Nataša Vojnović, kroz gotovo tri decenije bavljenja modelingom, ostavila je značajan trag na naslovnicama magazina Vogue. Međutim, biti lice prvog izdanja Vogue Adria ima poseban značaj za ovu četrdesetčetvorogodišnju manekenku: priznanje u rodnoj zemlji za izuzetan uspeh u svetskoj modnoj industriji. U razgovoru s bivšom agentkinjom iz Pariza, Nataša se priseća početaka, izazova koje je savladala i mesta na kojem se nalazi danas
Dok filmska ekipa postavlja sledeći kadar, Nataša Vojnović sa snažnim naglaskom izjavljuje: Da li projektujem moć? Ovaj skit, koji je sjajno režirala Nadia Lee Cohen za novu Dsquared SS2024 kampanju, parodira Boogie Nights. Iako mlađa generacija možda ne prepoznaje referencu i ironiju, svako ko je sarađivao s Vojnovićevom odmah to prepoznaje: spremna da uradi sve za dobar kadar, perfekcionista, timski igrač, opuštena i nimalo arogantna energija, ali i čisto uživanje u radu pred kamerama. I naravno, moć.
Nataša Vojnović ima 44 godine i našla se na naslovnici prvog izdanja Vogue Adria. Prošlo je skoro 30 godina od kada sam počela karijeru, i srećna sam što sam deo prvog broja. Osećam da će mnoge devojke ovo videti i pročitati, pa sam razmišljala o tome šta znači biti model. Zahvalna sam što su me izabrali, mogli su da stave nekoga sa ʼplastičnijimʼ izgledom na naslovnicu. Osećam da Balkan sada bolje razume i prihvata modu. Ali direktna Nataša otvoreno govori: Ima dobrih modela u Srbiji koji su daleko dogurali. Ali karijeru poput moje nijedna nije postigla.
Zaista nisam imala nikakva očekivanja
Kao tinejdžerka, želela sam da budem filmska rediteljka i htela sam da upišem čuvenu filmsku školu u Lođu, u Poljskoj. Dosta ljudi mi je prilazilo i nudilo da postanem model. Mislim da sam imala sreće jer je moja tetka radila u policiji. Proveravala bi ih, i ispostavilo se da nisu bili baš…ʼkulʼ. Kada je Elite organizovao prvo takmičenje Look of the Year u Srbiji, njena tetka je odobrila. I Nataša je pobedila. Zaista nisam imala nikakva očekivanja, osim da vratim unapred dobijenih 50.000 dolara. Od tog trenutka bila sam na svim naslovnim stranama u Beogradu, ali ne i van Srbije. Slali su me u Beč, Pariz, Milano, gde sam imala izazove radeći sa drugim devojkama, poteškoće sa agencijom, a borila sam se i sama sa sobom. Išla sam da radim male editorijale, pa bih se vraćala i lagala u intervjuima o tome šta radim, ne samo zato što sam osećala da se to od mene očekuje, već zato što sam znala da to mogu.
Nataša mi je privukla pažnju kada je prvi put stigla u Elite Paris 1997. godine, nakon što se oprobala u Beču i Milanu. Iako nije bila u mom odeljenju, prvo što mi je privuklo pažnju bilo je njeno ponašanje. Dobar deo njenih razgovora bio je u fazonu ma jebi se, ko ih jebe, zajebi to. Dolazila je iz mesta gde je život bio opasan i gde je morala da bude jaka, možda je čak i bila prinuđena da prikriva svoju lepotu. Druga stvar koju sam primetila bila je savršena visina i građa, graciozno kretanje i simetrično lice, što je veoma retko. Modna industrija se trudila da je po svaku cenu učini lepom, ali to nije bila ona. Plašila sam se da budem lepa, ima toliko lepih devojaka, kaže. Sada mogu da budem seksi, ali tada sam bila kao, ne, ja neću ovo da radim. Njeni omiljeni modeli bile su Kristen McMenamy i Milla Jovovich, a omiljene cipele su joj i dalje martinke.
