Suptilni znakovi toksičnog partnera koje danas prepoznajem, a na koje me u 20-ima niko nije upozorio

Bivši partner nikada mi nije rekao da mi je haljina prekratka. Da ne smem da se družim, izlazim ili putujem bez njega. Nije me obasipao ljubavlju, pa je naglo uskraćivao, nije me proveravao, ograničavao kontakt s porodicom i prijateljima, niti zahtevao da se odreknem bilo kog svog cilja. Nazovimo ga lažnim inicijalom M: na prvi pogled (i samo na prvi), njegovo ponašanje nije bilo na spisku najčešćih, udžbenički tipičnih znakova upozorenja kada je reč o toksičnim i potencijalno nasilnim odnosima; delovao je mirno, staloženo, povučeno. Skoro pa golden retriever boy. I bila je to najveća varka. Jer, M. je u napadima besa postajao zver. Zver koja bi me stiskala u čeljustima dok mu oči, ruke i zubi ne postanu nadnaravnih razmera, zabijajući nemilosrdno strah u svaku moju kosku. Bila sam u dvadesetim, nisam bila nimalo tiha, nimalo poslušna, nimalo naivna, dušebrižnici bi rekli da se takvoj curi to ne može dogoditi, kao da takve kategorizacije uopšte postoje; batrgala bih se, ujedala i uzvraćala trostruko, no u toj beskrajnoj koridi, uvek bih na kraju ostajala poražena i za koji novi centimetar oštećena.

Istraživanje Organizacije za bezbednost i saradnju, koje je rađeno 2018. godine, na reprezentitavnom uzorku žena starosne dobi od 18 do 74 godine, koje žive u Srbiji, potvrdilo je da je najzastupljeniji oblik nasilja od strane intimnog partnera psihičko nasilje. Dve od pet ispitanih žena su navele da su doživele seksualno uznemiravanje u nekom trenutku od svoje 15. godine pa nadalje, a 18% je navelo da je doživelo takvo iskustvo u poslednjih 12 meseci.

Takođe, 35% žena koje su imale partnera su doživele kontrolišuće ponašanje, a 29% nasilno ponašanje, dok je 8% žena koje su imale partnera i koje imaju decu izjavilo da su bile izložene ucenama u vezi sa decom ili da su im deca zlostavljana. Duboko sam uverena da su te brojke znatno više, ali skrivene – bilo zbog toga što nasilje nećemo da priznamo sebi i drugima, bilo zbog toga što nismo dovoljno edukovane da ga prepoznamo i imenujemo, naročito ako smo odrasle u destruktivnim porodičnim obrascima, u kojima je nasilje bilo normalizovano na bilo koji način: i tu ponovo ne mislim na tipične udžbeničke primere, nasilnog oca ili brata, već i na odrastanje u okruženju neprestanih porodičnih svađa, galama, uvreda, naglih promena raspoloženja i nepredvidive svakodnevice pod uticajem roditelja u lošem braku.

Brojke koje se ne mogu lažirati jesu one o broju žena koje su ubijene od strane svog partnera. Aktuelna kampanja „Dok nas smrt ne rastavi“ Autonomnog ženskog centra, koja za cilj ima prevenciju femicida, apeluje da je u Srbiji između 2011. i 2024. godine zabeleženo 424 slučaja femicida. Tokom 2024. godine ubijeno je najmanje 18 žena, dok je od početka 2025. godine do danas ubijeno najmanje 14 žena. Zabrinjava podatak da su u polovini slučajeva učinioci nasilja bili ranije prijavljivani. Dom, mesto koje bi trebalo da predstavlja sigurnost, i dalje je najopasnije mesto za žene koje trpe nasilje.

Povezano: Nasilje nad ženama u regiji je alarmantno. Šta učiniti kada mu svedočite

Povodom Međunarodnog dana protiv nasilja nad ženama, u nastavku sam izdvojila crvene zastave, odnosno, ustaljene šablone ponašanja toksičnih i potencijalno nasilnih partnera, a o kojima se pored priče o ljubomori, izolaciji i kontroli, možda ne govori dovoljno: nisam umela jasno da ih raščlanim u ranim 20-im godinama, a danas od njih bežim glavom bez obzira. No, to je usledelo nakon višegodišnjeg rada na sebi, psihoterapije, edukacije, feminističkog zalaganja i beskrajnih razmena ženskih iskustava.

1. Duboko potisnut bes i agresija

Neretko mi se dešavalo da prisustvujem sceni u kojoj moj partner ne ume da se suprotstavi svojoj majci, najboljem drugu, šefu na poslu, što nikako nisam razumela, imajući u vidu njegovu prirodu. Zalupio bi vrata i izašao, a potom ćutao satima. Kasnije bi surovo napadao ljude u saobraćaju, zaposlene u restoranima ili prolaznike u noćnim klubovima: u najrazličitijim trivijalnim situacijama, taj bes bi akumulirao i manifestovao se kroz disproporcionalne reakcije, što itekako može biti prediktor verbalnog ili fizičkog nasilja. Ovde je u pitanju potiskivanje besa prema autoritetima, psihodinamski, ovakva osoba može imati neintegrisani sistem emocija – gde bes nije svestan i nije procesuiran kroz samorefleksiju, pa traži „siguran izlaz“ na nevažnim, slabije zaštićenim licima. Ovaj obrazac povećava rizik od eskalacije nasilja jer agresija nije svesna ni kontrolisana, već funkcioniše kao neposredna reakcija na unutrašnji stres i frustraciju, a ne na stvarnu pretnju.

