Najbolji regionalni filmovi godine koji su pomerili granice

Želeli mi to ili ne, decembar je mesec osvrta na prethodnih jedanaest i svođenja računa, kovanja planova i… druženja. Ovo potonje u filmskom smislu u Hrvatskoj se smestilo početkom ove nedelje i jedan čovek i njegov film  i njihova pričao o neospornom uspehu, bio je na usnama svih koji su dizali zdravicu ovoj godini na izmaku. Onaj u čije se ime nazdravljalo nije bio na HAVC-ovom filmskom partyju, ali i da jeste – bio bi neodoljivo jednostavan, pomalo sramežljiv i tih. Njegovo ime je Nebojša Slijepčević, njegov je film Čovjek koji nije mogao šutjeti, a njihov uspeh je nadnacionalan, baš naš: nebitno da li se nalazimo u Beogradu, Podgorici, Sarajevu ili Zagrebu. Istovremeno, i pored Čovjeka koji nije mogao šutjeti imali smo ove godine priliku da pogledamo čitav niz važnih, zanimljivih filmova. Filmova koji su pomerili granice u našoj 2024. nema puno, ali da ih ima – ima. Krećemo od najboljeg, a nadalje u abecednom ritmu.

Čovjek koji nije mogao šutjeti

Nebojša Slijepčević je od našeg zajedničkog blata haosa, besa i sramote izvaljao spomenik humanizmu i to u vremenima kad je biti čovek među ljudima teže nego ikada. Čovjek koji nije mogao šutjeti je pomerio granice hrvatskog, ali i regionalnog filma. Zlatna palma u Cannesu, godišnja nagrada Evropske filmske akademije i pored čitavog niza drugih nagrada najnovije priznanje – shortliste za Oscare, nagradu Američke filmske akademije govore dovoljno. Čovjek koji nije mogao šutjeti je veliki mali film od samo trinaest minuta. To je film koji svedočeći o pokojnom Tomi Buzdovu jasno prikazuje razliku između junačenja i junaštva, između ljudi i baraba, i konačno: između života i smrti. Film koji je svojem reditelju doneo slavu, a nama ponos jer uprkos svim izgledima humanizam, vitalizam i optimizam još nisu zamrli u svima nama koji ovaj tekst čitamo i razumemo.

Photo: Čovjek koji nije mogao šutjeti, Manifest Pictures

Naša djeca

Silvestar Kolbas, ugledni hrvatski filmski snimatelj, ali i beskompromisni dokumentarista snimio je još jedan dragulj, film Naša djeca. Neočekivani miljenik publike (nagrade u Opatiji i Bjelovaru) uhvatio je ne-dokumentarnu javnost sasvim nespremnu. Iako je premijeru imao na ZagrebDoxu, odlaskom u Pulu i osvajanjem Zlatnih arena za režiju i montažu i kasnije prikazivanjem u Sarajevu, uzburkao je duhove nenaviknutih. Kolbas je naime nemilosrdan prema sebi. Razotkriva se kao čovek, suprug, otac i umetnik bez zadrške. Tako je snimio Ratnog reportera, tako je snimio Sve o Evi i tako je snimio Našu djecu. Bojno polje zvano porodica rendgenski je skenirao, razotkrio, razmontirao i ponovo sastavio. Pun krug, puna katarza, potpuni uspeh!

Photo: Naša djeca

Nedelja

Biografska filmska priča o Džeju Ramadanovskom, romskom pevaču narodne muzike, čoveku koji je proročanski najavio dan svoje smrti, nedelju, u srpskim bioskopima je pogledalo 350 hiljada gledalaca. Sjajan uspeh, pokazatelj kako se radi žanrovski film, u ovom slučaju muzički biografski. Iako se u evropskim kinematografijama uglavnom prvenstveno barata zamislima i ostvarenjima reditelja, ima ponekad i drugačijih pristupa, neretko u srpskoj kinematografiji. Reditelj Nemanja Ćeranić je nesumnjivo i dokazano (350 000 puta!) uradio odličan posao, ali ovo nije rediteljski film. Ovo je producentski film u kojem glavni i odgovorni producent pokreće projekat, ima jasnu viziju šta sa njim želi da postigne (350 hiljada) i u tome uspeva angažujući najbolje moguće profesionalce. Tako se to radi u nekim kinematografijama, tako je to uradio producent Vladan Anđelković. Film ne mora uvek da bude umetnost, dobra zabava je prečesto podcenjena.

Photo: Nedelja

Proslava

Jedan od najduže iščekivanih dugometražnih igranih debitanata hrvatskog filma, Bruno Anković, je sasvim opravdao velika očekivanja. Čovek bez kojeg bi reklamni landscape u Hrvatskoj (ali i šire!) bio puno otužniji i siromašniji je – čekao i čekao. Mnogi su mislili da je i odustao. Iako je u reklamama snimio nekoliko remek-dela (na primer Ostajemo di smo) dugi igrani metar, istorijska tema i snažan istoimeni literarni predložak Damira Karakaša činili su se kao nepremostiva prepreka. Velika Zlatna arena na Pulskom filmskom festivalu rekla je drugačije! Ankovićeva Proslava uvela je u film ono što je Karakaševa Proslava već napravila u književnosti – dokinula je pojednostavljen pogled na fašizam. Ništa nije jednostavno, pa kako će onda biti pretprošli rat koji nam kolektivno nikako ne daje mira. Možda zato što razmišljamo kroz crno-bele vizure, a Proslava nam je pošteno i pamtljivo dala bogatu paletu sivila.

Photo: Proslava

Za danas toliko

I konačno, Marko Đorđević i njegov film Za danas toliko. Nepretenciozan, simpatičan, neodoljivo zavodljiv film koji zvuči, izgleda, pa gotovo i da miriši kao da je došao sa one strane Velike Bare. Ono što se najviše voli i što je nažalost gotovo nestalo u filmskoj Americi pojavilo se u Srbiji! Punokrvni indie film ne mora da nastane samo negde na opevanom Srednjem Zapadu, može i u Šumadiji, u Kragujevcu! Đorđević je reditelj mlađe generacije koji je nakon debitantskog festivalskog hita Moj jutarnji smeh (2019) ostao u nepreglednim prostranstvima običnih ljudi, i običnih života, i pri tom podsetio koliko život može da bude lep, i koliko su nam nužni filmovi poput Za danas toliko. Ako je Anković snimio odličan debitantski film, onda je Đorđević snimio odličan sophomore film. A ti drugi često budu velik kamen spoticanja.

Photo: Za danas toliko

Pravila ronda kažu da se završi sa onim sa čime se i krenulo u avanturu – nebitno bila ona filmska, muzička ili književna. Vraćamo se Čovjeku koji nije mogao šutjeti. Vraćamo se granicama koje je pomerio. Onu sa prestižnim nagradama smo ustanovili, onu o uspešnosti filma smo argumentovali i sada ostaje još samo jedna. Ne, nema veze sa Oscarima, ima veze sa ljubiteljima filma. Možda uz pomoć Slijepčevića konačno shvate da naši najbolji filmovi ne moraju da budu ni dugi, ni igrani. A ti kratki i ti ne-igrani su svuda oko nas, čekaju da se malo potrudimo i kliknemo na pokoji link, i pogledamo ih sasavim besplatno, i legalno. I otkrijemo koliko su sjajni! I to u internetskom prostoru za koji granice jednostavno ne postoje.