Nasilje nad ženama u regiji je alarmantno. Šta učiniti kada mu svedočite

Ovih se dana mnogo govorilo o kampanji Dok nas smrt ne rastavi, sprovedenoj u osam zemalja regiona: Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Albaniji, Severnoj Makedoniji i Bugarskoj, u saradnji sa ženskim centrima, organizacijama i sigurnim kućama iz regiona, a sa ciljem da se o femicidu govori otvoreno i bez ublažavanja stvarnosti. Kampanja je početkom novembra započela performansom u galeriji N.EON, čija je centralna tačka bila crna venčanica dizajnerke Marije Tarlać. „Koliko god verujemo da su venčanja simbol ljubavi i sreće, iskustvo žena koje su preživele nasilje pokazuje da mnoge od njih prvi put dožive nasilje tokom venčanja ili neposredno nakon njega. Crna venčanica u ovoj kampanji nije provokacija, već poziv da otvorimo oči pred stvarnošću u kojoj najveći broj žena strada od ruke sadašnjeg ili bivšeg partnera“, izjavila je tada Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra. Ironično, tokom same kampanje još jedna žena ubijena je iz besa pištoljem svog bivšeg dečka – još jedna mu nije uspela pobeći.

Nasilje nad ženama se događa svuda oko nas, prečesto i tiho. Stvarno je, podmuklo i nosi brojne maske. Od onih naizgled benignih, uvredljivih preko široke lepeze različitih oblika fizičkog nasilja pa sve do krajnje tragičnih kakav je doživela Aldina Jahić u Mostaru neki dan. Kada se to dogodi, sistem se iznova preispituje, tuguje, pitanja su ponovno u vazduhu – šta smo kao društvo mogli da uradimo da to sprečimo? Za jednu od nas, tada je već prekasno. Iako vam se možda ne događa lično, jezivo je pomisliti da se događa nekoj drugoj ženi, bespomoćnoj pred voljom i odlukama bivšeg ili sadašnjeg partnera (ili, ponekad, nekoga ko uopšte nije partner). O femicidu treba da govorimo glasno i uporno, dovoljno dugo da sprečimo svaku vrstu relativizovanja u našem, još uvek, patrijarhalnom društvu. Kao zvanični Međunarodni dan protiv nasilja nad ženama obeležava se 25. novembra, ni taj dan, ni taj mesec nisu dovoljni da o tome govorimo, već cela godina pa i ona iduća, i ona iza nje…

Neka ovo bude početni vodič za sva pitanja koja imate na temu nasilja nad ženama i prve korake koje treba preduzeti, bilo da se događa možda vama ili nekome koga poznajte.

Bosna i Hercegovina

Statistika u BiH

„Kazneno delo nasilja u porodici ili porodičnoj zajednici u porastu je u odnosu na prethodne godine, odnosno, žene žrtve nasilja sve se češće odlučuju da prijave nasilje i pokrenu postupke pred institucijama“, za Vogue Adria govori Marija Kaurin iz fondacije Udružene žene i dodaje kako je „Nasilje u porodici najprijavljivanije kazneno delo u Bosni i Hercegovini. Globalni problem ubista žena ne zaobilazi ni BiH.“ Mariju smo pitali i za statistiku u odnosu na prethodne godine.

„Prema statističkim podacima, svako peto kazneno delo odnosi se na nasilje u porodici. Počinitelji ovih kaznenih dela u više od 90% slučajeva su muškarci. Statistički podaci obuhvataju period od 2014. do kraja 2024. godine. U Republici Srpskoj, prema „satu zločina“ za 2023. godinu, svakih 6,5 sati izvršeno je jedno prijavljeno kazneno delo nasilja u porodici ili porodičnoj zajednici. Žrtve ovih kaznenih dela u više od 67% slučajeva su žene.