Imala je problema sa agentima i klijentima zbog podočnjaka i raščupane kose. Koga briga za to? Ja sam videla glumicu sa karakterom. Takve ljude ne pokušavaš da kontrolišeš, njima ne možeš samo da daš spisak zakazanih sastanaka i mapu grada. Moraš da radiš sa njima, da im objasniš čime se baviš i da ih poštuješ kao individue. Kada sam prešla u Next Model Management, ona je i dalje živela na relaciji Srbija i ostatak Evrope, pa sam je zamolila da mi se pridruži i stvarno provede neko vreme u Parizu. Konačno je pristala, negde oko svoje 20. godine, a kako se priseća, njeni bivši agenti su joj govorili: Nema šanse da ćeš ikada raditi sa velikim klijentima. Radila je nekoliko uspešnih editorijala u Italiji, ali oni su uspeli da prikažu samo mali deo njene priče. Kombinacija njenog aristokratskog stasa i pankerskog samopouzdanja morala je da se doživi, lično, a to su umeli da učine samo ljudi koji se ne bi osećali nadjačano, već bi znali da iskoriste i crpe njenu energiju. Takođe, imala je izuzetno dobar smisao za humor, što pomaže u svakodnevnom životu.
Brzo sam primetila da kad god se Nataša opirala promenama, na primer, sugestijama o tome kako bi trebalo da izgleda ili šta da obuče za određeni angažman, to je bilo zato što je bila previše ponosna da pita – odrasla je u zemlji pogođenoj ratom, nije bilo nikoga da je nešto nauči u tim prvim godinama modelinga, a nije bilo ni interneta ni društvenih mreža na kojima bi mogla da se informiše. Ostala je sa mnom u Parizu i ja bih joj davala pune kese kozmetičkih proizvoda i instrukcije kako da ih sve isproba. Zatim bih je podsticala da pogleda knjige o fotografiji, sve do 1930-ih godina unazad. Izuzetno je brzo učila i prepoznavala odakle fotografi crpe inspiraciju. Kada sam videla koliko je zainteresovana i analitična za tako mladu ženu, to je samo potvrdilo ono što sam mislila: ona razume ovaj posao. I želi ga.
Bilo mi je fascinantno da me na neki način poznaješ bolje nego što poznajem samu sebe. Razmišljala sam tada, možda je ovo trenutak kad treba da se prepustim. Sećam se da si me vodila u šoping, govorila si dobro se oblačiš, ali hajde da ti ipak malo pomognem. Kupili smo cipele Martine Sitbon i Burberry kaput koji i dalje imam. Mislim da mi je to što si verovala u mene dalo hrabrosti.
Nije mnogo marila za svoju lepotu i odeću, ali je postala jedan od najprofesionalnijih modela koje sam ikada zastupala. I moj zadatak bio je da to svima pokažem, uključujući i one koji su govorili da bi joj bacili koji dinar kad je vide na ulici. Zvala sam fotografe, dizajnere, direktore kastinga, povukla sam sve svoje filmske veze koje mi padnu na pamet, pokušavajući da im pružim priču sa kojom će moći da se poistovete. Govorila sam im da moraju ponovo da vide Natašu. Kada je konačno ušla u tu industriju, sve ostalo je bilo na njoj. I uspela je.
Sećam se da si me slala kod Karla Lagerfelda jedno 50.000 puta. Stalno sam se pitala, zašto idem toliko puta, da bi mi ti rekla, samo idi. Dobila je tu Chanel reviju, a dan pre toga, pozvana je da radi lookbook, kao zamena za devojku koja je bila previše umorna. Napravili su sjajan izbor, jer za Natašu ne postoji ništa poput previše umorna, a i energija koju donosi je zarazna. U trenutku kada sam ušla u taj studio s Karlom, znala sam da će ta saradnja trajati veoma dugo i da će ta osoba gledati na mene kao na sjajnog modela, a možda i prijatelja. Usledila je Chanel kampanja za modne aksesoare, brojne revije i ništa manje nego sedam godina na čelu kampanje Lagerfeld Gallery.
Stvaranje nečeg neverovatnog
Posla je bilo sve više. Nataša je postala fotografski i dizajnerski model, dok je za klijente radila manje. A oni su, s druge strane, postali njeni najbolji zastupnici, ubedili su klijente da je angažuju za revije i kampanje. Mario Testino i izuzetna urednica Carine Roitfeld prvi su to shvatili, te su je zvali za kampanju kuće Sonia Rykiel. Išla sam na njena snimanja i bila svedok oduševljenja ekipe koja je radila sa ovim novajlijom, sa devojkom koja je instinktivno znala kako da se kreće, kako da nosi odeću, kako da uhvati svetlost, koja je bila spremna da radi koliko god je potrebno i koja se dobro slagala sa svima. Želeli su više, što je dovelo do novih angažmana.
