Long read
Prošle nedelje Vogue World 2025: Hollywood preuzeo je Paramount Studios u Los Angelesu, pretvorivši ih u spektakularnu pozornicu koja je u punom sjaju proslavila večnu ljubav između mode i filma. Na modnoj reviji spojili su se kostimi, couture kreacije, odeća rađena po meri i arhivski i aktualni komadi s modnih pista, koje su nosili modeli i zvezde. Među njima su se, poput šetača kroz filmsku istoriju, pojavili i legendarni likovi – od Skitnice Charlieja Chaplina do neponovljive Audrey Hepburn kao Holly Golightly u Doručku kod Tiffanyja. Događaj je bio strukturisan u sedam tematskih poglavlja, od kojih je svako predstavljalo jedan filmski žanr. Svetski priznati i višestruko nagrađivani kostimografi, među kojima Colleen Atwood, Milena Canonero i Arianne Phillips, dobili su sopstvena poglavlja u kojima su njihovi kultni filmski kostimi oživeli uz kreacije velikih modnih kuća nadahnute njihovim radom. Originalni kostimi iz filmova Moulin Rouge! i The Great Gatsby, raskošni kostimi iz filmova Barry Lyndon i Marie Antoinette te retro estetika slobodoumnih šezdesetih i sedamdesetih u kostimima Once Upon a Time… in Hollywood bili su samo neki od filmskih trenutaka koji su ponovno zasijali pod svetlima reflektora Paramount Studiosa.
Sve se to sjajno poklopilo s idejom oktobra i Noći veštica, kada upravo u kostimografiji tražimo nadahnuće da barem na jednu noć „budemo neko drugi“. No „biti neko drugi“ pritom nadilazi puku estetiku. Kostim, kao višeslojni alat filmskog narativa, nudi nam mnogo više od „lepe“ ili neuobičajene odeće; on otvara prozor u karakter lika kojem je namenjen, u vreme i mesto u kojem živi, u njegove osobne prevrate i životne prekretnice, društveni status i bezbroj suptilnih slojeva kroz koje gradi priču – bez izgovaranja ijedne jedine reči. Filmska umetnost je prepuna senzacionalnih kostima čija slojevitost i minuciozna razrada u svakom detalju ostavljaju bez daha. Kako bismo saznali koje kostime u istoriji filma smatraju najimpresivnijima, razgovarali smo s istaknutim kostimografkinjama iz regiona koje su, kroz svoje favorite, s nama podelile širok raspon primera. U nekima od njih možda pronađete inspiraciju da i sami, ove Noći veštica, odate počast večnoj ljubavi mode i filma – i barem na jednu noć budete neko drugi.
Dženisa Pecotić
Ana Karenjina (2012.)
Mogla bih u trenu da nabrojim najmanje deset filmskih naslova u kojima me kostimografija “oborila s nogu”. Najčešće su to filmovi s istorijskim temama u kojima upravo kostimi igraju važnu ulogu u celokupnom doživljaju: Maria Antoaneta, Orlando, Elizabeta I, Miljenica, Opasne veze…… No, meni se, možda, ipak najviše urezao u sećanje film Ana Karenjina s Keirom Knightley u glavnoj ulozi iz 2012 godine. Kostimografkinja Jacqueline Durran osvojila je Oscara za uistinu impresivan rad na ovom filmu. Pa šta je to što je mene tako osvojilo da se vidino sećam mnogih scena do najsitnijih detalja? Reditelj Joe Wright je celu radnju u enterijerima smetio u Marijinsko pozorište u St. Petersburgu (u tu svrhu set je izgrađen u londonskim studijima Shepperton). Ja sam kao pozorišna kostimografkinja bila oduševljena… Osetila sam te tako prepoznatljive, jedinstvene mirise i atmosferu svakoga kutka svih pozorišta u kojima sam godinama radila. A posebno miris kostima složenih po garderobama pred svaku predstavu pa tako i onu baletksu Anu Karenjinu koju sam radila uz Dinka Bogdanića u riječkom HNK Ivan Pl. Zajc 2008. godine.
Jacqueline je i opet briljirala svojim besprekornim poznavanjem istorije odevanja (radnja priče se događa u drugoj polovini 19. veka u doba Carske Rusije) veoma suptilnim i rafiniranim te savremeno biranim pomacima od originala izborom boja, materijala, krojeva, nakita i ostalog aksesoara. Svi kostimi u tom filmu koje je Keira obukla disali su s njom, bili su joj podrška u svakom kadru a to je, rekla bih, san svakog kostimografa. Da kostim živi sa svojom nosiocem i da živi za nju. Bez površnih pretencioznosti i zamki da bude svrha samom sebi.