Kada se govori o žrtvama, na prvom mestu su supruge, vanbračne partnerke i bivše partnerke, koje čine više od 50% svih žrtava, a zatim majke i ćerke. U porastu je i broj dece oba pola koja su žrtve porodičnog nasilja.

Dominantan oblik porodičnog nasilja je fizičko nasilje, ali statistike pokazuju i povećan broj prijava psihičkog nasilja. Prijave za seksualno nasilje su ređe, zbog čega se stiče utisak da žrtve ne prepoznaju ovaj oblik nasilja kao kazneno delo ili ga ne prijavljuju. Učestalost i brutalnost nasilja prema ženama dovode do femicida i ukazuju na sistemske nedostatke institucionalnog odgovora na nasilje nad ženama.“

Koliko zakon u BiH štiti žrtve, sankcionišu li se?

„Godine 2019. radnje nasilja u porodici ili porodičnoj zajednici inkriminišu su isključivo kao kaznena dela, što predstavlja pozitivan korak. Prijava nasilja u porodici ili porodičnoj zajednici do tada se u Republici Srpskoj uglavnom tretirala kao prekršaj. Međutim, nisu svi oblici nasilja nad ženama u Bosni i Hercegovini jednako kriminalizovani. Porodično nasilje prepoznato je kao kazneno delo u kaznenom zakonodavstvu Republike Srpske, Federacije BiH i Brčko distrikta BiH. Ipak, Brčko distrikt BiH i dalje ima dvostruko normiranje porodičnog nasilja – i kao kazneno delo i kao prekršaj.

U poslednjih nekoliko godina primetan je porast izricanja zaštitnih mera od strane nadležnih sudova. U zaštiti žrtava nasilja jako je važno prvenstveno izricanje hitnih i zaštitnih mera. Tok i dinamika kaznenih postupaka vezanih uz rodno utemeljeno nasilje nisu se bitno promenili; postupci se u pravilu završavaju u relativno kratkim rokovima – unutar jedne godine. Međutim, jako je važno da se kaznena dela nasilja u porodici ili porodičnoj zajednici procesuiraju u što kraćem roku kako bi se osigurala sigurnost i zaštita žrtve. Iako zakoni o zaštiti od nasilja u porodici u oba entiteta prepoznaju institut osobe od poverenja, zakoni o kaznenom postupku nisu usklađeni s tom odredbom.“ (Marija Kaurin iz fondacije Udružene žene)

Na koji način se sankcioniraju nasilnici?

„Počinioci su u više od 90% slučajeva osuđeni za kaznena dela rodno utemeljenog nasilja, no kazne su uglavnom blage. Uslovna kazna i dalje je najčešća sankcija za počinitelje, a zabrinjavajuće je što sudovi uz uslovne kazne ne izriču i mere zaštitnog nadzora. Na nivou BiH primećeno je da sudovi kao olakšavajuću okolnost uzimaju činjenicu da je počinitelj „porodičan čovek“, odnosno otac jednog ili više deteta, čak i u slučajevima kada je nasilje počinjeno nad decom ili u njihovom prisustvu.“ (Marija Kaurin iz fondacije Udružene žene)

Kome se prvo javiti kada osoba ili neko njoj blizak doživljava nasilje i koji su prvi koraci?

„U prethodnim danima naša Fondacija ponovo je ukazala na značaj SOS linije za pomoć i podršku žrtvama porodičnog nasilja kroz info sastanke održane u lokalnim zajednicama. Cilj je bio osnažiti žene kroz razgovor i ukazati na mogućnosti i podršku SOS linije. To je ujedno i preporuka kada žrtva ili neko koga poznaje trpi nasilje i želi da napravi prvi korak, dobije informacije u konkretnom slučaju o daljim koracima. Broj SOS telefona za RS je 1264, a za FBiH je 1265. Pozivi upućeni prema SOS telefonu su besplatni, dostupni 24/7 i mogu biti anonimni. Na SOS telefonima rade SOS savetnice koje su edukovane i senzibilisane kada je reč o žrtvama nasilja u porodici. One će u zavisnosti od konkretnog slučaja, pozivateljku uputiti na prijavu i procedure u nadležnim institucijama, takođe ako pozivateljka izražava potrebu za psihološkom ili pravnom pomoći, uputiće je na pravnu i psihološku podršku u sklopu naše Fondacije koju pružamo žrtvama nasilja u porodici.“ (Marija Kaurin iz fondacije Udružene žene)

