Donosimo uvid u najvažnije trenutke La Biennale di Venezia

Biti u Veneciji u danima pred zvanično otvaranje Bijenala izgleda otprilike ovako: svakodnevno premišljanje da li ići peške ili vaporetom jer se ne zna da li je veća gužva na ulicama ili brodovima, čekanje u redovima ispresecano slučajnim susretima, neobičnim upoznavanjima, performansi koji ponekad (često) kasne, lista planiranih otvaranja na koja se ne stigne i ona na kojima se završi sasvim slučajno, proseko i spritz kad god te neko ponudi, često preskočen doručak zbog večeri koja je neplanirano duže trajala, tramezzini i cicchetti za usput koji spasavaju svaku „umirem od gladi” situaciju nezavisno od toga koje je doba dana i pokušaji da se ta ista hrana odbrani od krajnje nasilnih galebova, pokisnuti barem tri puta dnevno, preći Via Garibaldi uzduž i popreko u potrazi za najbližim mestom za sedenje nakon celog dana šetnje, povremeno oduševljenje radovima, prijatna iznenađenja (češće ne tako prijatna), imena koja pokušavamo da upamtimo, jer toliko je sjajnih praksi za koje ne znamo, i ona koja je možda vreme da zaboravimo. Ako bih sve to htela da sumiram jednom rečju, to bi sasvim sigurno bila reč intenzivno. Ipak, to ne sprečava ljubitelje umetnosti, profesionalce, novinare i sve one koji žele da budu nešto od toga ili samo zaista iskreno vole ovaj haos (ali i da vide i budu viđeni) da jednom u dve godine slete u Veneciju i nekoliko dana posvete istraživanju lokacija Giardini i Arsenale i svih kolateralnih prostora. 

ŠPANSKI PAVILJON U neverovatno ekstenzivnoj analizi, Sandra Gamarra Heshiki ispričala je priču o rasizmu, migracijama i ektraktivizmu kroz prizmu ekološke i muzeološke krize

Ove godine kustoska palica centralnog paviljona, a sa tim i uspostavljanje okvira celog Bijenala, bila je poverena brazilskom kustosu Andrianu Pedrosi. Rad umetničkog dua Claire Fontaine „Foreigners everywhere” poslužio je Pedrosi kao naslov Bijenala i u priličnoj meri obradovao sve, budući da je, u jeku opasnog porasta nacionalizama i jačanja desnice svuda, usred Italije ponudio jaku anti-Meloni poziciju. U malom pristaništu Arsenalea rad Claire Fontaine sjaji u svim bojama i u svim svojim višejezičnim iteracijama, i veoma jednostavno i očigledno podseća na to da je svako od nas stranac negde, a veoma često i na mestu koje zovemo dom. Grupne i individualne migracije, dolasci i odlasci, ratovi kod kuće, mir koji neko donosi, smrt, granice koje su za mnoge strogo zatvorene, mitovi, obredi, priče o poreklu, o kolonijalizmima. Sve ovo su neke od tema kojima se Bijenale bavi i sve to je dosta dobro i zvučalo. Priča o migracijama koju poznajemo svi koji nismo građani „prvog sveta” ispričana je već raznobojnim muralom na fasadi centralnog paviljona, koji potpisuju Huni Kuin, autohtoni umetnici iz Akre u Brazilu, na samoj granici sa Peruom. To je bio jasan znak da je ovogodišnje Bijenale predato onima koji su „stranci” u zapadnoevropskom kontekstu. Međutim, otvorilo se pitanje da li je to dovoljno.

FRANCUSKI PAVILJON Mladi vajar Julien Kreuzet prvi je francusko-karipski umetnik koji predstavlja Francusku i definitivno jedno od imena koje treba držati na radaru

Prvi put ove godine na legendama širom centralnog paviljona mogao se videti potpis „izlaže prvi put na Bijenalu”, aludirajući na veliki broj onih čije su prakse zaboravljene, potisnute, marginalizovane i kojima je ovaj „nastup” premijerni iskorak, i ono što je ovo Bijenale uspelo jeste da okupi impresivan broj umetnika i umetnica (preko 300) i izazove zapadnoevropsko poimanje umetnosti predstavljajući periferno, marginalizovano i geografski udaljeno stvaralaštvo. Nažalost, ono što nije uspelo staje na malo dužu listu.