Kada je pitate ko su bile važne ličnosti u njenoj karijeri, Nataša prvo pomene Nicka Knighta: To je bio fotograf koji zaista nije imao strah od mog ekscentričnog stila. Takođe spominje Davida Simsa, koji je znao kako da uhvati divlji momenat. Pominje i Stevena Meisela, koji ju je fotografisao za Valentino kampanju 2003. godine, Stéphanea Sednaouija i njihov rad za italijanski Vogue, priču koju je radila sa Stevenom Kleinom za L’Uomo Vogue i Davidom Bowiejem – sada je izložena u Nacionalnoj galeriji portreta u Londonu. Šta je to za čime najviše žali? Što nije sarađivala s Richardom Avedonom ili Helmutom Newtonom. Otišla sam kod Newtona za Louis Vuitton kampanju, obukla se kao da sam izašla iz nekog njegovog crteža. Biralo se između devojke s pletenicama i mene, a onda mi je rekao da sam suviše mršava i da mogu da idem. Rekla sam mu da kamera dodaje osam kilograma, i on se šokirao, kaže, ti pričaš! Odgovorila sam, naravno da pričam. I to je bilo to. On nikada nije uradio tu kampanju, a ni ja.
U kategoriji dizajnera, spominje Karla Lagerfelda, naravno, i Nicolasa Ghesquièrea iz Balenciage. Bio je tako normalan i skroman. Svaki komad je bio kao umetničko delo, i ja sam to razumela, jer smo zajedno mnogo radili u studiju. Tom Ford takođe ima posebno mesto u njenom modnom panteonu, jer je bio vizionar koji je vraćao seksepil ranih 2000-ih, a postao je i veoma priznat reditelj. Danas su na čelu nekih kuća za koje radi ljudi koje je upoznala pre mnogo godina, poput Caseyja Cadwalladera u Thierryju Mugleru: Nekada je bio asistent Narcissa Rodrigueza, priseća se Nataša jednog od svojih najvernijih klijenata u Njujorku.
Zanima me šta se dešava iza kulisa, ne samo finalni produkt. Ja zaista volim da nastupam, zato mi i nije bilo teško da radim toliko revija. Nisam volela da idem na žurke i da se družim sa poznatim ličnostima koje me nisu zanimale. Interesovalo me je samo da stvaram nešto neverovatno. Kada bih radila snimanja, pristupala bih im kao da su filmovi. Ulazila sam u likove i igrala ih od početka do kraja. Mislim da su mnogi od njih inspirisani Blejd Ranerom, Monicom Vitti u Antonionijevim filmovima i Genom Rowlands. Smatram da je važno gledati mnogo filmova, čitati mnogo časopisa i knjiga.
Davala je sve od sebe. Ne sećam se da je Nataša ikada propustila let, što je dovoljno da joj se u ovoj industriji oda počast. Njena energija je stalno bila na maksimumu, ali kada bi se ispraznila, Devica u njoj je tražila oslonac, neko mesto gde bi se opustila i dobila jednostavne odgovore. Raduje me što sam ja mogla da joj obezbedim oba. O bilo kojoj sumnji ili pitanju koje sam imala, ti nikada nisi puno filozofirala. Išla sam na snimanja, a ti bi mi rekla jednu ili dve reči, a ja bih bila u fazonu super, kapiram.
Selidba u Njujork
Godine 2002, nakon što je dostigla vrh u kampanjama za Calvin Klein i Gucci, i konačno dobila vizu, došlo je vreme da se Nataša preseli u Njujork, koji je postao epicentar industrije. Bio je to težak prelazak za nju: Stigla sam tamo i videla da se sve vrti oko novca, svi su jako kompetitivni. Mnogo se više značaja pridaje agencijama nego modelima. Nalazila se u praznom stanu i ponovo se osećala nesigurno i ranjivo. Doletela sam da je ohrabrim i pomognem joj da opremi stan. Nikada nije volela da kupuje nove stvari i uvek je osećala krivicu kada troši svoj mukotrpno zarađeni novac. Pre smrti svoje majke Nataša nikada nije otišla na odmor samo da se odmori, a i posle toga je retko to radila. Još uvek je čekam da dođe na Tahiti, gde sam se preselila pre nekoliko godina. Ali naša konekcija se automatski revitalizuje kada se vidimo u Parizu ili kada ja odem za Beograd.