Spisak skloništa i sigurnih kuća u BiH

„Fondacija lokalne demokratije“, Sarajevo

Udruženje građana „Vive Žene“, Tuzla

Udruženje „Žene sa Une“, Bihać,

Udruženje građana „Medica“, Zenica

Udruženje „Žena BiH“, Mostar

„Budućnost“, Modriča

Udružene žene, Banja Luka

„Lara“, Bijeljina

„Žene s Une“, Bihać

Srbija

Statistika u Srbiji

Situacija u Srbiji varira a godišnje se prijavi između 27.000 i 29.000 situacija nasilja u porodici i u partnerskim odnosima. „U 2024. godini bilo je 27.211 prijava, nešto manje u odnosu na prethodne dve godine, ali više nego u dve godine kada je bila epidemija virusa COVID-19“, za Vogue Adria govori Vanja Macanović, advokatica iz Autonomnog ženskog centra i dodaje kako podaci pokazuju da je u više od 70% slučajeva bilo prijavljeno nasilje nad ženama. „Činioci nasilja prema ženama su u 90% slučajeva bili muškarci, većinom aktualni ili bivši, bračni, vanbračni ili emotivni partneri (oko 67%) kao i srodnici (sinovi, unuci, očevi, rodbinski srodnici i dr.)“.

Kakva je situacija sa zakonima, koliko štiti žrtve, koje su dobre strane zakona, a koje loše?

„U Srbiji je zaštita od nasilja u porodici i partnerskog nasilja uređena na tri nivoa – dve preventivne i jednoj kaznenoj. Preventivne mere propisane su Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici i Porodičnom zakonom, dok je kaznena odgovornost uređena Kaznenim zakonikom. Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici policiji je dao ovlašćenje da procenjeni rizik od ponavljanja nasilja i izrekne hitne mere zaštite; udaljavanje počinitelja iz kuće/stana i zabranu kontaktiranja žrtve, u trajanju od 48 sati, nezavisno od toga da li to žrtva želi ili ne. Policija je dužna da o svakoj prijavi i postupanju obavesti tužilaštvo i centar za socijalni rad. Tužilaštvo zatim ima 24 sata da odluči hoće li predložiti produženje hitne mere, a sud sledećih 24 sata odlučuje o produženju na 30 dana. Za kršenje hitnih mera predviđen je prekršajni zatvor do 60 dana. Te mere bi trebalo da se izriču počiniocima kod kojih je nasilje tek počelo, kako bi se sprečila eskalacija. Problem nastaje kada institucije pogrešno procene rizik i takve mere izreknu osobama koje su visokorizične i ozbiljno opasne.

Najvažnije odredbe Zakona o sprečavanju nasilja u porodici odnose se na obveznu koordinaciju institucija: u svakom tužilaštvu deluju Grupe za koordinaciju i saradnju koje čine javni tužilac, policijski službenik za nasilje u porodici i predstavnik centra za socijalni rad. Grupe se moraju sastajati najmanje jednom u 15 dana, pregledaju sve nove slučajeve, ponovno procene rizik i izrade Plan zaštite žrtve. Takav model rada postoji još samo u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali u nešto drugačijem obliku.

Od uvođenja ovog sistema 2017. godine smanjen je broj ubistva žena koje su ranije prijavljivale nasilje. Nažalost, taj broj se ponovo povećava, što narušava poverenje žena da će ih institucije zaštititi nakon prijave.

