S dizajnerkom Nežom Simčič o radu u Bottega Veneti i nastojanju da sačuva tradicionalne slovenačke zanate

Mlada modna dizajnerka Neža Simčič svoj rad posvetila je istraživanju tradicionalnih slovenačkih zanata i njihovom prevođenju u savremen modni kontekst. Odrasla na slovenačko-italijanskoj granici, u svom radu spaja nasleđe ručnog rada i eleganciju italijanske mode, stvarajući kolekcije koje naglašavaju važnost očuvanja kulturne i zanatske baštine. U februaru, Simčič se pridružila italijanskoj modnoj kući Bottega Veneta, gde radi na dizajnu malih kožnih proizvoda, nastavljajući da razvija ideju da lepota, veština i trajnost mogu harmonično da koegzistiraju sa savremenošću.

Zanati koje su nam prošle generacije ostavile u nasleđe u sebi kriju nešto posebno, nešto što, osim lepote koje stvaraju ljudske ruke, izaziva neskriveno divljenje. Ručni rad, protkan predanošću, strpljenjem i traganjem za savršenstvom, zahteva veštinu, a beskrajan niz pokušaja i pogrešaka dovodi nas do vredne spoznaje da ne postoji prečica do onoga što je zaista vredno. Nepredvidiv proces učenja, u koji ušivamo najdragoceniju valutu naših života – vreme, rađa poštovanje prema onima koji su tim stopama koračali pre nas i podseća nas da je lepota mnogo više od onoga što susretne naše oko. U eri brze mode, brze hrane i površnih informacija, kad na drugi kraj planete možemo da stignemo za manje od 24 sata, uranjanje u sporost ručnog rada deluje poput čina otpora. Dok našim vremenom vladaju instantna rešenja jer smo suviše smeteni i nestrpljivi da bismo čekali, ručni rad podseća nas na to da ishod nije najvažniji deo stvaranja. Ono što ga čini vrednim jeste – putovanje.

Mlada slovenačka dizajnerka Neža Simčič svoj je rad posvetila upravo tom putovanju – istraživanju slovenačkih zanatskih tradicija poput pletenja, tkanja i izrade drvenih predmeta koje vešto prenosi u savremen vizuelni jezik. Sve je započelo diplomskom kolekcijom Roza na Naravoslovnotehniški fakulteti u Ljubljani, gde je diplomirala 2021. godine. Simčič se upustila u traganje za onim što ju je oblikovalo. Odrastanje u Novoj Gorici, na slovenačko-italijanskoj granici, bilo je obeleženo sa dva paralelna iskustva – divljenju uvek doteranim italijanskim damama i trenucima provedenima s bakom koja je vreme posvećivala pletenju i heklanju. Svojom diplomskom kolekcijom odlučila je da pronađe sebe i ujedini sve naoko sukobljene strane svog identiteta koje su joj se tokom odrastanja činile nepomirljivima.

„Dolazim iz okruženja u kojem moda nije duboko ukorenjena u svakodnevnu kulturu, ali zanat jeste. Mnogi su iz mog kraja odrasli okruženi veštim rukama svojih roditelja, baka ili deka koji su znali da pletu, tkaju ili šiju. Upravo tako sam i ja prvi put upoznala svet izrade odevnih predmeta i mode. Kao dete provodila sam puno vremena s bakom, koja i danas priča kako nisam mogla mirno da sedim dok mi nije dala svoje igle za pletenje. Tada je počela moja ljubav prema zanatu“, govori Neža. Život ju je nakon Ljubljane odveo u Helsinki, na Univerzitet Aalto, gde je magistrirala modni dizajn. Istraživanje slovenačkih tradicionalnih zanata tada je poprimilo novu dimenziju – postalo je most između studija i doma, način povezivanja s korenima i kulturom, način da domu bude bliže iako ih deli gotovo ceo kontinent.

„Tek kad sam se preselila u Finsku, zaista sam shvatila koliko je snažna moja povezanost sa slovenačkim zanatima. Korišćenje tradicionalnih tehnika u mom radu postalo je način izražavanja nostalgije, tihi znak koliko mi nedostaje dom, način da ga uvek nosim sa sobom“, otkriva dizajnerka. „Kad bih se vraćala u Sloveniju, ljudi bi često bili iznenađeni mojim interesom za slovenačke zanate te bi mi neretko odbrusili nešto poput: „Ko još voli te stare stvari?“. Pomislila sam: ako ja ne pokušam da očuvam i reinterpretiram te tehnike, ko će? Svojim pristupom odajem počast tehnici u njenom autentičnom obliku, ali je koristim tako da odevni predmet izgleda savremeno i relevantno. Promenom materijala, boje i oblika želim da pokažem da tradicija i dalje može da nosi privlačnost i savremenost.“