2. Mizoginija

Feministkinja u meni plače što je udisala isti vazduh s čovekom koji bi redovno umanjivao ili omalovažavao žene (o objektivizaciji da ne govorim), čak i kroz „šale“ pred prijateljima, sugerišući da su manje sposobne ili manje vredne u poslu i društvu, ali prepisaću to neiskusnim godinama i još neiskusnijem uverenju da ćemo one koje volimo, vremenom promeniti. Svaka vrsta mizoginih stanovišta, najčešće utemeljenih u tradicionalnim, konzervativnim i patrijarhalnim obrascima, bez sumnje je vrlo transparentan znak upozorenja koji ne treba ignorisati – jer čak i da pomislite da to nema veze s vama, već s drugim ženama, vrlo brzo ćete shvatiti da niste izuzetak (nadam se i da smo odavno savladale da „ti nisi kao sve druge’’ nije kompliment). Mizoginija često nije samo površinska netrpeljivost prema ženama, već duboko ukorenjena unutrašnja dinamika nesigurnosti (projekcija lične inferiornosti) i strah od gubitka moći. Često potiče iz ranih iskustava – preterane kontrole ili kritike od strane ženske figure, nemogućnosti da izraze ljutnju prema dominantnim ženama u detinjstvu, ili socijalnih modela gde su žene bile vrednovane kroz rigidne norme, a kojima su prisustvovali.

3. Potpuno ignorisanje osećanja

On nije manipulisao mojim osećanjima, on ih je prosto ignorisao. Neretko bih napuštala naš prostor kako bih utehu pronalazila negde drugde – kod najbolje drugarice ili mame, s osećanjem da naš odnos funkcioniše samo onda kada sam dobro, jer inače, on ne može da se nosi s opterećenjem. Naime, ako pokušavate da podelite zabrinutost, tugu ili potrebu za podrškom, a reakcija vašeg partnera ne postoji ili nije adekvatna, to često odražava njegovu nesposobnost da se poveže sa sopstvenim ili tuđim emocijama, što može biti posledica ranih iskustava u kojima su njegova osećanja bila odbijana ili kažnjavana. Ignorisanje našeg emocionalnog stanja stvara emocionalnu izolaciju. Dodajte tome partnera s kojim ne možete da razgovarate otvoreno, iskreno i duboko o problemima koji se tiču njega lično – zbog straha da ćete povrediti njegov veliki (ali krhki) ego, ili obrnuto – onog koji vam nikada do kraja neće iskomunicirati šta vam je zamerio. Takav obrazac često vodi ka toksičnoj dinamici u kojoj partner koristi ćutanje ili hladnoću kao oblik neizrečene kontrole – bez direktne agresije, ali sa značajnim emocionalnim pritiskom.

4. Korišćenje ličnih slabosti i tajni kao sredstvo kontrole ili povređivanja

Čovek koji je agresijom rasplamsao agresiju, zasigurno će nekada izgovoriti da ste postali besni zbog nečeg sasvim trećeg: članova vaše porodice, genetike, ličnih slabosti ili trauma iz detinjstva. Ovo može značiti psihološko zlostavljanje i pokazivati jasnu nameru da druga osoba doživi osećaj krivice, manje vrednosti ili bespomoćnosti. Istraživanja u oblasti emocionalnog zlostavljanja pokazuju da ovakve taktike često vode do dugotrajnog osećaja nesigurnosti, smanjenog samopouzdanja i sumnje u sopstvenu procenu (Stosny, 2014; Walker, 1979). Iznad svega, ovakvo reality show vređanje doslovno sam smatrala malicioznim: želite li zaista u svom okruženju prijatelja, kolegu ili partnera koji ne samo da nema svest o sebi i ličnoj odgovornosti, već vas tretira bez osnovnog vaspitanja i međuljudskog uvažavanja?

5. Od ljubavi do mržnje linija je tanka

Iako zvuči kontradiktorno, između stravične pretnje „da bi vas neko ubio’’, ili one romantizovane „da bi za vas ubio’’, nema mnogo razlike. U toksičnim odnosima često je vrlo tanka linija između ekstremne ljubavi i ekstremne mržnje – fenomen koji psiholozi i neuronaučnici prepoznaju kao ambivalentnu emocionalnu dinamiku. Takva ambivalencija (istovremeno privrženost i neprijateljstvo) može pojačati psihološki pritisak, jer žrtva ostaje emocionalno vezana, a istovremeno izložena povredama i manipulacijama. Takođe, empirijska istraživanja nasilja u vezama ukazuju na to da počinioci nasilja često osećaju pomešana osećanja ljubavi, ljutnje i mržnje prema partneru – što može doprineti eskalaciji agresivnog ponašanja. Ovome se lako možete prepustiti ako verujete u problematične narative o fatalističkoj ljubavi u kojoj izostaje bazična emotivna sigurnost, a bolan kraj se posmatra kao neprikosnoveni dokaz autentičnosti ovih osećanja.