Tokom hitnih mera ili nakon njihovog isteka, žrtva, tužiteljstvo ili centar za socijalni rad mogu zatražiti zaštitne mere po Porodičnom zakonu – iseljenje počinilaca, useljenje žrtve, zabranu približavanja žrtvi ili mestu njenog stanovanja/rada te zabranu daljnjeg uznemiravanja. Te mere mogu trajati do godinu dana, a njihovo kršenje je kazneno delo.

Za počinioce koji ne prestaju s nasiljem uprkos zaštitnim merama, ili za one koji čine teže oblike nasilja od početka, može se pokrenuti kazneni postupak. Tokom postupka moguće je odrediti pritvor ili zabranu približavanja i komunikacije sa žrtvom, a kaznenom presudom izreći sigurnosnu meru zabrane približavanja u trajanju do tri godine.

Kombinacija preventivnih i kaznenih mera može zaštititi žene koje su preživele nasilje, ali samo ako institucije nasilje ne tretiraju kao izolovane incidente, nego kao obrazac ponašanja počinioca. Nažalost, sudovi u Srbiji su i dalje blagi prema počiniocima, što često rezultira time da žene i deca plaćaju cenu sopstvenim životima (puštanje opasnih počinioca iz pritvora, prihvatanje nagodbi iako postoje nove prijave, izricanje kućnog pritvora počiniocima porodičnog nasilja). (Vanja Macanović, Autonomni ženski centar)

Na koji način se sankcionišu nasilnici u Srbiji?

„Na godišnjem nivou policija izrekne između 20.000 i 22.000 hitnih mera zaštite, koje traju 48 sati, a sud u više od 90% slučajeva produži te mere na dodatnih 30 dana. Od ukupnog broja prijava nasilja u 2024. godini, u 4.857 slučajeva (17,8%) tužilaštva su smatrala da postoji osnovana sumnja da je počinjeno kazneno delo nasilja u porodici. Sudovi su osudili 1.990 počinioca, većinom uslovnim kaznama. Nažalost, sudovi retko izriču uslovne kazne uz zaštitni nadzor, a samo mali broj sudija uz uslovnu kaznu izriče i sigurnosnu meru zabrane približavanja ili kontaktiranja žrtve.

Što se tiče podataka o prijavama različitih oblika seksualnog nasilja nad ženama, nažalost ne postoji tačna evidencija svih slučajeva prijavljenih policiji. Statistika postoji samo za predmete u kojima je tužilaštvo donelo odluku o pokretanju istrage, a broj takvih slučajeva godinama je izrazito nizak. Tužilaštva su 2020. godine vodila ukupno 411 slučajeva seksualnog nasilja, a 2023. godine 500 slučajeva u okviru kaznenih dela protiv polne slobode. U 2024. godini, od ukupno 440 slučajeva, viša tužilaštva su sprovodila istragu u samo 68 prijava kaznenog dela silovanja. Osuđeno je 25 počinioca silovanja – što je za državu s više od 3 miliona žena zanemarljivo mali broj presuda.“ (Vanja Macanović, Autonomni ženski centar)

Kome se prvo obratiti kada mi ili neko nama blizak doživljava nasilje i koji su sledeći koraci?

„Država poziva žene da prijave nasilje, ali im ne može jamčiti potpunu sigurnost nakon prijave. Zato ženske organizacije i SOS telefoni godinama savetuju da se prvo nazove besplatni SOS telefon ženskih organizacija (anonimno ako je potrebno). Tamo se procenjuje rizik, izrađuje sigurnosni plan i žena dobija informacije o tome šta može da očekuje od institucija, kako bi prijava bila podneta na način koji smanjuje opasnost.

Najopasniji trenuci za žene koje trpe nasilje su kada:

• prijavljuju nasilje
• obaveštavaju počinioca da će ga prijaviti ili napustiti
• pokreću razvod ili druge postupke
• sprovedu tu odluku u praksi

Tada je najveći rizik od teškog povređivanja ili femicida.

