Najbolji filmovi 2025. (do sada)

Sada kad smo prošli prvu polovinu godine, a kakva je to duga i haotična godina bila, najbolji filmovi 2025. polako se izdvajaju: raznovrsna mešavina festivalskih miljenika, neotkrivenih indie dragulja, komercijalnih hitova i tihih iznenađenja. Koliko ste ih već pogledali, a koje dodajete na listu pre nego što trka za Oskara 2026. ozbiljno krene?

Armand

Nisam ni sumnjala da će Renate Reinsve briljirati u Armandu jer je već bila neodoljiva kao buntovna milenijalka u Trierovom filmu The Worst Person in the World iz 2021. U skandinavskoj drami Armand, debitantskom ostvarenju scenaristkinje i rediteljke Halfdan Ullmann Tøndel, unuke Ingmara Bergmana i Liv Ullmann, iako se u filmu oseća više upliva Gaspara Noéa, gledamo Reinsve kao Elizabetu, majku pozvanu u školu svog sina Armanda. U mračnoj, zloslutnoj učionici, dok sluša optužbe da je njen sin seksualno zlostavljao drugo dete, Elizabeta se prepušta neverici i gorkom smehu. I ne prestaje, pet bolnih minuta. Svaki trzaj osmeha udara kao lopata, otkopavajući sve dublje slojeve užasa, pogađajući u tačku gde se sudaraju neugodne istine i društvene norme. Ispitivanje se pretvara u emotivnu spiralu iz koje je teško skrenuti pogled. Tøndel gradi psihološku dramu visokog intenziteta, isprekidanu elementima nadrealnog i snažnim vizuelnim jezikom punim geometrijskih kompozicija. Ne nudi rešenja, već samo alate da nastavimo da prekopavamo po sopstvenoj ljudskosti dugo nakon što odjavna špica prođe. —Anna Cafolla

Black Bag

Ništa revolucionarno: samo još jedan brz, stilizovan film Stevena Soderbergha. (Ovi njegovi pozni filmovi se nižu tempom od otprilike jednog godišnje i to vrlo zadovoljavajuće.) Black Bag je formalno špijunski film, sa radnjom koja prati već poznate motive „nađi krticu“, ali u suštini se radi o portretu jednog braka. U pitanju su dvoje izuzetno glamuroznih i moćnih londonskih špijuna, Michael Fassbender i Cate Blanchett, koji svoja vešto izbrušena sredstva špijunaže počinju da usmeravaju jedno na drugo. Bračna lojalnost, profesionalna hladnokrvnost i svet ultra diskretnog luksuza stapaju se u zabavnih, punokrvno isprepletanih 90 minuta. Uz to, tu je i izvanredna glumačka postava: Marisa Abela, Regé-Jean Page i Tom Burke, između ostalih. —Taylor Antrim

Bring Her Back

Mladi australijski reditelji, braća Danny i Michael Philippou, nastavili su uspeh iz 2022. sa filmom Talk to Me još jednim odličnim hororom, ovoga puta potpuno drugačijeg tona, tužnijim, bolnijim, ozbiljnijim. U centru priče su dvoje australijskih tinejdžera bez roditelja koji se sele u izolovanu kuću kod hraniteljke Laure (Sally Hawkins), žene koja tuguje za svojom pokojnom ćerkom i u tajnosti smišlja morbidni plan da je oživi. Mlađa devojčica je gotovo slepa (glumi je Sora Wong, glumica sa oštećenjem vida) i izuzetno samostalna. Njen brat (Billy Barratt, neverovatno prirodan u ulozi) je ranjiv, traumatizovan i jedva uspeva da drži Laurine namere na oku. U kući je i još jedan dečak: Laurin sin Ollie, koji ne izgovara nijednu reč i luta okolo bez majice, poput zombija. Sally Hawkins je pravo otkrovenje, sitna, pomalo hipi figura koja prerasta u monstruma. Zamisliti ovu vedru zvezdu Padingtona kao psihopatu iz predgrađa jedan je od najneočekivanijih i najuspelijih izbora uloga. —TA