Zašto je toliko teško povezati se sa sopstvenim granicama kada partner postane istovremeno i mesto utehe i mesto povrede?

„Ovo je suštinska dilema ovakvih odnosa’’, govori mi psihoterapeutkinja Ana Perović (In Between Sessions). „Mi, ljudi, tražimo sigurnu bazu u partneru. Razlika između bezbednih i nebezbednih odnosa ogleda se upravo u tome kako se par suočava s povredom i kršenjem granica. U bezbednom odnosu, postoje jasni mehanizmi za reparaciju: priznaje se greška, preuzima odgovornost, traži se iskren oproštaj i radi na promeni ponašanja. Tuđe iskustvo se ne negira, stvara se stvara prostor za obe perspektive kao validne i ostaje pri nameri da se situacija razreši timski.

U nebezbednoj, nasilnoj dinamici, partner postaje istovremeno i izvor straha i povremeni izvor utehe. Ovde se reparacija zapravo nikada ne dešava u punom smislu te reči. Umesto toga, dešava se ciklus tzv. lažnog pomirenja: nakon povrede sledi povremena uteha ili zatišje, ali bez istinskog priznanja krivice, bez preuzimanja odgovornosti i bez promene ponašanja. U takvom ciklusu, ta osoba postaje i onaj koji povređuje i onaj koji spasava.

Iz tog haosa rađa se jedna od najsnažnijih zavisnosti: uverenje da osoba koja vas povređuje jedina može da  „izleči“ tu povredu. To stvara psihološki ćorsokak iz koga je izuzetno teško pobeći. Pa kako se onda ponovo povezati sa svojim granicama? Moja preporuka je da uvek krenemo od tela. Telo ne laže i ono zna. Ono je naš najprecizniji sistem za ranu uzbunu. Zato vas pozivam da, kada ste sledeći put sa tom osobom, probate da primetite:

• Da li vam je stomak stegnut u čvor?
• Da li držite dah, osećajući se kao da ne smete da dišete slobodno?
• Da li se forsirate da se smejete ili pravite da je sve u redu?
• Da li Vas je strah reakcije druge osobe ako pokušate da mirno postavite granicu?

Tako možete da probate da se ponovo povežete sa svojim granicama. One govore jezikom ovde nisam bezbedan/na. Povratak granicama je, pre svega, povratak sebi i podsećanje na to da je to koliko se bezbedno osećamo – bitno, a ne beskrajnoj analizi tuđeg ponašanja.’’

Šta kad se taj partner iznova i iznova vraća?

„To je verovatno i najteži deo celokupnog procesa’’, naglašava mi Ana. „Statistički, osobe koje trpe nasilje se u proseku oko sedam puta vrate osobi koja čini nasilje. To nije pokazatelj slabosti, već dokaz moći emocionalne zavisnosti. Srž te zavisnosti leži u ciklusu gde osoba koja me povređuje istovremeno mora da bude i osoba koja će me „zalečiti“. To stvara psihološki ćorsokak. Međutim, ključno je shvatiti jednu stvar: naš pravi oporavak se gotovo uvek dešava izvan tog odnosa – u krugu drugih ljudi, podrške, i, pre svega, kroz ponovno uspostavljanje odnosa sa samim sobom. Ako vam je ta pomisao – da se oporavite bez kontakta sa osobom koja vas maltretira – nepodnošljiva, to je snažan signal da se ne radi samo o ovoj vezi. Postoji velika verovatnoća da ovo nije prvi odnos u vašem životu koji karakteriše osećaj nezadovoljene čežnje i zlostavljanja.

Kao što si spomenula, osobe koje ostaju u nasilnim odnosima često ponavljaju iskustvo iz detinjstva: vezanost za nekoga (najčešće roditelja) ko ih nije video, uvažavao ili poštovao, a za čijom su ljubavlju jako čeznule. Što se to ranije dogodilo i što je zavisnost bila veća, to je teže prepoznati tu istu poziciju u odraslom dobu: poziciju bespomoćnog deteta koje se oseća ostavljeno na milost i nemilost nekom ko je grub, nasilan ili izuzetno kritikujuć, a za čijom ljubavlju čezne.

I upravo tu leži put napretka. Veliki deo našeg emocionalnog odrastanja je da za to dete u sebi napravimo prostor. Da mu damo pažnju, saosećanje i podršku koja mu je nedostajala, da nađemo psihoterapeuta koji će nam pomoći da obradimo traumatičnost tih ranih iskustava i tugovanje koje ih prati.

Isto tako, paralelno je od suštinske važnosti da shvatimo: mi više nismo to dete. Mi nikada nismo toliko zavisni i bespomoćni kao što smo bili u detinjstvu. Kao odrasli, imamo izbore, resurse i moć da se izvučemo iz situacija koje nas povređuju.’’