Ako se nasilje događa u trenutku prijave, ženama se savetuje da pozovu policiju s mesta na kojem su sigurne i van dohvata počinioca, kako im telefon ne bi bio oduzet ili razbijen, što povećava rizik od teških povreda.

Prilikom davanja izjave policiji važno je:

• navesti sve oblike nasilja, sadašnje i ranije
• spomenuti ranije povrede i odlaske lekaru, prijave policiji, centru za socijalni rad, psihologu, psihijatru, organizacijama
• navesti poseduje li počinilac oružje (legalno ili ilegalno), da li je pripadnik snaga sigurnosti ili u kontaktu s oružjem
• da li je bio u alkoholisanom stanju ili pod uticajem droge
• da li je pretio ili pokušao ubistvo/samoubistvo
• da li su nasilju svedočila maloletna deca
• da li se vodi sudski postupak (razvod, starateljstvo, imovina…)
• da li je počinilac ljubomoran i da li kontroliše svaki aspekt života

Osobama koje znaju ženu koja živi u nasilju takođe se preporučuje da se prvo obrate ženskim organizacijama, kako bi dobile uputstva kako pomoći na način koji ne povećava rizik za žrtvu.

Ako neko prijavljuje nasilje bez pristanka žrtve, važno je da to naglasi institucijama – jer takva prijava povećava rizik i zahteva posebno oprezno postupanje.“ (Tanja Ignjatović, psihološkinja iz Autonomnog ženskog centra)

Spisak nevladinih organizacija za individualnu podršku ženama koje su preživele muško nasilje u Srbiji

“Atina” Udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno-zasnovanog nasilja, Beograd

Autonomni ženski centar, Beograd

Organizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom, Beograd

Romski centar za žene i decu “Daje“, Beograd

Viktimološko društvo Srbije, Beograd

Centar za podršku ženama, Savetovalište za pravnu i psiho-socijalnu pomoć, Kikinda

Oaza sigurnosti, Kragujevac

Alternativni Krug, Kragujevac

Udruženje Fenomena /SOS Kraljevo

Udruženje žena „Peščanik“, Kruševac

Žene za mir, Leskovac

SOS ženski centar Novi Sad

IZ KRUGA – VOJVODINA organizacija za podršku ženama s invaliditetom, Novi Sad

Udruženje Roma Novi Bečej – SOS telefon na jezicima nacionalnih manjina, Novi Bečej

SOS na romskom i srpskom jeziku Osvit, Niš

Centar za devojke, Niš

Udruženje žena Femina, Smederevska Palanka

Ženska alternativa, Sombor

Ženski centar Užice SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja u poroidici i partnerskim odnosima, Užice

SOS telefon za podršku i pomoć ženama i deci koja su preživela nasilje, Vranje

SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, Vlasotince

Zrenjaninski edukativni centar,  Zrenjanin

Udruženje Romkinja Bujanovac, Bujanovac

Udruženje Nezavisni ženski centar, Dimitrovgrad

Udruženje  Romkinja “Nada”, Aleksinac

IMPULS TUTIN, Tutin

Spisak sigurnih kuća u Srbiji nalazi se ovde.

Hrvatska

Statistika u Hrvatskoj

U poslednjih deset godina u Hrvatskoj je ubijeno 165 žena, a samo u 2025. godini zabeleženo je 11 slučajeva femicida (u 2024. njih 18, 2023. – 9 ubijenih i 2022. – 13 ubijenih), započinje statistički presek za Vogue Adria Karla Pudar, izvršna menadžerka Fondacije SOLIDARNA u sklopu koje deluje Fond za žene. „Reč je o ženama koje su izgubile život od ruke partnera, bivših partnera ili bliskih članova porodice – najčešće u sopstvenom domu, tamo gde bi trebalo da budu najsigurnije. Ti slučajevi nisu izuzeci, već odraz duboko ukorenjenog problema rodno izazvanog nasilja i ozbiljnog institucionalnog propusta u njegovom prepoznavanju, prevenciji i sankcionisanju.“ Prema dostupnim podacima, svaka treća žena u Hrvatskoj tokom života doživi neki oblik nasilja – bilo fizičkog, psihičkog, seksualnog ili ekonomskog. Podaci iz RH govore da na svaki prijavljeni slučaj porodičnog nasilja dolazi najmanje deset neprijavljenih, a na jedan prijavljeni slučaj seksualnog njih čak petnaest neprijavljenih.