EGIPATSKI PAVILJON Iako Wael Shawky nije dobio Zlatnog lava, video rad „Drama 1882“ koji se bavi Urabi
revolucijom protiv imperijalizma oduševio je publiku i brzo se našao u svačijim preporukama

Osim toga što je baš sa uplivom onih koji su „stranci” još jednom otvoreno pitanje šta je čije i kojom logikom, i u kojoj meri uopšte Bijenale zasnovano na konceptu nacionalnih paviljona rezonira sa tendencijama savremenog sveta, čini se da je mnoge i podsetilo na jedno veliko, mekano i nadasve bolno mesto savremene umetnosti. Svi su jaki u retorici, ali praktikovanje teorije ne ide tako lako, što nas često ostavlja da se vrtimo u beskonačnim krugovima ili da ostajemo zaglavljeni u procepu između onoga za šta se zalaže i šta sprovodi u praksi.

KANADSKI PAVILJON Perle napravljene od Murano stakla autorke Kapwani Kiwanga podsećaju na priču o istoriji svetskog tržišta

S tim na umu, čini se da je ovogodišnje Bijenale uspelo više da egzotizuje „Drugog” nego da slavi svodeći umetnost „periferije” na folklornu, naivnu, dekorativnu estetiku, odajući više osećaj isključenosti i konzervativnosti i u shvatanju, i u postavci, nego progresivnih umetničkih tendencija. A mora se priznati i da je dodeljivanje odrednice „stranac” autohtonim zajednicama Brazila, Meksika, Australije ili Novog Zelanda tema za raspravu, a insistiranje na rodu i seksualnosti LGBTQAI+ umetnika i podvođenje pod „strance” deluje pomalo retrogradno, i anahrono. Generalno, možda to i jeste najbolji najkraći utisak. Kako Tame Impala lepo kaže: „Feels like we are going backwards”. 

AMERIČKI PAVILJON U radu Jeffreyja Gibsona perle, tekstil, nađeni predmeti pronašli su svoje mesto i ispričali
priču o radikalno inkluzivnoj budućnosti

Ipak, uprkos tome što često deluje da Bijenale sapliće samo sebe, mora se priznati da izložba često jeste i transdisciplinarna i transkulturalna i da postoje stvari koje definitivno vredi videti. 

Stranci svuda

Mislim da ne preterujem kada kažem da je ostvarenje „Pos’ se acabó este cantar”, čija je autorka Ana Segovia, jedan od najboljih video-radova Bijenala. U vrelim intenzivnim bojama na dva velika ekrana prikazana su dvojica meksičkih kauboja, charrosa u tradicionalnoj odeći. Predstavljajući ih kao stereotip meksičke kulture i protomaskuline figure, sinonim za muškost, dovedene u odnos za koji je teško odrediti da li je flertujući i blizak, nasilan ili odbramben, Ana izvrće mačo. Na sličnom tragu i u fuziji queer estetike i kulture, društvenih normi i očekivanja, mačo-kulture Argentine i pop referenci, La Chola Poblete gradi fantastične svetove koji predstavljaju otpor društvenoj i svakoj drugoj represiji.

ESTONSKI PAVILJON Crkva Santa Maria delle Penitenti ove godine postala je izložbeni prostor za radove umetnice Edith Karlson i desetine njenih džinovskih skulptura od gline

Istražujući pitanje migracije kao pokretljivosti forme i materije i u želji da dekonstruiše identitet, Wang Shui je stvorio multikanalnu video-skulpturu koja funkcioniše zajedno sa LED mesh ekranima i u mračnoj prostoriji predstavlja gotovo opipljivu transmutaciju slike i svetla. Marokanska umetnica Bouchra Khalili kroz osam video-radova na velikim ekranima iscrtava konstelacije, tačnije kretanja migranata iz Afrike, sa Bliskog istoka, iz jugoistočne Azije. Njihovi očajnički pokušaji da se približe Evropi i ideji o „boljem životu” podrazumevaju mnogo neizbežnih stajanja u tranzicionim državama, konstantne pokrete između gradova i potragu za sigurnošću. Ta kretanja Bouchra ucrtava na mape pretvarajući ih time u svojevrsne konstelacije migracija. Nalik na zvezdano nebo su i radovi iz serije „Warawar Wawa” bolivijskog fotografa Rivera Claurea, koji predstavljaju adaptaciju „Malog princa” Antoine de Saint Exupéryja, ali sa radnjom smeštenom u savremenu Boliviju. Jedan od snažnijih video-radova je i delo koji je predstavio filipinski umetnik Joshua Serafin – futuristička vizija rađanja novog tela gde se rodno nebinarno božanstvo samokreira stvarajući entitet koji je istovremeno ljudski, postljudski i transbožanski.

