za to gledam da otputujem sa partnerom, nekad i sam. A kada sam u Beogradu onda se šunjam po Kaleniću, Europe—max-ujem u Cetinjskoj, noćnim šetnjama potez Lion-Dorćol i nazad, raketa do leta (smeh), kad već ne idem u teretanu jer je mrzim. Izadjem često na svirke, rejv, obožavam da igram!” 

A pošto radni sto nije jedini na kojem ima neverovatno puno detalja, već je čitav studio kao neki mali kabinet kurioziteta u kojem svaki predmet nosi neku priču, želim da znam koji je njemu, kao nekome ko je ovaj prostor samostalno uredio, trenutno omiljen: „Prikupljam već neko vreme lične stvari i fotografije moje pokojne bake sa ciljem da napravim rad inspirisan njenim životom. Ukratko, ona je bila pevačica i nekoliko godina provela je nastupajući u Las Vegasu 70ih. Možeš da zamisliš šta je za mene kao klinca značilo kada otvorim njen ormar a iz njega sijaju haljine, kostimi, perike i tone scenskog nakita i šminke. Tako da se većina tih stvari nalazi oko mene dok pripremam koncept ali trenutno mi je jedan detalj najdraži jer je mnogo šarmantan. Naime, to je špil starih tarot karata, preko kojih je ona hemijskom olovkom ispisala kratka značenja kako ne bi zaboravila, a rukopis joj je sadržan od miksa ćirilice i latinice koji je meni uvek bio beskrajno simpatičan.”

Kao klinac, kaže, bio je uveren da će biti biolog ili alhemičar. „Na sestrinoj roze polici roboti i Action Man i nalepnice fudbalera, a na mojoj herbarijumi, insektarijumi, razne bočice i epruvete …“ Ta ljubav prema prirodi je ostala, ali umetnost ga je, po njegovim rečima – „definisala u svakom mogućem smislu”.

Ako poznajete Nikolu, barem površno ili u prolazu ono što ćete zasigurno primetiti je to da on menja svoj lični opis maltene na nedeljnom nivou. Desilo mi se da ga iz daljine ne prepoznam nakon što ne se vidimo par meseci, ne samo jer na sebi ima nešto što nikada ne bih povezala sa njim, već jer se duži mullet pretvorio u blajhani buzz cut, a brkovi nestali ili se transformisali u onaj čuveni 2000s jareći look. Zanimalo me je kako se to igranje sa identitetima odražava na njegovo umetničko stvaralaštvo: „Odražava se u potpunosti jer ono što živim reflektujem kroz rad, ali dokle god se to odvija na polju igre, eksperimenta i radoznalosti u istraživanju sebe onda mi je zabavno i zapravo uživam u tome; smanjujem šansu da upadnem u manir, teram sebe van zone komfora. A i prosto volim da se transformišem. Trenutno radim na seriji autoportreta koje predstavljaju neku vrstu ličnih karti različitih persona koje izmišljam ili aproprijišem iz sveta filma, pop kulture i etno tradicija. Vizuelno dosta podsećaju na rad Juan Pablo Echeverrija, ali idejni koncept dugujem svojoj ludosti i ekscentričnosti, I guess.”

Kao neko ko stvara u naletu inspiracije, u momentu, kaže da nema neke posebne rituale dok stvara. „Inspiracija dođe nenajavljeno bilo kad, tako da nemam vremena za rituale i rutine kad moram da iskoristim taj nalet. Možda eto, moram tu jednu tursku kafu da popijem pre nego što bilo šta započnem.”

I naravno, muzika. Dok smo snimali u ateljeu smo mogli da čujemo dosta arapskog jezika i ritma, pa mi je Nikola otkrio šta mu se u poslednje vreme vrti po plejlisti: „Habibi Funk se vrteo dok smo snimali i to definitivno preporučujem, ako volite funk i psychodelic rock muziku prošlog veka sa arapskog govornog područja. Zatim u poslednje vreme slušam mlade palestinske zvezde Elyanna, Saint Levant, kao i sirijski bend TootArd, turski rok, gruzijski postsovjetski punk trash autora Murman Tsuladze, berberski bend Tinriwen itd.”

Kao umetnik koji je jedno vreme stvarao na relaciji Beograd- Istanbul, nisam mogla a da ne pitam čemu ga je taj magični grad naučio: „Ako bi postojao najvažniji grad na svetu onda bi to za mene bio Istanbul, grad u kome se trgovina odvija kontinuirano više od 2500 godina. Međutim tamo je trgovina više od ekonomske aktivnosti; ona je tkivo i puls grada, vid transakcije i razmene, ali ne samo dobara već i jezika, pogleda, energija – to je način da se bude u kontaktu sa gradom. Tako sam ga i ja upoznao i to me je naučilo mnogo o ljudima. Istanbul me je najviše naučio poniznosti i poštovanju. To je grad koji ume da bude, ako ge ne tretirate i doživljavate kao turista, ekstremno surov ali i izuzetno velikodušan. Ja sam ga mnogo zavoleo i osećam pravo nedostajanje kada dugo ne odem. Započeo sam nekoliko projekata tamo koji se nadovezuju na neke radove koje sam već ostvario u lokalnom kontekstu poput kratkog filma ‘’Omiljeni’’ i koje planiram da nastavim čim ponovo odem. Jedva čekam.”

I za kraj me zanima šta je to što bi voleo da ostavi budućim queer generacijama, neku poruku, savet, umetnički rad? „Bio bih mnogo srećan ako bih uspeo da na bilo koji način ohrabrim buduće generacije umetnika, ali i svih ljudi da se ne plaše reakcija i mišljenja već da žive svoju istinu i stvore slobodu za svoju autentičnost. Bilo da je to kroz rad, izbore, pokret ili recimo modni izraz. Ta sloboda može isprva biti u maloj zatvorenoj sobi gde smo sami, ali nekada nismo ni svesni koliko ljudi vape za bojama koje možemo da im prikažemo kada otvorimo vrata te sobe (ili ateljea :)). Moja poslednja samostalna izložba ‘’Dečak sa crvenom šoljom’’ u galeriji X Vitamin se bavila upravo ovim pitanjima tako da bih bilo koji rad sa te izložbe posvetio kao poruku prihvatanja, slobode i ljubavi – uprkos svemu!”

Kreativna direkcija: Milena Kitić
Fotografije: Nemanja Knežević
Stajling: SENKA