13 srpskih filmova za koje morate znati

Jedno od mojih prvih sećanja je glasan smeh mog dede dok sa televizora dopiru paranoični i humoristični povici Ilije Čvorovića. Mislim da smo „Balkanskog špijuna“ pogledali preko sto puta, to je bio njegov omiljeni film. Moja baba je pak više volela, kako ih je ona zvala, „ženske filmove“, pa smo za ručkom često razgovarali o čuvenom „Ljubav i moda“. Mog tatu su u srednjoj školi čak zvali Čkalja, nikad mi nije objasnio zašto. A kasno u noć, kada bi deda mislio da svi spavamo, do moje sobe dopirali su zvuci pucnjeva, tenkova i ratnih povika. Bio je to film „Lepa sela lepo gore“. Kada sam kasnije upitala šta to gleda, začudila sam se zašto bi nešto što u naslovu nosi reč „lepo“ bilo tako agresivno. Stariji brat od tetke me je, čim se pojavio YouTube, nagovorio da u pretraživač ukucam „Leptiricu“ i slobodno mogu da kažem da je to jedna od mojih prvih trauma. Čitavo moje detinjstvo obeležili su film i televizija, i do danas pomno pratim domaću kinematografiju. 

Danas, međutim, postoji čitava generacija autora čiji filmovi nisu dobili dovoljno pažnje u bioskopskoj distribuciji, iako nude svež pogled na savremeni život, nove vizuelne stilove i suptilne, intimne priče. Da bismo istakli upravo te naslove, pitali smo Stefana Đorđevića, ovogodišnjeg dobitnika nagrade za najbolji igrani film na Sarajevo Film Festivalu, da izdvoji svoje predloge. Na ovoj listi nećete naići na preporuke koje ćete lako naći putem internet pretraživača ili kao poznate replike u svakodnevnom žargonu koji su već postali integralni deo pop kulture, ovde nema „Mi nismo anđeli“, „Maratonaca“ ili „Oca na službenom putu“. Umesto toga, pred vama su naslovi nastali posle 2000. godine, dragoceni srpski filmovi koji su ostali izvan glavnog toka pažnje publike, a koji zavređuju da budu viđeni i zapamćeni.

4 godine u 10 minuta (2018. – Mladen Kovačević)

4 godine u 10 minuta, imdb

4 godine u 10 minuta je dokumentarni film, sačinjen od ličnih snimaka i dnevničkih zapisa Dragana Jovanovića, pretvara uspon na Mont Everest u meditaciju o vremenu i postojanju. U tihom okruženju prirode gubi se važnost samog cilja, osvajanja vrha, jer ono što ostaje nije pobeda nad planinom, već iskustvo putovanja i suočavanja sa sobom. Dragan piše: „Na granici života i smrti gubi se važnost našeg hronološkog trenutka. Ovde je vreme sabijeno u jednu tačku i jednostavno ne postoji.“ Film nas podseća da su svi naši vrhovi samo povodi da otkrijemo sopstvenu unutrašnju snagu i prolaznost. A možda je smisao svega sabijen u jednostavnu misao:

„Želim da trajem. I to je sve.“

78 dana (2024. – Emilija Gašić)

78 dana, imdb

78 dana je trajalo bombardovanje Jugoslavije 1999. i za mnoge je to bilo tragično iskustvo, ali za decu se pretvorilo u neobičan beg – u igre, improvizacije i nove prostore mašte. Film 78 dana stavlja u fokus jednu porodicu, kroz Hi8 snimke tri sestre koje beleže svakodnevicu. Ono što nastaje sa ovim filmom nije samo dokument jednog vremena, već prizivanje sećanja koja nas podsećaju da smo, uprkos razaranju, tada bili bliži jedni drugima.

Dragan Wende – West Berlin (2012. – Lena Müller, Dragan von Petrovic)

Dragan Wende – West Berlin, Mubi

Ovaj film govori o prošlosti Jugoslovena koji se u potrazi za boljim životom sele na Zapad, ali pre svega ovaj dokumentarac govori o porodici koja kroz intimni prikaz najmlađeg člana, Vuka Maksimovića (jedan od autora filma), postaje ogledalo jedne generacije. Kako sam naslov daje dva uvida u sadržaj filma, Zapadni Berlin je ovde više od istorijskog konteksta kao simbol prostora između podeljenog sveta i ličnog identiteta. Autentičnost i duhovitost likova podseća nas na sopstvene rođake i prijatelje iz Nemačke koji su donosili mirise, ukuse i zvuke Zapada u naše domove. To iskustvo oblikovalo je ne samo jednu, već mnoge jugoslovenske generacije.

