Novi triler sa Nicole Kidman koji je podelio publiku neopisivo podseća na Desperate Housewives

Vikend iza nas odlučila sam da posvetim gledanju novog trilera Nicole Kidman, glumice čije izvedbe u ovom žanru apsolutno obožavam i kojih se, čini mi se, nikada neću zasititi. Pa ipak, iako je Nicole neosporivo sjajna u pomalo jezivim ulogama protagonistkinja u trilerima, ovaj film je naleteo na pomešane kritike – neki smatraju da je nelogičan i da je radnja prespora, dok su neki naprosto oduševljeni obožavaoci odmah pojurili na društvene mreže da svima predlože da pogledaju ovaj film. Iako mi je jasno zašto Holland nije za svačiji ukus, još od samog početka filma primetila sam elemente koji su me neverovatno podsećali na seriju Desperate Housewives, što sam shvatila kao dobar znak.

Naime, Holland je prvenstveno misterija, pa tek onda triler, što gledaocu postaje jasno u prvih pola sata filma. I misterija je dobra, skrivena iza zastora naizgled savršene svakodnevnice. Radnja je smeštena u grad Holland u Michigenu, koji pozajmljuje i elemente i šarm od predela Nizozemske po kom je i dobio ime – tu su vetrenjače, tulipani i velike drvene klompe, u vrlo plastičnoj replikaciji sanjive Holandije. Zapravo, Sjedinjene Američke Države pune su gradova imenovanih po delovima Evrope (u Montani postoji čak i Belgrade), tako da ova filmska verzija Holandije nije neko izmišljeno mesto, iako na momente tako izgleda. Nicole Kidman, odnosno Nancy Vandergroot, u tom gradu živi sa mužem i sinom i ona je savršena domaćica – uvek drži sve pod kontrolom, vaspitava dete, i u lokalnoj školi predaje predmet koji bi mogli opisati kao neku verziju nekadašnjeg domaćinstva. Zapravo, ova savršena domaćica mogla bi vas podsetiti na Kidmaninu ulogu u The Stepford Wives, još jednom filmu koji u centar pažnje stavlja naizgled srećne porodice u sanjivim predgrađima.

Courtesy of Amazon Prime

Ono što je ovaj film uspeo uspešno da prenese jeste melanholija savršenog života, ili nepodnošljiva lakoća življenja. U porodici Vandergroot sve je savršeno, konflikti se rešavaju brzo – ili do njih uopšte ne dolazi – i svi savršeno igraju svoje uloge. Međutim, upravo ta dinamika je pomalo jeziva, pogotovo smeštena u taj plastični svet koji nije ni H od Holandije, ali opet teži da to bude. Njihov lagodni život dolazi po cenu iskrenih emocija i strasti. Nancyn suprug Fred (Matthew Macfadyen) svoju ženu i dete konstanto podstiče da potisnu emocije za veće dobro i harmoniju u domu, u jednom trenutku poredivši Nancynu potrebu za bliskošću i odgovorima koje joj kao bračni partner možda i duguje, sa diranjem kraste na rani koja je upravo zarasla. Kako bi zadržali status quo i bili savršena porodica, i Nancy i Fred pronalaze različita utočišta za svoje potisnute emocije, što je razlog za poprilično mračan preokret u ovoj priči.

Courtesy of Amazon Prime

Nakon što pronađe kutiju sa filmom za Polaroide u domaćinstvu u kom niko, koliko ona zna, ne poseduje Polaroid kameru, Nancy počinje da sumnja u supruga, ubeđena da ima aferu sa jednom ili više žena. Međutim, što dublje kopa i „dira krastu“ – lepo joj je rekao da to ne radi – Nancy saznaje da je istina više uznemirujuća nego što je mogla i da zamisli, u poprilično neočekivanom raspletu radnje. Mislim da je upravo taj neočekivani rasplet trenutak koji je podelio gledaoce – neki od dramatičnih momenata bili su toliko iznenadni i neobičan sled okolnosti, da nisu uspeli da rezonuju sa gledaocima uprkos maestralnom izvođenju Nicole Kidman. Međutim, meni je upravo taj rasplet bio zabavan u svoj svojoj nepredvidljivosti, ali ostajem pri tome da je snaga ovog filma u suptilnim porukama koje nam šalje još od samog početka. Da me je radnja zapravo potresla otkrila sam sledeće večeri, kada su najsablasniji elementi Hollanda ušetali u moje košmare, za koje mogu da krivim jedino trenutni raspored planeta i Macfadyenovo izvođenje u ovom filmu.

Courtesy of Amazon Prime

Režiserka Mimi Cave dugo godina je radila muzičke spotove, a 2022. godine je imala svoj filmski debi sa horor filmom Fresh. U Holland je donela svoj istančani umetnički pogled sa vizualima koji ni u jednom trenutku ne razočaravaju. Radnja ovog filma bila je prvenstveno smeštena u sadašnjost, ali Cave se odlučila da je ipak smesti na početak ovog veka, zbog nostalgičnog osećaja koji bi ta odluka mogla da izazove u gledaocima. Zaista, stari računi, računari i poruke na Nokia telefonima doprinose šarmu ovog filma i mogli bi da budu jedan od razloga zašto me je tako neodoljivo podsetio na Desperate Housewives.

Sve u svemu, Holland je imao potencijal da uradi više, pogotovo kada uzmemo u obzir Cavein talenat da kreira čudnovate vizuale i Kidmanino savršeno izvođenje očajne domaćice u američkom predgrađu. Ovaj film se neće upisati na listu kultnih favorita, ali svakako nije za odbaciti – pogotovo ukoliko ste obožavalac Nicole Kidman. Ako ne očekujete novu Gone Girl, ovaj film će vam biti zabavna i estetski privlačna razonoda.