Voda, spekulativni narativi i novo čitanje istorije

Vode je bilo svuda i pritom ne mislim na venecijanske kanale. Instalacija Yuko Mohri u japanskom paviljonu inspirisana je aktuelnim pokušajima radnika da spreče curenje vode u tokijskom metrou, gde Yuko veštački stvara pukotine i pokušava da ih popravi. Ipak, možda još upečatljiviji rad je voće koje propada dok elektrode prikačene na njega prevode vlaženje i propadanje u zvuk koji dominira prostorom. Voda koja se podiže i spušta uz pomoć hidraulične pumpe srce je italijanskog paviljona i prilično je teško oteti se omamljujućoj želji da se, slušajući zvuk i posmatrajući vodu kako se diže i spušta, ovde ostane duže. Ako je nešto predstavilo ideju o razbijanju nacionalnog mita, koncepta izložbe i samog prostora, onda je to luksemburški paviljon koji odiše zajedništvom. Kolektiv Every Island i dizajnerka zvuka Andrea Mancini pozvali su četvoro umetnika da provedu neko vreme na rezidenciji u Veneciji, uvežbavajući i pripremajući performanse koje potom dnevno predstavljaju u paviljonu gde su na metalnom podu između ostalog urezani i pravila i ograničenja performansa. Oslobađajući, otvoreniji pristup kuriranju, institucijama i izložbenom konceptu i razmene pozicija i prostora za delovanje su definitivno nešto čega želimo više u svetu umetnosti.

ŠVAJCARSKI PAVILJON Švajcarsko-brazilski umetnik Guerreiro do Divino Amor uspeo je svojim radom da društvenu kritiku „upakuje“ u duhovit i vizuelno privlačan koncept

O razmeni, samo malo drugačijoj, govori i fantastična instalacija Kapwani Kiwanga u kanadskom paviljonu, koja koristi perle kao osnovni materijal. Perle su napravljene od Murano stakla, jednog od najznačajnijih venecijanskih dobara koje se izvozi za afričko, severnoameričko i azijsko tržište, a Kapwani ga koristi kao simbol valute za razmenu i kupovinu afričkih dobara kao što su dragoceno drvo, slonovača ili zlato, i čitav rad predstavlja briljantnu misao o istoriji svetskog tržišta. S druge strane, neverovatnu priču priča švajcarsko-brazilski umetnik Guerreiro do Divino Amor koji izložbom „Super Superior Civilizations” predstavlja šesto i sedmo poglavlje svoje „Superfictional World Atlas” sage, u kojima prepliće švajcarski identitet sa grčkom mitologijom, stereotipima i svojom izmišljenom kosmologijom. Njegov izraz je izuzetno duhovit, oštre ironije i vizuelno zavodljiv.