„Sistemska tišina, nepoverenje u institucije i stigma koju žene osećaju razlog su zašto mnoge nikada ne progovore, a one koje to učine, često ostaju bez odgovarajuće podrške“, govori Karla za Vogue Adria i ističe da „Femicid nije samo kazneno delo, nego poslednja tačka na kontinuumu tolerancije. Društva u kojima se žene ubijaju nisu društva u kojima “sistem ne radi”, nego društva u kojima je nasilje dovoljno normalizovano da preživi sve naše ćutnje.“

Kakva je situacija sa zakonima u Hrvatskoj kada je reč o zaštiti žena od nasilja, i koliko ti zakoni zaista štite?

„Hrvatska ima relativno čvrst zakonski okvir kada je reč o zaštiti žena od nasilja. Kazneni zakon jasno definisana kaznena dela porodičnog nasilja, fizičkog povređivanja, seksualnog nasilja i pretnji, dok posebni propisi – Zakon o zaštiti od nasilja u porodici i Zakon o kaznenom postupku, određuju obaveze institucija i prava osoba koje traže zaštitu. Na nivou papira, sistem je uspostavljen. Problem je, kao i u mnogim drugim državama, njegovo sprovođenje: nedosledna primena zakona, blage kazne, sporost postupaka i slaba koordinacija institucija. U kriznim trenucima, razlika između zakona i stvarne zaštite vrlo je vidljiva.

Poslednjih godina ipak su napravljeni važni pomaci. Zahvaljujući dugogodišnjem zagovaranju ženskih organizacija, krajem 2023. i početkom 2024. usvojene su ključne izmene Kaznenog zakona: uvedeno je kazneno delo teškog ubistva ženske osobe (femicid), s kaznom od najmanje deset godina zatvora do dugotrajnog zatvora, bez mogućnosti zastarivanja. Prvi put je u zakon uvedena i definicija rodno utemeljenog nasilja, čime se priznaje da nasilje nad ženama nije samo individualni čin, nego izraz društvenih neravnopravnosti i kao takvo treba biti otežavajuća okolnost pri odmeravanju kazne.

Uprkos tim izmenama, sudska praksa često ne prati ozbiljnost zakonskog okvira. I dalje svedočimo presudama koje podcenjuju težinu dela, nasilnicima koji dobijaju minimalne kazne i žrtvama koje prolaze kroz dug, iscrpljujući i često retraumatizovajući proces, ono što se sve češće prepoznaje kao institucionalno nasilje. Posebno je zahtevna situacija u manjim sredinama, gde su usluge podrške ograničene i fragmentisane.

Fondacija Solidarna kroz Fond za žene svakodnevno vidi kako ti propusti izgledaju u praksi: žene koje odlaze bez ikakve ekonomske sigurnosti, majke koje s decom beže u zadnji čas, slučajevi u kojima hitna finansijska pomoć doslovno određuje može li žena taj dan biti sigurna. Fond funkcioniše isključivo zahvaljujući dobrovoljnim donacijama građana i građanki, što nam omogućava da reagujemo brzo, onako kako sistem često ne uspeva. Naš fokus nije samo na zakonima, nego na onome šta sledi nakon njih: doslednoj primeni, dostupnim uslugama podrške i društvenoj klimi u kojoj se nasilje nad ženama ne relativizuje ni pred institucijama ni u svakodnevnom životu.“ (Karla Pudar, izvršna menadžerka Fondacije SOLIDARNA u sklopu koje delulje Fond za žene)

Kome se prvo javiti kad mi ili neko nama blizak doživljava nasilje i koji su sledeći koraci?

