Travel
Poznato TV lice, rediteljka, aktiviskinja i još mnogo toga, Maša Memedović, nedavno se vratila iz Namibije, impresionirana horizontima koje je tamo doživela, posebno jednim delom gde je provela najviše vremena, i odakle stižu ovi filmski prizori koje je podelila za Vogue Adria.
Za Mašu Memedović planine i priroda su oduvek bili privlačni, a Afrika je po toj zavodljivosti vodila, i to kao mesto gde bi mogla da doživi nešto potpuno drugačije. Od svega afričkog Namibija joj je delovala kao mesto gde se divljina može osetiti nekako drugačije.“Namibija me je uvek asocirala na prazninu. Opšte stvari su mi bile poznate; da je najrazvedenija zemlja na planeti, da su tu pustinje Kalahari i Namib, i da ima dosta životinja. U glavi mi je bila prljavo žuta paleta boja. A put baš u tu zemlju došao je neplanirano.“ I to prošlog decembra, kada je zapravo, kaže mi Maša, idealno vreme za posetu ove afričke zemlje. „Vreme je prijatno, nije ekstremno vruće, što je dobro za kampovanje. Decembar nam je omogućio da maksimalno uživamo u pejzažima i da sve aktivnosti budu prijatne.“
Putovanje džipovima bio je njihov izbore kretanja, i to je osim avanturističke, imalo pre svega svoju praktičnu svrhu zbog specifičnih uslova koji vladaju u Nambiji. „To je velika zemlja sa nesrazmerno malo populacije. Gradovi su razvučeni i samim tim je velika udaljenost između njih. Putevi koji povezuju gradove su dobri ali da bi bili bliži životinjama, bilo je nužno kretati se off-road, a za to su neophodni adekvatni automobili. To je ono što je naše putovanje zaista izdvojilo od klasičnih turističkih tura. Putovanje džipovima nam je omogućilo da doživimo zemlju u potpunosti i da budemo u stalnom kontaktu sa prirodom. Uvek više volim da putujem automobilom jer mi to daje slobodu. Možeš se zaustaviti gde želiš, istražuješ u svom ritmu i doživiš mesta koja su nedostupna standardnim turističkim turama. Tako smo imali priliku da posmatramo životinje tamo gde zapravo pripadaju; u prirodi“, govori Maša i spominje u nastavku kako su putovanje organizovali uz pomoć beogradske agencije, a posebno ističe male, intimne grupe kao prednosti i „osećaj da ideš u avanturu s prijateljima koje poznaješ godinama“.
Pre nego što sam se prepustila Mašinim zapisanim crticama iz Namibije, zanimalo me još zašto je odabrala baš te delove zemlje (koji su je i beskrajno impresionirali, videtćete u nastavku). „Agencija preko koje smo išli ima lokalnog vodiča koji živi u skladu s prirodom i neprestano istražuje Namibiju: kampuje, vozi se, upoznaje zemlju iz prve ruke. Zahvaljujući njemu, bili smo na mestima koje samo lokalci poznaju, gde nikada ne bismo sami došli ili gde standardne turističke ture ne vode. To nam je omogućilo autentično iskustvo i avanturu koja je zaista posebna.“
U nastavku saznajte čime je Mašu impresionirala Namibija, definitivno sasvim drugačija zemlja za posetu od klasičnih turističkih destinacija.
Početak
Sleteli smo u Windhoek ujutru. Grad je bio tih i uredan, sa niskim kućama i širokim ulicama, kao da još uvek nije odlučio da li pripada Africi ili nekom drugom kontinentu. Na aerodromu su nas dočekali domaćini, kratki pozdravi, raspodela opreme, džipovi parkirani u nizu. Nije bilo ceremonije. Samo polazak. Plan je sledeći: idemo prema jugu, ka Namibu i Kalahariju, zatim zapadno ka obali, Swakopmund, Skeleton Coast, potom severno uz okean, pa na istok ka Etoši, za kraj pre povratka na jug.
Putovali smo u konvoju od šest džipova, po četiri čoveka u svakom, dvadesetoro nas, sa četiri vodiča: Đorđe i Ivan, kao i lokalci Chris i Jack. Šatori su bili na džipovima, kanisteri s vodom u prikolicama, dupli rezervoari i frižider sa hranom. Vozili smo 4×4 vozila, Ford Ranger i Toyota Hilux. Tokom četrnaest dana prešli smo oko tri i po hiljade kilometara, probušili pet guma, spalili jedne kočnice i imali nekoliko sitnih kvarova.
Namib
Prvih dana put nas je vodio prema pustinji Namib. Kako smo se udaljavali od grada, pejzaž se lomio u slojevima: savana, kamen, pa pijesak, planine, ravnice, dine… Horizonti su se smjenjivali bez upozorenja. Vožnje su bile duge, razgovori kratki. Krajolici su govorili umjesto nas.