„I kako je zid pao, sve je palo!“

Ivana Grozna (2019. – Ivana Mladenović)

Ivana Grozna je autobiografski film Ivane Mladenović u kojem, pored nje, glumi i cela porodica. Radnja prati njen povratak iz Budimpešte u rodno Kladovo zbog lekarskih pregleda, pritisaka porodice i veze sa mlađim momkom. Kada postane zaštitno lice lokalnog festivala, u priču ulaze i njeni prijatelji-muzičari iz Rumunije, što pokreće niz tragi-komičnih situacija. Snaga ovog filma nije prevashodno u radnji već u njegovoj sirovosti i iskrenosti. Porodica Mladenović, gruba i nežna u isto vreme, unosi u film toplinu i humor. Njihova zajednička posvećenost stvorila je ne samo film, već i dragoceni porodični dokument.

„Vazduh nije za disanje. Vazduh mora da se peva.“

Dubina dva (2016. – Ognjen Glavonić)

Dubina dva, imdb

Dubina dva istražuje duboke tragove tragedije i zločina pronađenih masovnih grobnica u Batajnici, oslanjajući se na glasove svedoka sa haških suđenja i slike prostora u kojima se zločin dogodio. Film spaja tišinu pejzaža sa zvučnim zapisima, gradeći ritam koji vodi gledaoce kroz iskustvo koje nije lako pojmiti. Mašta koja se javlja nije nežna, već teška, zarđala, poput mahovine koja vas ne vodi ka sigurnosti, već ka suočavanju sa bolnom realnošću. Ovo ostvarenje ne ostavlja ravnodušnim. Podseća nas da kolektivno suočavanje sa prošlošću nije samo čin pamćenja, već i moralna obaveza; ignorisanje tragedija otvara vrata njihovom ponavljanju. Dubina dva je film koji nas, kroz tišinu i svedočanstvo, podseća da se istina mora imenovati da bismo je mogli preživeti i razumeti.

Teret (2018. – Ognjen Glavonić)

Teret, imdb

Teret i Dubina dva bave se istom temom, ali na potpuno različite načine. Dok je Dubina dva dokumentarni film zasnovan na svedočenjima, Teret je igrana priča koja tragediju prenosi atmosferom i tišinom. Pratimo vozača kamiona koji iz Kosova vozi tovar za Beograd, nesvestan njegove sadržine, ali svestan mulja u kojem se našao. Suptilnim vizuelnim sredstvima i tišinom između odsečenih dijaloga oseća se težina koju vozač kamiona nosi na ramenima. Ta težina ne nestaje preko noći, čak i ako se duboko zakopa. Sa tom težinom ulazimo u dom i nju će naslediti buduće generacije, osim ako se njom ne bavimo.

Kelti (2021. – Milica Tomović)

Kelti,imdb

Radnja filma Kelti odvija se u Beogradu 1993. godine, tokom rođendanske proslave devetogodišnje devojčice u vreme inflacije, sankcija i opšte društvene nestabilnosti. Kroz intimnu atmosferu jednog stana gde se okupljaju porodica, prijatelji i deca, otvara se mikrosvet kroz koji se reflektuje šira slika društva. Ovaj mikrosvet možemo videti kao album uspomena iz svake kuće tog vremena. Dok su deca okupirana poklonima i igrom, odrasli vode ozbiljne razgovore i otkrivaju svoje frustracije, čežnje i strahove, ali kroz bliskost i toplinu, tako da nam se ovaj film nikada ne učini teškim za gledanje. Prepoznajemo lakoću postojanja u nesigurnom svetu koji preti da će se urušiti svakog momenta, jer svi dobro znamo da kada se nema za maslac može i margarin da prođe, ako nemaš za Koka-kolu onda je dobar i Step sok iz kesice, ako nemaš psa da se deca igraju, onda pozajmiš od komšije čupavog bez noge. Unutar zajednice uvek postoje rešenja i sve dok smo zajedno i u najmanjim trenucima bliskosti pronaćićemo utočište.

Moj jutarnji smeh (2019. – Marko Đorđević)

Moj jutarnji smeh, imdb

Markov studentski film Na drugoj obali uvek sam doživljavao kao jedno od dragocenih kratkih ostvarenja, i iščekivao sam njegov prvi dugometražni film. Moj jutarnji smeh je film o Dejanu, koji i dalje živi sa roditeljima u Kragujevcu. Iako je na pragu tridesetih, još uvek je nevin i emocionalno nesamostalan. Njegovi roditelji dodatno otežavaju njegov proces odrastanja. Forma filma, sa primesama cinema verite i crne komedije, stvaraju osećaj neposrednosti, dok vizuelni i zvučni minimalizam pojačava intimu. Sirovost ovog filma predstavlja autorski pečat Markovog univerzuma. Mislim da nema ničeg lepšeg u umetnosti kada tvoje delo ne podseća ni na šta što smo videli ranije.