Bring Them Down

Uspon izuzetno svestranog glumca Christophera Abbotta nastavlja se filmom Bring Them Down, mračno napetom, gotovo nihilističkom irskom dramom o osveti, koja ujedno predstavlja i dugometražni debi reditelja Christophera Andrewsa. Abbott igra Michaela, potištenog pastira iz ruralne Irske, koji govori tečan galski i brine o svom bolesnom ocu (Colm Meaney), bivšem autoritetu koji dane provodi u zapuštenoj porodičnoj kuhinji. Kada sukob oko dve mrtve ovce preraste u otvoreni rat sa komšijom Garyjem (Paul Ready) i njegovim sinom Jackom (Barry Keoghan, opet briljantan), Michael se nađe pred teškim pitanjem: kako izravnati račune i koliko daleko je spreman da ide. Film ne nudi utehu, ali je snažan i pun tenzije, sa Abbottom kao tihim, potresnim likom rastrzanim između tuge, besa i kajanja. —TA

Don’t Let’s Go to the Dogs Tonight

Poznata knjiga Alexandre Fuller iz 2001. o odrastanju belog deteta u Rodeziji, u periodu kada ta zemlja stiče nezavisnost i postaje Zimbabve, dobija pažljivo urađenu filmsku adaptaciju u rediteljskom debiju Embeth Davidtz. Dok knjiga obuhvata dve decenije, film se fokusira na nekoliko meseci 1980. godine u životu osmogodišnje Bobo (maestralna Lexi Venter). Ono što ovaj film čini izuzetnim jeste njegov impresionistički, dečji pogled na afričku zemlju na ivici nasilja. Nije lako odlučiti kome pripadaju simpatije u priči u kojoj beli farmeri nose automatsko oružje, a crni borci iz zasede posmatraju njihova imanja, ali Davidtz svesno bira pribran, gotovo ravnodušan ton. Kamera se zadržava na zemlji i haotičnoj svakodnevici Boboine porodice na farmi u Rodeziji: istovremeno vidimo insekte, zmije, kokoške i automatske puške. Kada Robert Mugabe pobedi na izborima, porodica Fuller mora doneti bolnu odluku da pobegne, tragičan trenutak u životu male Bobo i njene majke Nicole, koju Davidtz igra kao ženu opterećenu tugom i alkoholizmom. —TA

Eephus

Ne morate biti ljubitelj bejzbola ili sporta uopšte, da biste uživali u duhovitom i upečatljivom rediteljskom debiju snimatelja i filmskog kritičara Carsona Lunda. Film prati jednu jedinu utakmicu tokom jesenje nedelje u malom mestu u Massachusettsu, poslednji meč između dva amaterska tima sastavljena mahom od sredovečnih muškaraca, pre nego što teren bude pretvoren u parking. Teško je precizno opisati zašto je ovaj film poseban (premijerno je prikazan u okviru Kanskog festivala, u selekciji „Directors’ Fortnight“); neki ga opisuju kao „film za opuštanje“, drugi kao „vajb“. Deo tog šarma čine opušteni razgovori i duhovite uvrede između ljudi koji su mnogo vremena proveli zajedno, a koji odišu specifičnom vrstom muževnosti karakteristične za Novu Englesku; pažljivo osmišljen zvuk koji prati njihove razgovore; kratki uvidi u njihove živote izvan terena, gde je utakmica za njih mesto bekstva; i precizni detalji iz različitih uglova, sa terena, sa klupe i sa praznih tribina. Sve to prati neumoljiv prolaz vremena, od polako dnevnog svetla koje polako nestaje do škripavih kolena igrača. —Lisa Wong Macabasco

