Razgovarali smo sa Nebojšom Slijepčevićem o radu, nagradama i „teškim" temama

Postoje ljudi koji menjaju svet glasnom vikom, i postoje oni koji ga menjaju u tišini. Ili barem filmom o ćutanju. Nebojša Slijepčević već godinama piše najvažnije fusnote hrvatskog filma – od „Gangster te voli“, preko filma „Srbenka“, pa do „Čovjeka koji nije mogao šutjeti“, filma koji je ove godine pokupio sve moguće nagrade, i dok ovo pišem, držim mu fige za Oscara, za koji je nominovan. A onda je tu Arijana Lekić-Fridrih, čije Tihe mise nisu samo performans nego i subverzivna upornost u razotkrivanju društvenih konstrukata, patrijarhata i svega onoga što bi se najradije pravilo da ne postoji. Ona stoji usred Zagreba i ćuti, on snima film o čoveku koji nije mogao.

Da li je to aktivizam ili samo ono što su oduvek radili, nesvesno i bez velikog plana? Htela sam da ih spojim. Ne zato što se ne poznaju – poznaju se predugo i predobro. Ne zato što se nadopunjuju – već godinama to rade, ponekad i na istim scenarijima. Nego zato što me zanimalo šta će se dogoditi ako pozovem Arijanu „u pomoć“, ako postanem i voajer, ubačeni glas sa margine, dok će na moja pitanja njih dvoje vrteti priču o filmu, aktivizmu, ćutanju i vikanju. „Čovek koji nije mogao da ćuti“ mene je osvojio odmah, na prvo gledanje, u pulskoj Areni, na Pula Film Festivalu. Bilo je to najnapetijih 13 minuta iako smo svi znali kako se film završava. Trinaest minuta svih boja i emocija, sedenja na ivici stolice ispred tog najvećeg platna, u rimskom amfiteatru. U trenucima filmske tišine mogli su se čuti cvrčci koliko je Arena bila tiha. Stvarno veliki kratki film. Moćan. Sličan osećaj, istog intenziteta imam kad gledam Arijanu kako se subotama suprotstavlja nepravdi na glavnom zagrebačkom trgu. Sama, žena, nasuprot hrpe muškaraca. Jedne davne subote i ja sam, zajedno sa drugim ženama, stala uz nju. Osećaji koji su me tada preplavili možda nisu bili isti, ali su me jednako uzdrmali kao i u pulskoj Areni. Nakon takvih trenutaka ponekad imam osećaj da takvi radovi, takva umetnost čini društvo boljim. „Imate li vi takav osećaj, utisak?“, pitala sam ih oboje. „Moj posao filmskog autora, koji je javno finansiran, ima društvenu dimenziju“, počeo je Nebojša i nastavlja: „Nisam tu da zabavljam ljude, nego da stvaram priče koje su ovoj društvenoj zajednici potrebne.

Photo: Sanja Jagatić

Sličnost vidim u novinarstvu: novinar izveštava ne o onome što voli, već o onome što smatra važnim, o stvarima koje javnost mora da zna. Isto je i sa filmskim stvaralacem: nije važno da li volim da radim filmove o teškim temama, to je moj posao. Moj zadatak je da se bavim ozbiljnim temama na način koji nije zamoran, koji je komunikativan i podstiče na razgovor. “ Arijana se nadovezuje: „Za mene je važno da umetnost bude apel na zdrav razum i da sprečava eroziju društva, koja se, nažalost, događa. U mom slučaju, fokusiram se na prava žena jer je to nešto što mi je blisko.“ Arijana zaključuje svoj odgovor na to pitanje nečim što lično podržavam. Politika je u svakoj pori naših života; od visine troškova života, cena namirnica do toga ko nam kroji radno vreme i uslove rada vrtića. Tako da me Arijanin završetak odgovora, uprkos oštroj i neumoljivoj stvarnosti, na neki čudan način i razveselio: „Mislim da je odgovornost svakog umetnika da se bavi društvenim pitanjima. Svaka umetnost je politička, to je moj stav. Čak i kad umetnik nije svestan toga, ponekad se kroz umetnost propagira status quo, a ponekad se to izaziva.“ Nisam mogla a da ne pitam Nebojšu: „Šta kada dobiješ Oscara?“ Odmah me je ispravio – ako! „Iskreno, ne znam. Moj utisak je da mi se život neće bitno promeniti. Ali videćemo. Nisam bio u toj situaciji i ne poznajem nikoga ko jeste. Zapravo, niko odavde nije bio u takvoj situaciji pa je teško uopšte govoriti o tome“, istovremeno realno i skromno govori Nebojša i jako mu je stalo da objasni situaciju jer, budimo realni, trenutno je u Hrvatskoj pomalo frenetična atmosfera oko njega, cele ekipe i filma. Kao da je fudbalsko ili rukometno prvenstvo, Ivanišević igra ili Kostelići još uvek skijaju. „Ono što stalno ponavljam – i što možda zvuči očito, ali vredi naglasiti – je to da film nije takmičarski sport. Sve te nagrade… ja za njih zapravo nisam uradio ništa. Napravio sam film pre gotovo godinu dana i nakon toga sam se bavio drugim stvarima. Nije to kao u rukometu, gde odigraš dobru utakmicu pa osvojiš trofej. Ja za Oscara ne radim ništa.“ – „Ali, ali“, govorim i on je još slikovitiji:

„Mogao sam da umrem pre godinu dana i film bi opet bio tu, nastavio bi svoj put. Zato se ne identifikujem sa tim – nisam ja u trci, nisam nominovan ja lično. Film ide svojim putem, a ja radim neke druge stvari.

