Intiman i zabranjen Njujork osamdesetih stiže u London kroz izložbu Nan Goldin

„Prošlo je trideset pet godina i stigli smo do dvadeset prvog izdanja knjige The Ballad of Sexual Dependency. Volim ovu knjigu – zbog nje sam danas ovde. Zadivljuje me što i dalje odjekuje u svetu. Od tada sam proživela mnogo života, ali možda me je upravo taj period najviše oblikovao – godine Ballade. I dalje verujem da ove fotografije govore istinu o tom vremenu. Za mene je važno da na svakih deset godina iznova rekontekstualizujem pogovor. Kao što stalno ponovo montiram slajd-šou svojih fotografija, tako želim da nastavim da ažuriram zapis svog života“ napisala je pre tri godine Nan Goldin. Na izložbi koja se otvara 13. januara 2026. godine u Gagosian galeriji na Davies Streetu u Londonu, sada će po prvi put predstaviti celokupnu seriju sa 126 fotografija iz kultne knjige.

Nastajala između 1973. i 1986. godine, The Ballad of Sexual Dependency predstavlja pronicljivo promišljanje roda, intime i moći. Naime, dok je u SAD-u tržište prividno cvetalo, naročito sa spoljašnjom predstavom nacionalnog identiteta prelakiranim optimizmom, ispod te slike, zemlja se borila sa strahom, skandalima i sporim raspadanjem starih izvesnosti. Nan Goldin gledala je na tu stranu.

Povezano: Najznačajnije izložbe u svetu koje želim da posetim u 2026. godini

Nan Goldin, French Chris on the convertible, New York City (1979) from “The Ballad of Sexual Dependency”

„Odrasla sam u vremenu u kojem je vezivno tkivo predgrađa bilo poricanje. Ono je održavalo kulturu, mentalitet i spoljašnju fasadu. Nisam prihvatala mitove koje porodice same sebi pričaju i predstavljaju svetu. Vrlo rano sam shvatila da moje iskustvo može biti poništeno sa: To nikad nisam rekla. To nikad nisam uradila. To se nikad nije dogodilo. Morala sam da odem.“

Noćni klubovi, nepoznate spavaće sobe i sofe stranaca – to je bio New York u vremenu koje i dalje snažno kulturno odjekuje. Sam naziv, inspirisan pesmom iz The Threepenny Opere Bertolta Brechta i Kurta Weilla, sugeriše da je u pitanju svojevrsna opera downtown scene; njeni protagonisti – uključujući i samu umetnicu – zabeleženi su u intimnim trenucima ljubavi i gubitka. Doživljavaju ekstazu i bol kroz seks i upotrebu droga; provode noći u klubovima, a onda pokušavaju da izgrade odnos sa svojom decom kod kuće; suočavaju se s porodičnim nasiljem i razornim posledicama AIDS-a. Fotografije su nastajale sa ciljem da joj nostalgija nikada ne bi oboji prošlost.

Nan Goldin, Cookie at Tin Pan Alley, New York City (1983) from “The Ballad of Sexual Dependency”

Za Nan, knjiga je svojevrsni lični dnevnik koji dopušta drugima da ga čitaju. „Ove slike nastaju iz odnosa, a ne iz posmatranja. One su poziv u moj svet, ali su u međuvremenu postale zapis jedne izgubljene generacije. Prikazati The Ballad u celini, četrdeset godina nakon što sam objavila knjigu, znači ponovo potvrditi da su želja za transformacijom, kao i teškoće povezivanja i zajedništva, i dalje istinite u našem svetu. I dalje me impresionira to što generacija za generacijom u Balladi pronalazi sopstvene priče, održavajući je živom“.

Nan Goldin, Warren and Jerry fighting, London (1978) from “The Ballad of Sexual Dependency”

Dok pomera granice društveno prihvatljivog, iznoseći tabu teme sa margine u središte savremene umetničke scene, Nan osvetljava i tešku stvarnost LGBTQ+ zajednice tog vremena. Bez imalo ulepšavanja, subjekti snimljeni u stvarnosti svakodnevnog života i običnih prostora deluju kao da nisu ni svesni prisustva kamere. The Ballad je bio njen manifest i prvi snažan potez u karijeri koja će tokom narednih decenija potvrditi novi potencijal fotografskog medija. Danas je u svom dvadeset trećem izdanju i ostaje jedna od najuticajnijih fotoknjiga ikada objavljenih.

Nan Goldin, Empty beds, Boston (1979) from “The Ballad of Sexual Dependency”