Ideju kulturološog „pasoša“ ugradila je u svoju kolekciju Mara, na kojoj je i magistrirala. Istražujući odnos između očuvanja kulture, globalnih uticaja Zapada i postupnog nestajanja tradicionalnih tekstilnih obrta, posebno onih slovenačkih, Simčič je postavila zanat u službu visoke mode. Odevni predmeti u kolekciji nadahnuti su drevnom tradicijom izrade drvenih predmeta i korpi te su vešto integrisane u savremen dizajnerski kontekst. U to vreme ishod nije bio toliko važan koliko usavršavanje tehnike. „Optimistična sam i volim da verujem da moda može da pomogne u očuvanju zanata. Postoji toliko primera u kojima zanat ostaje u samom srcu modnog izraza – dovoljno je samo pogledati couture, gde svaki šav slavi veštinu ljudskih ruku“, govori dizajnerka. „Moda je oduvek imala moć da kreira želju – za predmetima, estetikom i kompletnim stilovima života. Ne vidim zašto isto ne bi mogla da učini i za zanate.“

„Iako sam svesna da moda ima komercijalan karakter te da je reč o industriji koja je vođena potrošnjom, u kojoj se uspeh često meri brojkama, a ne očuvanjem znanja, raduje me što ipak još postoje brendovi, i veliki i nezavisni, koji zanat stavljaju u srž svog identiteta.“ Jedna od takvih modnih kuća jeste Bottega Veneta, osnovana 1966. godine u italijanskoj Vicenzi, koja je, specijalizujuću se za ručno rađene proizvode od kože, razvila prepoznatljivu tehniku tkanja kože, Intrecciato, koja je postala njen zaštitni znak. Neža Simčič pridružila se timu za dizajn malih kožnih proizvoda u Bottega Veneti ovog februara, postajući tako deo priče čije je veličine modna publika postala svesna u septembru kad je Louise Trotter predstavila svoju debitantsku kolekciju na pisti Nedelje mode u Milanu. Kolekciju su modni mediji proglasili trijumfom i, potpuno zasluženo, ovenčali samo superlativima. „Oduvek mi je bio san da radim za Bottega Venetu. Osećam se izuzetno srećno što sam deo dizajnerskog tima koji istinski ceni i slavi zanat koji stoji iza svakog predmeta“, govori Neža te dodaje: „Filozofija brenda i njihov osećaj prema nasleđu u potpunosti se poklapaju s mojim pristupom dizajnu budući da me oduvek fasciniralo kako se tradicionalne tehnike mogu reinterpretirati u savremenom kontekstu.“

Povezano: Prvi pogled na debitantsku kolekciju Louise Trotter za Bottega Venetu

Pridruživanje kući Bottega Veneta važno je za Simčič iz još jednog, vrlo intimnog razloga. „Kao dete, bila sam očarana elegancijom Italijanki. Sećam se kako sam ih posmatrala dok su klizile ulicama, besprekorno odevene, ogrnute krznom, ostavljajući za sobom oblak parfema koji bi u vazduhu ostajao još dugo nakon što su prošle. Za mene je ta slika otelotvorila prefinjenost, samopouzdanje i gotovo filmski prizvuk privlačnosti“, priseća se danas. „Odrasla sam verujući da je italijanska moda merilo prema kojem se upoređuje sve ostalo – ne samo po stilu nego i po umeću izrade i kvalitetu. Raditi za italijansku modnu kuću oduvek je bio daleki san, nešto što sam s divljenjem posmatrala s druge strane granice. Ostvarenje tog sna, i to u ovoj fazi karijere, i dalje mi se čini nestvarnim – poput zatvaranja kruga između mesta odakle sam krenula i onoga što sam nekada samo zamišljala.“

Ovih dana, kad ne radi u jednoj od najpopularnijih modnih kuća današnjice, Simčič zaokuplja um tehnikama izrade korpi. „U slobodno vreme nastav­ljam da plete, polako usavršavajući tu veštinu i učeći nove tehnike. Za mene je to način kako da ostanem povezana sa svojim nasleđem i održim taktilni dijalog s materijalom i formom živim“, otkriva dizajnerka. „Nikad zapravo ne znate gde vas takva lična istraživanja mogu odvesti“, govori dok joj glas odaje onaj optimistični tračak kakav nosi maštanje. „Sviđa mi se pomisao da se ta praksa jednog dana može razviti u nešto moje.“