Naravno, ljudi me stalno podsećaju na to, tako da mi je nemoguće da potpuno zaboravim na nju. Ali, iskreno, više sam koncentrisan na novi scenarij.“

U međuvremenu saznajem da će Nebojša prema romanu Kristiana Novaka „Črna mati zemla“ snimati istoimeni film. I da, sve što on govori ima apsolutno smisla. „U mom slučaju, možeš imati sve nagrade ovog sveta, ali ako ti idući scenario ne valja, niko ti neće reći: ‘Evo, snimi loš film samo zato što si dobio Oscara za prošli.’ Moraćeš opet da dokažeš da vrediš. Niko ti ništa ne poklanja samo zato što si dobio nagradu.“ Kako je to izgovorio, odmah sam pomislila na silni pritisak koji postoji, a sigurno ga i on oseća. Mislim kako nije ni potpuno svestan da su sve oči Hrvatske uperene u njega i glumca Gorana Bogdana. „Iskreno, nisam siguran da postoji igde ovakav poseban hype, ovo dosad nisam doživeo. Iskreno sumnjam da je ijedan reditelj kratkog igranog filma ikad, igde doživeo nešto slično. Nezamislivo mi je, recimo, da bi neko u Nemačkoj dobio ovu nominaciju i završio na naslovnicama svih novina. To se jednostavno ne događa sa kratkim filmovima. Moj film je, uz to, i francuski – odnosno, manjinska koprodukcija – i sada je nominovan za Césara kao francuski film. Kada smo osvojili Zlatnu palmu u Cannesu, samo su jedne francuske novine to objavile, i to tek u sklopu većeg teksta o filmovima. Naše ime su stavili negde dole, usputno, jer ipak je reč o kratkom metru. Mislim da ovo nacionalno veselje i uspeh više govori o svima ostalima, a najmanje o meni.“ Ok, prošli smo uzbuđenje, nominaciju, ceo hype koji se događa oko filma, ali šta je sa važnim i bitnim stvarima u životu? I Nebojša i Arijana vode neke svoje svakodnevne živote, ali stvaraju izuzetne radove, i najvažnije – deluju. „Gledaj, ja sebe ne smatram aktivistom, i to je jednostavno tako“, govori nam Nebojša, ali Arijana odmah uzvraća i govori mu kao da ga pomalo zeza: „Ali odabrao si tešku i izuzetno važnu temu.“ „Da…“, kao da je morao na neki način da se „objasni “:

„Raditi filmove o nevažnim temama uvek mi se činilo besmislenim. U svakom slučaju, ako se već baviš filmom, onda je logično da te zanimaju priče koje nešto znače.

Postoji taj trenutak kad vidiš priču i odlučiš hoćeš li je ispričati ili ne.“ Arijana nastavlja da mu postavlja pitanje (i nekako mislim da je sada ovo tempo kojim ćemo nastaviti ovaj razgovor: njih dvoje igrajući ping-pong, a ja slušajući): „Da li je to hrabrost ili jednostavno tvoja unutrašnja potreba da je preneseš?“ Nebojša, uz malu pauzu, objašnjava: „Iskreno, ne vidim to kao pitanje hrabrosti. Hrabrost pretpostavlja neku vrstu opasnosti. Međutim, iskreno, ne osećam da radim nešto što me dovodi u opasnost. Kad sam se susreo sa tom pričom, video sam u njoj nešto univerzalno, nešto što odgovara mojim vrednostima – koje bih, iako sam ateista, mogao da nazovem istinski hršćanskim.

Možemo, naravno, razgovarati o tome zašto se moj film doživljava kao hrabar, ali mislim da je pravi problem u nekoj vrsti kolektivne autocenzure.