F1: The Movie

Ovaj film ne treba dodatnu promociju kao što to moje kolege rade za svoje omiljene indie umetničke naslove. (Meni su se, inače, i Oh, Hi! i Sorry, Baby takođe sviđali, stvarno!) Ipak, mislim da mesto na ovoj listi zaslućuje jedna odlična letnja zabava, jer ponekad vam jednostavno treba da uživamo u besprekornom zvuku moćnog motora kada je napolju preko hiljadu stepeni. Dok sam sedela u bioskopu, zvuk je bio toliko glasan da sam mislila da mi se sedište trese, i baš je bilo sjajno. Radnja nije komplikovana, sastavljena je od poznatih motiva: buntovna zvezda iz mladosti, koji je sada malo izgubljen u srednjim godinama (Brad Pitt, istovremeno grub i privlačan), vraća se da spasi stvar. Tu je i njegova devojka (ili bolje rečeno „tehnički direktor“ tima, u izvedbi Kerry Condon) koja je smislila tajni mehanički dodatak koji čini da automobili idu znatno brže, i onda kreće trka. Vroom! Ja sam bila potpuno uključena u tu vožnju. —Chloe Schama

The History of Sound

Photo: Gwen Capistran

Prelepa, strpljivo ispričana ljubavna priča u režiji Olivera Hermanusa, The History of Sound prati Paula Mescal i Josh O’Connor kao dvojicu muzičkih studenata s početka 20. veka, koji se zaljube tokom istraživanja narodne muzike, što ih vodi na pešačenje kroz ruralni Maine. Film je tih i, kako bi neki rekli, pristojan prikaz njihove romanse, pun izbegavanja i neizrečenih stvari, ali ja sam ga doživela kao očaravajuć i snažan u svojoj rastućoj emociji. Najbolji deo su izvedbe američkih narodnih pesama koje muškarci snimaju na teškoj, zastareloj opremi. Jedan od najboljih filmova ove godine. —Anna Cafolla

If I Had Legs I’d Kick You

Photo: Logan White

Rose Byrne je impresivno otkriće u ovoj napetoj i turobnoj priči o majci koja prolazi kroz nervni slom. Film, koji je napisala i režirala Mary Bronstein, smešten je u Montauk i nije lako gledati ga jer nas stavlja veoma blizu Like (koga tumači Byrne), terapeutkinje sa malom ćerkom koja pati od misterioznog poremećaja ishrane i koja se bori da zadrži kontrolu nad sobom. Dok je njen suprug van grada, u njenoj kući dolazi do velike havarije zbog koje Linda i ćerka moraju da se sklone u hotel. Film duboko istražuje Lindinu anksioznost u tom periodu: strah da kuća nikada neće biti popravljena, bojazan da ćerka (koju gotovo i ne vidimo jer kamera prati pre svega Lindin lik) neće povratiti neophodnu težinu i sumnju da možda nikada nije trebala da bude majka. Linda besno reaguje na sve oko sebe, potrebna joj je konstantana emotivna podrška i traži utehu u drogama i alkoholu. Glumačka postava je izvanredna: Byrne je sjajna u prikazu bola i besa; Conan O’Brien igra njenog terapeuta i kolegu sa dozom suptilnog humora; dok je A$AP Rocky njen prijateljski komšija i osoba koja joj obezbeđuje drogu u hotelu. —TA

It Was Just an Accident

Dobitnik Zlatne palme ove godine, prvi film iranskog disidenta Jafara Panahija od kako je zatvoren zbog „propagande protiv sistema“ i kasnije pušten, sniman je u tajnosti i inspirisan njegovim ličnim iskustvom iz zatvora. Za razliku od filma The Seed of the Sacred Fig, dobitnika specijalne nagrade žirija na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, koji je režirao Panahijev prijatelj Mohammad Rasoulof, ovaj film nije direktna osuda sistema. To je delom nadrealna komedija, delom osvetnički triler, koja prati dobronamernog mehaničara (Vahid Mobasseri) koji sasvim slučajno sretne čoveka (Ebrahim Azizi) za koga veruje da ga je mučio tokom njegovog nedavnog, politički motivisanog pritvora. Slede haotične otmice i potraga da se potvrdi njegov identitet pre nego što ga živog sahrane, što dovodi do okupljanja šarolike grupe ljudi, vlasnika knjižare, fotografa i buduće neveste, koji su svi pretrpeli zlo od istog čoveka i imaju svoje ideje pravde. Film donosi i zaista urnebesne scene (među kojima su one sa stražarima koji primaju mito preko kartičnih uređaja, i neočekivani porođaj bebe) pre nego što kulminira u potresnom završetku koji razotkriva surove zločine države. Film je istovremeno urnebesno zabavan i izuzetno važan. — Radhika Seth