Jovana Gospavić
Kostim za mene nikada nije samo odeća ili moda na ekranu. On je jedno od temeljnih sredstava pripovedanja: oblik emocije, identiteta i unutrašnjeg sveta likova.
Bram Stoker’s Dracula (1992.)
Kostimi u Drakuli Francisa Forda Coppole, delo genijalne Eiko Ishioke, predstavljaju vizualnu ekstravagancu koja spaja neogotiku, fiktivno viktorijansko doba, erotiku i secesijsku estetiku. Njena inspiracija Klimtom i Muhom se prepoznaje u bogatim ornamentima, u linijama koje prate telo poput zlatnih poteza na platnu, u spoju svetlosti i tame. Posebno se izdvaja poslednje prikazivanje grofa Drakule – trenutak u kojem se Vlad Cepeš i Drakula stapaju u svoje konačno duhovno i telesno preobraženje. Kaftan, odnosno tunika od zlatne tkanine s apstraktnim šarama i teksturom nalik mozaiku, deluje kao otelotvorenje tkanine iz Klimtova Poljupca – ljubav i smrt sjedinjene u ornamentu. To je trenutak kada kostim prestaje da bude dekoracija i postaje vizualna metafora iskupljenja, ljubavi i besmrtnosti.
Courtesy of American Zoetrope
Barbarella (1968.)
Barbarella predstavlja potpunu suprotnost. Futurizam šezdesetih, obojen plastikom, lateksom i metalik nijansama, ali s dozom naivne erotike i pop estetike. Kostime su kreirali Paco Rabanne i Jacques Fonteray, dvojac koji je spojio modnu avangardu i filmsku fantaziju u jedinstven vizualni svet. Posebno cenim način na koji ti kostimi u isto vreme parodiraju i slave pojam ženskoga tela u naučno-fantastičnom žanru. Kostimi su razigrani, duhoviti i namerno preterani, s dozom ironije koja ih čini vanvremenski relevantnim.
Barbarella, 1968. (Photo by Archive Photos/Getty Images)
Black Mirror (2011.-)
I onda dolazimo do Black Mirrora, gde se o „kostimima” gotovo i ne razmišlja. Upravo u tome leži genijalnost savremenog dizajna – kada odeća postaje neprimetna, a ipak presudna u definisanju sveta svake epizode. U San Junipero ili Nosediveu, na primer, način na koji likovi izgledaju otkriva složene priče o društvu, tehnologiji i identitetu, bez ijedne izgovorene reči. To je kostim koji se ne vidi kao kostim, ali funkcioniše na više nivoa – estetskoj, narativnoj i simboličkoj.
Black Mirror, LAURIE SPARHAM/NETFLIX
Ipak, savremeni kostimi često ostaju neprimećeni, naročito kada ne dolaze u obliku raskošnih modnih kreacija. No njihova moć nije u spektaklu, već u istini koju otkrivaju, čak i kada ne dobijaju priznanje koje zaslužuju. Možda je upravo zato najteže verno prikazati savremeni kostim – publika je tada najveći kritičar istine. Kada gledaoca više ne odvlači forma, već prepoznaje sebe ili svoje bližnje u priči, kostim postaje nevidljiv, ali istinit i dokumentaran.
Željka Franulović
Kada razmišljam o filmskim kostimima koji su me oblikovali, biram one koji nisu raskošni, nego oni koji kroz jednostavnost otkrivaju dubinu lika i vremena. Dva takva, iako naizgled suprotna, oduvek su me podsećala na ono zbog čega volim film. Skitnica Charlieja Chaplina i robot Marija iz Metropolisa.
The Tramp (1915.)
Chaplinov Skitnica možda je najjednostavnije odeven lik u istoriji filma, ali njegov kostim govori više od bilo kojeg dijaloga. Ono što ga čini posebnim jeste činjenica da ga je Chaplin sam osmislio kombinujući prevelike pantalone, tesni kaput, bowler šešir i štap u savršeno neskladan, a opet prepoznatljiv lik. Taj kostim spaja eleganciju i siromaštvo, humor i tugu, i upravo u tom kontrastu leži njegova snaga. Skitnica je postao univerzalni simbol dostojanstva i topline.
Charlie Chaplin ‘The Tramp’, 1915. (Photo by Hulton Archive/Getty Images)
Metropolis (1927.)