„Ako vi ili neko vama blizak doživljava nasilje, najvažnije je da niste sami u tome. Prvi korak nije prijava nego sigurnost, a sigurnost počinje razgovorom s nekim ko zna kako proceniti rizik. Zato je najsigurnije najpre kontaktirati organizacije koje se specijalizovano bave podrškom žena koje trpe nasilje. One mogu s vama izraditi konkretan sigurnosni plan, objasniti šta očekivati od institucija, osigurati pravnu i psihološku pomoć i, ako je potrebno, organizovati hitni smeštaj. Dostupan je i Nacionalni pozivni centar za žrtve kaznenih dela i prekršaja (116 006),  besplatno, anonimno, 24 sata dnevno. To je mesto gde možete dobiti informaciju, orijentaciju i početni osećaj sigurnog prostora.

Ako postoji neposredna opasnost, prioritet je jasan: nazvati policiju na 192 ili hitne službe na 112. Policija je obvezna da interveniše, zaštiti žrtvu i udalji počionioca iz kuće.

Dalji kanali podrške uključuju podružnice Hrvatskog zavoda za socijalni rad, zdravstvene ustanove, pravobraniteljku za ravnopravnost polova i niz organizacija civilnog društva (Autonomna ženska kuća Zagreb, SOS Rijeka, Domine, B.a.b.e., Ženska soba i druge).

Solidarna ne pruža pravno ni psihosocijalno savetovanje, ali kroz Fond za žene osiguravamo kriznu finansijsku podršku i usmeravamo žene prema organizacijama koje mogu pružiti specijalizovanu pomoć. Naša uloga počinje slušanjem i upućivanjem dalje, jer izlazak iz nasilja ne zavisi od jednog poteza, nego o mreži podrške koja ženi omogućuje sigurnost i autonomiju u sopstvenim odlukama. (Karla Pudar, izvršna menadžerka Fondacije SOLIDARNA u sklopu koje delulje Fond za žene)

Kontakti centara koji pružaju pomoć u Hrvatskoj, a deo su i sigurnih kuća:

Nacionalni pozivni centar za žrtve kaznenih djela i prekršaja – 116 006 (Centar za žrtve i svjedoke)

Ženska sobą (seksualno nasilje) – 01 6119 444

SOS telefon 0-24:  Ženska pomoć sada 0800 655 222

Ženska Grupa Korak Karlovac 047 655 925

Autonomna ženska kuća Zagreb – 0800 55 44

B.a.b.e. – 0800 200 144

Udruga za zaštitu obitelji U.Z.O.R. Rijeka – 0800 333 883

SOS Osijek – 0800 200 151 (Izvor Tenja)

OS Vukovar – 032 414-910 (Sigurna kuća b.a.b.e.)

SOS Slavonski Brod – 035 449 180 (Udruga Brod)

SOS Virovitica – 033 721 500 (SOS Virovitica, radnim danom 8.00-20.00 sati)

SOS Pakrac – 034 411 780 („DELFIN“ – PAKRAC)

SOS Sisak – 044 888 888 (Sigurna kuća Centar za žene Adela)

SOS Križevci – 048 711 077 (Udruga Hera)

SOS Karlovac – 047 655 925 (Ženska Grupa Korak Karlovac)

SOS Rijeka – 051 211 888 (SOS Rijeka)

SOS Poreč – 052 452 746 (Centar za građanske inicijative Poreč)

SOS Pula – 052/500-148

SOS Split – 021 537 272 (Udruga Domine)

SOS Zadar – 023 332 059 (Udruga Duga)