Julie Keeps Quiet

Prvi dugometražni film belgijskog režisera Leonarda Van Dijla, Julie Keeps Quiet, sportska je drama smeštena u elitnu tenisku akademiju, gde je mlada teniska nada izvršila samoubistvo, a njen trener Jeremy suspendovan. Niko ne zna šta se tačno dogodilo niti da li je Jeremy na neki način kriv, pa se sav pritisak prebacuje na Jeremyjevu novu štićenicu, petnaestogodišnju Juliju. Juliju tumači Tessa Van den Broeck, nova glumica i talentovana juniorska teniserka, a njen izbor je pravo osveženje. Na ekranu trenira kao prava sportistkinja, udara lopticu kao iskusna teniserka i odbija da odgovara na pitanja o Jeremyju sa autentičnom otpornošću pravog tinejdžera. Upravo to je ono što film hrabro istražuje, odluku žrtve da ćuti i talas nelagodnosti koji to izaziva i među dobronamernim odraslima i među vršnjacima Julije. Film je neugodan za gledanje, ali i dirljivo lep.

Lurker

Predatorski aspekti ponašanja fanova u 21. veku briljantno su prikazani u Lurkeru, jezivom i napetom debitantskom filmu reditelja Alexa Russella. Glavni predmet opsesije je pop zvezda Oliver (kojeg ubedljivo glumi Archie Madekwe), mladić koji je iz Velike Britanije došao u Los Anđeles i okružio se društvom iz detinjstva, menadžerom i dokumentaristom dok mu karijera uzima maha. U njegov uski krug ulazi Matthew (Théodore Pellerin), radnik u prodavnici i amaterski filmaš, kojeg Oliver kratko smatra „kul“ osobom. Matthew skriva tajne, živi sa majkom i obožava Oliverovu muziku, ali uspeva da ubedi Olivera da je novajlija i ambiciozni umetnik poput njega, pa se među njima stvara privid zajedništva. Ipak, Matthew će neizbežno biti izbačen iz kruga, Oliver je promenljiv i nesiguran, i često zamera svojim ljudima. Matthewev povratak u taj krug, kroz manipulaciju i otkrivanje njegove duboke potrebe za pažnjom i povezanošću, čini film izuzetno napetim i uznemirujućim. —TA

Materialists

Film Materialists Céline Song hrabro zagovara povratak romantičnih komedija. Glavne uloge tumače Dakota Johnson, Pedro Pascal i Chris Evans, troje izuzetno harizmatičnih glumaca koje je zadovoljstvo gledati, a film donosi osvežavajuću i veoma gledljivu priču koja ponovo oživljava žanr koji je uglavnom sveden na klišee iz streaming produkcija. Osim jedne zbunjujuće sporedne linije, jer, kao da Song poručuje, ovo je 2025, nije sve uvek idila, Materialists je lukav i zabavan film. Gledajte ga zbog troje glavnih glumaca, sa posebnim osvrtom na Evansa, koji pokazuje koliko je zapravo odličan glumac i ostanite zbog sjajnih sporednih nastupa Zoë Winters i Louise Jacobson. Posebno su upečatljivi monolozi, kao što je onaj Pedra Pascala u ulozi Henryja, koji iskreno govori o tome kako, uprkos velikom uspehu, oseća neuspeh jer ne može da pronađe ljubav, što savršeno osvetljava Songinu sposobnost da prikaže savremene ljubavne priče, sa svim njihovim komplikacijama i kontrastima.—José Criales-Unzueta

Oh, Hi!