S druge strane, Metropolis donosi prvu viziju budućnosti na filmu. Metalni oklop robota Marije, koji je dizajnirala Aenne Willkomm, bio je tehničko i estetsko čudo. Spoj mehanike i senzualnosti učinio ga je jednim od najuticajnijih kostima svih vremena. Njegov vizualni jezik kasnije je oživela Madonna u saradnji s legendarnim modnim dizajnerom Jeanom Paulom Gaultierom na svojoj turneji Blond Ambition 1990. godine, a trag tog dizajna prepoznaje se i u kolekcijama brojnih drugih svetskih dizajnera.
U navedena dva ostvarenja vidi se sve što filmski kostim može da bude: most između čoveka i ideje, između stvarnosti i onoga što sanjamo.
Tea Bašić Erceg
Dracula (1992.) i The Fall (2006.)
Kada je reč o izboru najupečatljivijih kostimografskih filmskih rešenja, pogotovo ako se pritom spomene i Noć veštica, moj izbor u tom duhu nedvosmisleno pada na Drakulu Francisa Forda Coppole i The Fall Tarsema Singha – filmove koje potpisuje japanska umetnica Eiko Ishioka. Njeni kostimi nisu samo odeća; oni su odvažni, nadrealni artefakti koji spajaju orijentalnu kulturu i zapadnjačku estetiku, stvarajući posve nov, teatralan univerzum. Kao neko čije je primarno područje delovanja pozorište, jako cenim tu teatralnost i scensku energiju njenog filmskog kostima, koji bi bez poteškoća mogao da funkcioniše na bilo kojoj pozornici. Njihova poetičnost i simbolika jasno su vidljive.
Suna Kažić
Svaki dan ova lista izgleda drugačije. Pri svakom buđenju ona se restartuje i pojavljuju se neka nova tri filma. Sve zavisi od raspoloženja, doba godine ili poslednjem filmu koji sam pogledala. Danas lista izgleda ovako:
Bram Stoker’s Dracula (1992.)
Postoji izraz „over the top” – kada je nešto previše. Eiko Ishioka nadmašuje taj izraz i daje mu potpuno novi smisao. Njen rad je istovremeno opera i skulptura, preterivanje koje postaje poezija.
In the Mood for Love (2000.)
Svaka haljina Maggie Cheung ima ritam, muziku i tišinu u sebi. Osećaj da William Chang stoji iza kostima, scenografije i montaže prožima film na jedan specifičan način. Kostim ovde deluje kao supstanca koja spaja i razdvaja naše junake, materijalizuje njihovu emociju i njihovu suzdržanost.
Wild at Heart (1990.)
Ovo je film s ikoničnim kostimom, čija se vrednost ogleda u smelom sudaru elemenata, nekih sasvim običnih, a nekih ekstravagantnih. Upravo ta kombinacija svedoči o hrabrosti kostima koji je nadživeo sam film. Kao da taj vizualni svet postoji negde sam za sebe, u paralelnom univerzumu, negde između kiča i poezije, sna i stvarnosti. „This whole world’s wild at heart and weird on top.”
Nadja Bedjanič
Poletje v školjki (1985.)
Kultni slovenački omladinski film Poletje v školjki iz osamdesetih godina postao je prava modna ikona među mladim generacijama svoga vremena. Mnogi tinejdžeri su tada, uključujući i mene, oponašali opušteni, letnji stil glavnih junaka, Kaje i Davida.
The Royal Tenenbaums (2001.)
Vrlo mi je blizak “andersonovski” stil, u kojem su kostimi snažan deo vizualne priče. Paleta boja je pomno osmišljena i usklađena s rekvizitima i scenografijom, što stvara snažan vizualni utisak. Kostimi su zanimljiva i neuobičajena mešavina sportskih komada i elegantne dizajnerske odeće, a cela estetika je začinjena retro detaljima.
Povezano: Ako volite estetiku Wesa Andersona, ovi umetnici ća vam biti sledeća opsesija
Marie Antoinette (2006.)
Kostimi u ovom filmu su mnogo više od istorijske odeće – oni su ključni deo priče, simbolike i atmosfere. Svaka haljina deluje kao umetničko delo i pomaže u stvaranju sanjarskog sveta tog istorijskig razdoblja. Kostimografkinja je majstorski spojila autentičnost 18. veka s modernim osećajem za modu.
Naslovna fotografija: Wild at Heart (Photo by Acey Harper/Getty Images)
VOGUE RECOMMENDS