Dina Big Daddy pojavila se naglo, ogromna, bez ikakvih proporcija u odnosu na čoveka. Uspon je trajao duže nego što se s dna čini. Pesak je klizio pod nogama; svaki korak napred bio je pola koraka nazad. Sa vrha je svet delovao ravan i udaljen, kao da se sve odvija bez tebe, a kada se okreneš nazad, toneš u nepregledne vijuge dina koje se protežu u beskraj. Pri dnu dine Big Daddy nalazi se Deadvlei. Još veći užitak od samog pogleda bilo je spuštanje niz dinu, gde svakim skokom sklizneš još pola metra niz topli pesak.
Deadvlei je dolina u srcu pustinje Namib, mesto gde je nekada tekla voda, a sada su ostale samo brazde isušene gline. U Deadvleiju vlada potpuna tišina. Crna stabla, mrtva stotinama godina, stoje nepomično na beloj glini, okružena crvenim dinama i plavim nebom. Ne deluje kao mesto smrti, već kao mesto sećanja da je i ovde nekada postojao život.
Kako smo išli dalje, postajalo je jasno da ime zemlje vara. Namib znači „mesto gde nema ničega“, ali u toj praznini sve je bilo prisutno: vreme, prostor, kretanje, život koji se prilagodio i opstao bez viška.
Biljke ovde ne čekaju kišu. Vodu dobijaju iz vetrova koji sa Atlantskog okeana dolaze u obliku magle. Listovi su zamenjeni bodljama, stabla svedena na minimum, a korenje duboko ili razgranato široko, kako bi zadržalo ono malo vlage koje stigne.
Životinje su naučile da ne troše energiju. Aktivne su noću ili u ranim jutarnjim satima, dok hladnoća još drži. Boja krzna prati boju tla, kretanje je štedljivo, tragovi kratki. Oryx i springbok mogu danima bez vode, slonovi prelaze ogromne udaljenosti u tišini, prateći sećanja na izvore kojih često više nema. Sve je podređeno opstanku, bez žurbe, bez viška, bez greške.
Ipak, ponekad ne može bez ljudske pomoći. U dugim sušama voda nestaje brže nego što se pamti, pa su ljudi napravili pojila. Ne da bi menjali prirodu, već da bi joj dali vremena. Diskretna mesta, bez znakova i buke, gde se voda zadržava. Životinje dolaze kao i svuda drugde, oprezno, po ustaljenom redu.
Kampovanje u pustinji
Iz pustinje smo izlazili polako, gotovo neprimetno. Pesak se pretvarao u kamen, kamen u nisku travu. Put je postajao čvršći, brži, ali osećaj širine nije nestajao. U Namibiji se udaljenosti ne mere kilometrima, već vremenom provedenim u vozilima.
Dani u kampovima imali su svoj ritam. Buđenje pre izlaska sunca, kratka kafa, pakovanje šatora. Vožnja. Pauze bez posebnog razloga, samo zato što pejzaž traži da se stane. Noći su bile hladne, sa nebom koje ne pamti svetlosno zagađenje. Zvezde nisu bile samo pozadina, već prostor sam po sebi.
Kada padne veče, već smo bili ulogoreni, razapeli šatore i zapalili vatru. Svetlo nije bilo potrebno paliti, mesečina je bila puna, u mraku su se razaznavale boje, a senke su bile oštre kao danju. Lampice na glavama palili smo samo kada bi se šakali prišunjali kampu, da bismo ih terali snopom svetla.
Nakon par piva i večere, koju su nam kraj vatre pripremili domaćini, umorno sabiramo doživljaje dana i planiramo sledeći. Većina se ne seća šta se dešavalo juče, jer je danas trajalo dugo. Predeli za predelima, jedna impresija za drugom. Nadražaji čula koji se ređaju na svakoj novoj krivini. Lako čovek zaspi nadahnut takvim doživljajima, čvrsto, toliko da tek ujutru, po otiscima oko šatora i vozila, može da vidi da je tokom noći tik uz njega prošlo krdo slonova.
Sve nijanse žute
Kako smo se približavali severu, boje su se menjale. Crvena je ustupala mesto okeru i sivoj, a horizonti su se još više širili. Jedna od reči koja se često mogla čuti na putovanju, kako među nama putnicima, tako i među vodičima, bila je ETOŠA. Za mene je to lepa reč koja nema neko posebno značenje. Kao što sam rekla na početku, moje znanje o Namibiji bilo je svedeno na tamnožutu paletu boja. Vrlo brzo, ta reč je u mojoj glavi dobila posebno mesto i posebno značenje.