Živimo u društvu u kojem vlada strah, i to na svim stranama – i levoj i desnoj. Desnica se još uvek boji zbog ratne prošlosti, levica takođe često oseća strah. To je strah koji dolazi iz istorije obeležene nasiljem, u kojoj su se ljudi ubijali zbog, na kraju krajeva, nebitnih razlika. I upravo u tom kontekstu, čini mi se, moj film pronalazi svoje mesto.“ Arijana nas podseća na grozne stvari koje su se događale zbog umetničkih dela: „U NHolandiji i Francuskoj ubijali su ljude zbog karikature, čak i pola redakcije. Ako se takve stvari događaju tamo, šta onda možemo očekivati ovde?“ I nastavlja: „Ti temu možda doživljavaš na jedan način, i ja takođe, ali neki ljudi je ipak vide kao nešto partikularno, usko definisano. Čim se ističe nacionalnost likova i cela ta situacija, jasno je da se otvara prostor za različite interpretacije.“

Nebojša odgovorom stavlja stvari u jednu drugu, mogla bih reći, bazičnu perspektivu: „Pričamo o reakcijama, komentarima i meni je to sasvim u redu. To je društveni dijalog. Ponekad može biti grub, ponekad neko kaže nešto provokativno, ali dokle god smo u domenu razgovora, to mi se čini normalnim. Ja mogu nešto da napravim, a neko drugi ima pravo da napiše svoje mišljenje o tome. Po meni, to je sasvim normalno funkcionisanje društva. Problem bi bio da se nekome uskraćuje pravo na izražavanje ili da postoji neka vrsta cenzure, ali ja to nisam osetio.“ Arijana nastavlja, ide korak dalje: „Mislim, koliko ti smeta kada te ljudi često ispituju o tvojoj nacionalnosti? Znam da je to pitanje koje se postavlja svuda, ali ipak – zoveš se Nebojša Slijepčević.“ „Poreklo, znaš, to je ono ključno“, započinje svoj odgovor Nebojša: „Kao da ono određuje sve – hoće li moji filmovi biti smatrani dobrim, smemo li da se radujemo njihovom uspehu ili mi se nešto zamera. Kao da se u krvnim zrncima krije ključ svih naših namera. Moj problem sa tim je što se ne uklapam. Rekao bih da sam po tom pitanju – nebinaran. Ne uklapam se u tu nametnutu dihotomiju Hrvati vs. Srbi, koja, iskreno, ni ne postoji.

Zapravo, mislim da sam tipičan Hrvat. A šta znači biti tipičan Hrvat? To znači da mi je jedna baka bila Srpkinja, jedan deda Bosanac, a obojica domobrani – sa tim da je jedan od početka rata radio za Partizane, a drugi je 1944. lukavo promenio uniformu i prešao na njihovu stranu. To je, po meni, tipična hrvatska priča. Voleo bih da vidim nekoga ko nema u porodici nikoga ko je Srbin ili nešto drugo. Ali, naravno, ime mi odmah daje neki „ključ“. Mama mi je dala ime Nebojša da se slaže sa imenom mog brata Siniše, a svi su uvereni da u tome leži neka dublja priča. Jer u tom binarnom svemiru ne postoji mogućnost da je ime išta drugo osim oznake nacionalne pripadnosti.“

„Odrasla sam sa Nebojšom i zapravo sam ga upoznala jako rano“, započela je Arijana novo poglavlje razgovora. „Nebojša je pokrenuo serijal „Direkt“ zajedno sa malim timom ljudi. Tematika koju je on birao uvek je bila specifična jer je često birao teme koje su bile zaista relevantne. Dok su drugi možda birali teme koje bi bile popularnije ili lakše probavljive, „Direkt“ je često bio interesantniji jer se bavio stvarima o kojima se inače nije puno pričalo. Sećam se da je obrađivao teme poput stambenih zajednica, domskih letnjih, stvari koje nisu postale društveni dijalog, ali su bile bitne za pokrenuti razgovor. „Direkt“ je na kraju postao ne samo relevantan već i izuzetno uvažen, baš zbog tih neobičnih, ali važnih tema.“ „To leto kada smo smislili kako napraviti film „Gangster te voli“, cela Hrvatska je tada pričala o jednoj važnoj temi“, povlači paralelu Nebojša. „O Big Brotheru, koji ja nisam gledao. Ali nisam mogao da ga izbegnem. U tom Big Brotheru dogodila se neka zabranjena ljubav između Hrvatice i Srbina. Što je obične ljude tada mučilo, o čemu se pričalo na nedeljnim ručkovima od Zagreba do Bijelog Manastira i od Dubrovnika do Pule? O zabranjenoj ljubavi između Srbina i Hrvatice. U „Gangsteru“ sam jednostavno odlučio – ok, to ljude zanima.“

Photo: Sanja Jagatić

Način na koji Nebojša obrađuje teme, a i bira ih, možda njemu dolazi prirodno, ali nama, koji gledamo njegova dela, jasno je da se radi o velikom talentu i o reditelju, umetniku koji je društvu potreban jer ga čini boljim. „Jesi li ikad mislila, znala ili osećala da je Nebojša predodređen za velike stvari?“, pitala sam Arijanu, na Nebojšinu očitu nelagodu i užas. „Ja sam to uvek osećala, ali to mi je strašno smetalo. U mojoj glavi, ljudi koji su predodređeni treba da budu čisti, jednostavni. I to mi je smetalo jer tokom života često sam razmišljala o tome koliko je bilo previše komplikacija u njegovom životu.

Ostatak intervjua pročitajte u štampanom izdanju Vogue Adria koji vas od sutra čeka na kioscima.