BONUS ŠETNJA

Vreme obično nije najbolji saradnik kada su u pitanju ovako veliki pregledi umetnosti, i zaista malo ko stigne da obiđe i sve sa „must see” liste da bi stigao da napravi iznenadni detour van plana. Ipak, ako ima bilo kakvog prostora za to, svakako treba zaći u okolne ulice – ako ni zbog čeg drugog, bar zato što kriju ostatak paviljona kao što je, na primer, crnogorski, gde radovi Darje Bajagić donose priču o crnogorskom ostrvu Mamula i njegovoj turbulentnoj i pomalo bizarnoj istoriji, gde autorke izložbe pozivaju na samorefleksiju i preispitivanje odnosa prema nasleđu. Ili do hrvatskog paviljona, smeštenog u prostoru Fabrika 33, koji je možda jedan od boljih primera ideje o „strancima” koji su rasuti svuda. U okviru projekta „Priručna sredstva” Vlatka Horvat je pozvala desetine umetnica i umetnika sa prostora bivše Jugoslavije, ali i iz celog sveta, da učestvuju u projektu i predstave svoj rad. Palazzo Franchetti krije nestvarno lepu unutrašnjost, te ovde vredi svratiti i tek onako, ali tokom Bijenala ova palata na prvom spratu krije izložbu „Your ghosts are mine”, gde će biti prikazano više od četrdeset video i filmskih umetnika iz zemalja Bliskog istoka, Afrike i jugoistočne Azije na temu egzila, sećanja i života u zajednicama. Na drugom spratu nalazi se portugalski paviljon „Creole garden”, koji kroz veliki broj biljaka i uspostavljanje dijaloga između prirode, ekologije i politike otvara pitanja procesa oslobađanja i samootkrivanja koji bi trebalo da doprinesu uspostavljanju novih društvenih ekologija. Šetnja odatle preko Ponte dell’ Accademia dovodi do kolekcije Peggy Guggenheim, gde je trenutno postavljena izložba posvećena životu i radu Jeana Cocteaua, legendarnog francuskog pesnika, dizajnera, režisera i umetnika koji je bio blizak nadrealističkim i dadaističkim krugovim i, verujte mi, ima baš mnogo radova za koje sigurno niste znali. Šetnju valja završiti nekoliko stotina metara dalje u Punta della Dogana, delu centra savremene umetnosti Pinault kolekcije koji će, prema rečima vlasnika, uvek ostati nepokolebljivo savremen i mesto za izlaganje nekih od najpoznatijih umetnika današnjice. Te reči, istina, nikada nisu izneverene i trenutno je u ovom prostoru velika izložba Pierrea Huyghea „Liminal”, koja raspetljava (ili možda baš suprotno) dinamični, fluidni, hibridni odnos između ljudskog i neljudskog sveta. 

KNJIGE

“Cocktails in Venice: Tales of Barman”, Walter Bolzonella

Priče legendarnog barmena Walter Bolzonella u baru hotela Cipriani, o koktelima i poznatim ličnostima

„Cinnamon and Salt: Cicchetti in Venice”, Emiko Davies

Priče, recepti i fotografije o obroku po kom je Venecija poznata – cicchetti

“Caffe Paradiso”, Massimiliano Gioni

Trideset godina Bijenala ispričano kroz intervjue sa kustosima i sastanke u legendarnom Caffè Paradiso.

“Venice and Food”, Sally Spector

Novo izdanje fantastično ilustrovane knjige koja donosi priče o začinima, stanovnicima Venecije, građevinama, istoriji i hrani. 

BAROVI

JUTRO (kafa)

Caffè Florian

Ovo je opcija samo ukoliko imate više vremena. Florian je manje kafić, a više institucija. Budući da je osnovan 1720. ovde se svraća na kafu, ali i uživanje u delu istorije. 

Rosa Salve

Idealan za ljubitelje espresa i kofeinski brzi fiks. Poseban plus je što je pecivo celog dana sveže, a tramezzini preukusni (iako možda malo i previše popunjeni), pa doručak može da se reši usput. 

TOKOM DANA (aperitivo)

Harry’s Bar

Logično. Legendarno mesto gde svraća kul ekipa, koja je uvek zanimljiva mešavina pravih poznatih ličnosti i onih u pokušaju, i stvarno ne znate koga možete upoznati. 

Osteria Bancogiro

Čaša vina ili spritz i po koji cicchetti (obavezno baccalà mantecato) nisu čak ni želja nego gotovo običaj u Veneciji. Jede se s nogu, salute poželi svakome na ulici, a treba imati na umu da gotovo svi barovi pakuju spritz za poneti. I to u velikim čašama!

VEČE (vino/kokteli)

Il Mercante 

Priča ide tako da važe za jedan od svega nekoliko barova u kojima se prave zaista kreativni i novi kokteli. To je i istina. Ako mi ne verujete, onda definitivno morate proveriti. 

Wine Bar 5000

Ruku na srce, na vino ili spritz se može sesti bilo gde. Ipak, ukoliko vam treba malo pauze od gužve glavnih ulica i veliki izbor vina, ovo je idealna stanica.