Etosha
Nacionalni park veličine Belgije, po imenu Etosha, jeste ravnica. Ogromna, bela, gotovo zaslepljujuća od svetlosti. Nekadašnje jezero, danas suva slana ploča koja reflektuje sunce tako da se granica između neba i zemlje briše. U toj ravnici sve je izloženo. Nema zaklona, nema skrivanja, međutim uz ivice slane ploče nalaze se delovi gde trava i niska stabla prate pojila i retke ponornice koje još čuvaju vlagu. Tu životinje nalaze zaklon i hranu. Oryxi pasu nisku travu, žirafe kidaju lišće sa gustih akacija, a antilope traže senovite delove ravnice.
Pojila su središta života. Tu se sve isprepliće: voda, hrana, zaklon i ritam prirode. I ovde je većina pojila stvorena ljudskom rukom, kako bi se životinjski svet vratio u ravnotežu. Etoša je ravnoteža. Voda donosi život, trava i drveće ga održavaju, a životinje ga čuvaju.
Slonovi dolaze prvi, teški i sigurni, kao da im prostor pripada po nekom starom pravu. Nosorozi prilaze opreznije, uvek na ivici. Zebre, antilope, žirafe, stalno u pokretu, stalno na oprezu. Predatori čekaju. Ne vide se uvek, ali se osećaju
Tokom dana bismo se vozili po parku u potrazi za životinjama, od pojila do pojila, i usput pratili šta nas zadesi. Konvoj smo delili u grupe od po dva vozila, čime smo širili vidno polje. U kontaktu sa ostalim vozilima bili smo preko radio mreže i od svakoga se očekivalo da čim nešto primeti, to odmah i prijavi.
Čim smo ušli u park, videli smo crnog nosoroga, životinju koju smo prethodnih deset dana pokušavali da pronađemo. To je Etoša, svi su tu. Nedugo zatim, trofeji su se nizali, od životinja koje su mi poznate; jedino nismo videli leoparda.
Park se uveče zatvara za kretanje. Mi smo ostajali u kampovima uz pojila. Noć u Etoši ima drugačiju težinu. Zvuci dolaze pre slike. Koraci, lomljenje granja, duboko disanje nečega velikog što ne vidiš.
Ovo je bilo putovanje na kojem nismo imali dodira sa ljudima, osim tokom kratkih pauza u civilizaciji, gde smo nabavljali potrepštine za nastavak puta. Namibija nije praznina. To je prostor u kojem svaki korak, svaki dah i svaki pogled imaju težinu. Zemlja koja na prvi pogled deluje surovo i pusto, zapravo je prepuna života koji se prilagodio, koji traži vreme i prostor, i koji nas uči strpljenju.
Šta treba znati pre putovanja u Namibiju
Najbolje vreme za putovanje?
Od maja do septembra kada traje sušna sezona u zemlji, poznata po umerenim dnevnim temperaturama i vedrom i sunčanom vremenu, što je idealno razdoblje za duge dane provedene na afričkom safariju. Prelazni april, oktobar i novembar su takođe odlična opcija zbog prijatnih vremenskih uslova, uz dodatnu prednost manjeg broja posetilaca van glavne sezone.
Koliko traje let?
Iz Hrvatske, Slovenije, Srbije i regije let traje oko 12–16 sati ukupno, s 1–2 presedanja. Najčešće rute vode preko Frankfurta, Dohe ili Istanbula, a stiže se u glavni grad Windhoek.
Najbolji način kretanja kroz Namibiju?
Iznajmljivanje 4×4 vozila je gotovo obavezan, a ulice su dugačke i puste, zato treba dobro planirati rutu i gorivo.
Putovati sa agencijom ili bez?
Za prvu posetu Namibiji organizovano putovanje sa agencijom definitivno ima najviše prednosti; prevoz, smeštaj, safari.
Zvanični jezik u Namibiji?
Engleski.
Vrste smeštaja u Namibiji?
Hoteli: U glavnom gradu Windhoeku ima mnogo hotela; od jednostavnih do luksuznijih. Slične opcije su u Swakopmundu (uz obalu), Walvis Bayu i drugim većim mestima. Hoteli su dobra opcija pre i nakon dugih putovanja.
Lodge & Guesthouse (lokalne kuće/mini hoteli): Lodge su česta opcija u turističkim područjima poput Etosha National Parka ili Sossusvleija. Obično nude udobne sobe, doručak i često obroke, te mogu da uključuju vođene izlete i safarije. Guesthouse ili pansion su često jeftinija i udobna srednja opcija.
Kampovi & kampovanje: Kampovanje je vrlo popularno i često najpovoljnije, a kampovi se nalaze u nacionalnim parkovima (npr. u Etoshi) i uz glavne rute. U sklopu safarija postoje opcije šatora sa udobnim krevetima i safari loggia koji pružaju osećaj autentičnog boravka u divljini. Dolaze u vrlo luksuznim izdanjima s pogledom na pustinju i zvezdano nebo iznad vas.
Photo: Maša Memedović, Bogosav Apostolović