Sigurna kuća Dom Duga Zagreb

Slovenija

Statistika u Sloveniji

„Nasilje nad ženama je češće nego što se čini na prvi pogled“, kaže za Vogue Adria Tanja Šket Bele iz Društva Ženska svetovalnica. „Policija svake godine obrađuje hiljade slučajeva porodičnog nasilja. Tokom poslednjih nekoliko godina primećuje se da se o nasilju više govori i da žrtve češće prijavljuju slučajeve.“ Podaci za Sloveniju pokazuju da je nasilje prisutno u svim starosnim grupama i okruženjima, i da često ostaje skriveno zbog straha i srama. Prema istraživanju, svaka druga žena (56,6%) od 15. godine nadalje doživela je neki oblik nasilja: psihičko nasilje 49,3%, fizičko 23%, ekonomsko ili imovinsko 14,1%, ograničavanje kretanja i kontakata 13,9%, seksualno nasilje 6,5%. Oko 92% počinilaca fizičkog nasilja su muškarci, najčešće partner ili bivši partner. Manje od polovine žena prijavilo je nasilje institucijama ili nevladinim organizacijama, najčešće policiji ili Centru za socijalni rad (CSD).

Kakvo je stanje s zakonima, koliko štite žrtve, koje su dobre i loše strane zakonodavstva u Sloveniji te kako se sankcioniraju nasilnici?

„Zakonodavstvo je relativno dobro. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici postavlja jasne obaveze institucija i omogućava žrtvi zaštitu. Policija može odmah udaljiti počinioca ili izreći zabranu približavanja, a Krivični zakon tretira porodično nasilje kao krivično delo. Prednosti su brza zaštita, dostupnost sigurne kuće, pravno savetovanje i podrška tokom postupaka. Slabosti su kazne koje često nisu dovoljne bez dodatne podrške (savetovanja, programi za počinioce), kapaciteti sigurnih kuća i dostupnost usluga razlikuju se od regiona do regiona. Najvažnije je kombinovati brzu zaštitnu meru (zabranu približavanja), bezbednosni plan i kontinuiranu stručnu podršku.“ (Tanja Šket Bele, Društvo Ženska svetovalnica)

Kome se prvo obratiti kada mi ili neko nama blizak doživljava nasilje i koji su naredni koraci?

„Kada žena doživljava nasilje, najvažnija je njena bezbednost. Ako je u opasnosti, odmah treba da se skloni i pozove policiju na 113 ili anonimno na 080 12 00. Krizni centar u Ljubljani radi 24/7 na tajnoj lokaciji i omogućava: hitan siguran smeštaj, savetovanje, osnovnu negu, bezbednosni plan i koordinaciju sa policijom, Centrom za socijalni rad i sudom. Žena se može obratiti i Centru za socijalni rad ili nevladinim organizacijama, poput Društva Ženska svetovalnica, za psihosocijalnu podršku, izradu bezbednosnog plana i pripremu dokumentacije za pravne postupke. U Ženskoj svetovalnici nudimo pomoć kroz dva programa: psihosocijalnu podršku ženama žrtvama nasilja i Krizni centar koji radi 24/7.“ (Tanja Šket Bele, Društvo Ženska svetovalnica)

„Ako je opasnost velika, žena se može privremeno smestiti u sigurnu kuću, gde osim smeštaja dobija i stručnu podršku za planiranje koraka koji obezbeđuju njenu bezbednost i bezbednost njene dece, ako ih ima. Najvažnije je da žrtva nasilja shvati da nasilje nije samo nedopustivo, već i krivično delo, da nije kriva ni odgovorna za njega i da nije sama u svojoj borbi. Institucije moraju učiniti sve što mogu da zaustave nasilje i obezbede njenu sigurnost.“ (mag. Tjaša Hrovat, Društvo za nenasilno komunikacijo)

Spisak kriznih centara i sigurnih kuća u Sloveniji

Celokupni spisak sigurnih kuća u Sloveniji je ovde.

Celokupni spisak kriznih centara u Sloveniji je ovde.

Celokupni spisak savetovališta za žrtve nasilja u Sloveniji je ovde.