U Njujorku je pohađala časove glume. Abel Ferrara ju je želeo za filmski projekat koji nikada nije zaživeo, ali su se družili, i ona to smatra nekim od najinteresantnijih trenutaka u Velikoj jabuci. Međutim, shvatila je da se glumice ne tretiraju mnogo bolje od modela, i nikada nije izgubila svoj naglasak. Nakon nekoliko godina u Njujorku, osetila je potrebu da se udalji, i ja sam mislila da je to sjajna ideja. Otišla je da istraži Istočnu Afriku. Mislim da je takođe želela da sazna koliko je industrija voli. Moda ju je ipak sačekala. Bez obzira na to koliko se ponekad osećala usamljeno ili nesnađeno u Njujorku, Amerika i njeni komercijalniji poslovi otkrili su još jednu dimenziju njene lepote i talenta. Pojavila se sofisticiranija, ženstvenija Nataša Vojnović, kao da poručuje onima koji su mislili da je previše divlja, previše glasna ili da izgleda kao zavisnica od droge, da može sve.
Davala sam se poslu toliko da nisam mogla da dišem. Morala sam da usporim.
Pre trinaest godina upoznala je Miljana Boškovića, a ćerku Goru dobili su 2018. godine, godinama nakon što je Nataša odustala od ideje da postane majka. Porodica provodi vreme između Beograda, Kopaonika i Ade Bojane gde Miljan vodi svoje kompanije za snoubording i kajtsurfing. Nakon što je moja mama preminula, zaista sam želela da se ostvarim kao majka, a i Miljan je želeo devojčicu. Doktor nam je rekao da bi čak i uz vantelesnu oplodnju to bilo nemoguće. Davala sam se poslu toliko da nisam mogla da dišem. Morala sam da usporim. Prestala je da pije kafu i da puši, a počela je da se bavi kajtsurfingom, otputovala na Havaje i završila obuku za instruktorku joge. Počela sam da radim jogu i meditaciju da bih povratila dah. Rekla sam Miljanu da potpuno razumem ako želi da nađe nekog mlađeg. Samo je rekao ne, uvek možemo da usvojimo. I tada je došla Gora.
Kao i svaki roditelj, Nataša ima bezbroj priča o svojoj ćerki. Neverovatno mi je kako je brzo porasla. Pre neki dan me je prekinula u sred razgovora sa prijateljicom i rekla: Mama, ne brini, imaš tatu, imaš mene, i najvažnije, imaš sebe. Ima samo pet godina.
Nataša Vojnović je i dalje onakva kakva je bila kada sam je prvi put upoznala: ima staru i mudru dušu u telu tinejdžera, i iskren pristup životu i radu. Redovno se pojavljuje na prestižnim pistama i u modnim editorijalima, a modni stručnjaci uvek srdačno dočekaju njen povratak. Uživa u trenucima odmora od uloge majke koja se brine o porodici. Raduje se tome što se moda ponovno fokusira na starije modele, posebno na one koji nisu imali nikakve estetske korekcije na licu: Šta bih radila da nemam prijateljice poput Anne-Catherine, Delphine, Elise ili neke iz starih dana? Samo bih stajala u redu sa gomilom mlađih koleginica. Nataša se konačno vratila u Beograd nakon što je ostala u Njujorku tokom pandemije. Mudro je uložila svoj novac i sada ima slobodu da bira čime želi da se bavi. Na snimanju naslovne strane za Vogue Adria nosi haljinu koju je Alber Elbaz kreirao za Lanvin 2007. godine, a ta haljina na sebi ima isprintan Natašin lik. Ta haljina je simbol koji govori o Natašinoj važnosti u modnom svetu, kao i o ideji održivosti koja je jedan od Vogue postulata. Volim što sam uspela da zadržim ekskluzivnost, neću da radim mnogo ali ću raditi ponešto. Možda ovo bude moj poslednji cover, ali je divan način da završim ovo poglavlje svog života. Nisam baš sigurna da joj verujem. Srećnija sam nego ikada, kaže. To joj verujem.
Make-up: Saša Joković
Prvo izdanje Vogue Adria dostupno je na webshopu. Od 12. marta na svim kioscima