„Valjda je mnogo tih stvari kojih nismo ni svesni.“

Oaza (2020. – Ivan Ikić)

Oaza, imdb

Oaza otvara pitanje života mladih u instituciji za decu sa posebnim potrebama, a posebnost filma je u tome što glumci nisu profesionalci već stvarni štićenici doma u Sremčici. Kada u film uđu autentične osobe, proces nužno postaje složen, između jasno strukturisanog scenarija i neponovljive istine koju nose sami učesnici. Tu nastaje napetost između fikcije i života, ali i osećaj odgovornosti prema prostoru i iskustvu koje se prikazuje. Gledajući film, najpre sam ga racionalno poređivao sa sopstvenim iskustvom rada u Vaspitno-popravnom domu. No, ono što me je pogodilo nije bila analiza, već odjek koji je stigao nekoliko dana kasnije. Tada sam jasno osetio da film zapravo govori o nadi sadržanoj u ljubavi, čak i kada je ona tragična ili neshvaćena. Marijana, Tijana i Valentino su podelili tu istinu sa nama, i taj eho ostaje.

Rudarska opera (2006. – Oleg Novković)

Rudarska opera je dokumentarni film nastao u mom rodnom gradu Boru 2006. godine, iste godine kada sam otišao u Beograd na studije. Tada je Bor prolazio kroz teško vreme: fabrika bakra RTB Bor bila je u dugovima, a većina stanovnika zavisila je od nje. Težina svakodnevnog života nije zanimala mlade, pa ni mene i moje prijatelje, i tog perioda se sećamo s nostalgijom. Zbog toga mi je trebalo vremena da pogledam Rudarsku operu jer u toj težini nisam video svoj grad. Kasnije, kada su kineski investitori preuzeli fabriku, Bor se znatno promenio, a moj odnos s njim je oslabio. Tek tada sam se osetio spremnim da se suočim s filmom i prepoznao sam se u svakom svakom detalju, u svakoj ulici koja me vraćala duboko u sećanja. Na kraju filma, Lovke i Miki izvode pesmu na železničkoj stanici, na mestu gde su moji roditelji često čekali da izađemo iz voza. I kao što pesma kaže:

„Uvek ću te nositi večno u sećanju svom.“

Tilva Roš (2010. – Nikola Ležaić)

Tilva Roš, imdb

Kao jednom od protagonista filma, trebalo mi je više od petnaest godina da ga sagledam objektivno. Tokom tog vremena čuo sam razne utiske, ali sam takođe naišao na ljude koji nikada nisu čuli za Tilva Roš. Naziv filma na vlaškom jeziku znači Crveno brdo i označava brdo pored Bora koje je zbog kopanja bakra postalo najveća rupa u Evropi. Film prati grupu skejtera tokom poslednjeg leta posle srednje škole, dok snimaju amaterski film u kojem se samopovređuju. Sa vremenske distance mogu reći da je ovo priča o prijateljstvu i odrastanju, režirana kroz perspektivu protagonista, tako da i fiktivni elementi pripadaju autentičnom svetu. Reditelj Nikola Ležaić ne samo da je dramaturški strukturirao naš život, već je ušao u njegovu srž, vizualno prepoznajući osećanje, sirovost i ranjivost.

„Ja vozim skejt zato što volim da vozim skejt. Niko to ne razume.“

Taurunum boy (2018. – Jelena Maksimović , Dušan Grubin)

Okruženje u kojem odrastamo oblikuje nas kao ličnosti. U filmu Taurunum Boy to je Zemun, gde grupa momaka privodi kraju osmi razred, provodeći vreme u napuštenim prostorima i na igralištima. Pred njima je poslednje leto koje će provesti zajedno, još uvek bez ozbiljnijih životnih odluka. Ovaj obzervacioni dokumentarac o jednoj generaciji, vremenom prelazi graniceobjektivnosti i zalazi u najintimnije momente života Taurunum momaka. Na njihovim licima vidimo da nisu toliko nezreli i nepromišljeni koliko se čine okruženju. Možda, na kraju dana, nije baš da je svako okruženje predviđeno da nas prikaže u najboljem svetlu.

„Kako sam zaslužio neke stvari koje su se desile, a to totalno nije istina.“

Živan pravi pank festival (2014. – Ognjen Glavonić)

Živan pravi pank festival, imdb

Svako ko je makar jednom pokušao nešto da organizuje prepoznaće se u Živanu, mladiću iz Tomaševca koji istrajno, već šestu godinu, pravi pank festival u svom selu. Iako na festival dođe tek nekolicina ljudi, njegova upornost ostaje nepokolebljiva. Prepreke na koje nailazi, ali i načini na koje ih prevazilazi, oslikavaju balkanski mentalitet: sve može-ništa se ne desi, ili, kako bi Živan odgovorio na pitanje koliko ljudi očekuje na festivalu:

„Očekujem lepo vreme. “