Prvi zajednički vikend Iris (Molly Gordon) i Isaaca (Logan Lerman) deluje kao nešto iz bajke: kupaju se u jezeru, plešu pod mesečinom i isprobavaju blagi BDSM. Ipak, kada joj Isaac kaže da „trenutno nije za vezu“, Irisin svet se ruši. (Pa pričao je mami o njoj i kuvao joj školjke, pobogu!) Slomljenog srca i uz pomoć viskija, Iris dolazi na ideju da možda ipak ne bi trebalo odmah da ga otključa iz lisica, dok ne pokuša da mu promeni mišljenje. Možete zamisliti kakav haos sledi. Pored uverljive hemije između Gordone i Lermana, film krase i sjajne sporedne uloge Geraldine Viswanathan, Johna Reynoldsa i Davida Crossa, koji čine da ton ostane lagan i duhovit. Na neki način, Oh, Hi! je razigrana verzija Misery za novu generaciju, za sve one koji su ikada bili u neodređenim vezama ili bili žrtva muškarca sa izbegavajućim stilom vezivanja.

One of Them Days

Postoji previše komedija koje jednostavno besciljno plutaju, bez ikakvog stvarnog uloga, ali One of Them Days sigurno nije jedna od njih. U filmu, Dreux (Keke Palmer) i Alyssa (SZA) pokazuju kako izgleda kada stvarno razvijeno, blisko i prepoznatljivo žensko prijateljstvo dođe na test zbog previše poznatih okolnosti kapitalizma — i uspevaju da vas nasmeju do suza dok to rade. —Emma Specter

The Phoenician Scheme

Neki bi možda nazvali The Phoenician Scheme skromnijim delom u simfonijskom opusu Wesa Andersona, ali meni je to jedan od njegovih najelegantnijih i najsetnijih filmova, složen, duhovit i suptilan. Njegova snaga leži u nastupu Benicija del Tora kao Anatolea Korde, sumnjivog međunarodnog biznismena, zavodljivog manipulatora koji pokušava da konsoliduje svoje brojne poslove i prenese ih na ćerku Liesl, koju sjajno igra Mia Threapleton. Zaplet je zamršen, haotičan i prepun flegmatičnih sporednih likova koji sve drže zabavnim, a kompozicija scena, uokvirenih poput portreta, je zadivljujuća. Porodične veze su uvek bile Andersonov put do emocije, a odnos oca i ćerke ovde je prepun neizgovorenog (i zbog toga još snažnijeg) osećanja. —TA

The Quiet Ones

Šta bi bilo kad bi Michael Mann snimio danski film o pljački? To mi je bila prva, i vrlo zadovoljavajuća, misao nakon gledanja ovog stilizovanog krimića, zasnovanog na stvarnoj pljački iz 2008. godine, usred finansijske krize u Evropi. Glavni junak je Kasper (Gustav Giese), bogato istetovirani bokser i mladi otac, koji se priključuje bandi lopova kako bi izveo veliku pljačku i došao do miliona. Ovo je drugi igrani film reditelja Frederika Louisa Hviida i odlikuju ga dobra dinamika, napetost, vizuelna lepota i tihi realizam koji film prožima od početka do kraja.

Rebuilding

Photo by Jesse Hope

Rebuilding, drugi film reditelja i scenariste Maxa Walkera-Silvermana, skroman je po obimu, ali snažan po efektu, prelepa, bolno dirljiva priča o vlasniku ranča u Koloradu po imenu Dusty, kog tumači Josh O’Connor, koji ostaje bez imanja nakon što požar proguta sve što ima. Film prati šta se dešava posle katastrofe: Dusty pokušava da pronađe sebe bez stoke, bez zemlje, bez doma, dok živi u prikolici koju mu je dodelila FEMA i radi na održavanju autoputa. Da li je sada vreme da postane fulltime otac? Njegova bivša supruga Ruby (Meghann Fahy) i njihova ćerka Callie-Rose (Lily LaTorre) žive u blizini, a devojčica, na svoj suzdržan način, čezne za povezivanjem. O’Connor igra nežno, prizemljeno, nikada nije bio bolji. Film odiše humanošću i pažnjom prema svim likovima, posebno prema Dustyjevim komšijama iz naselja mobilnih kućica, koji su takođe izgubili domove u požaru. Sve to zajedno ostavlja utisak nade koja se ne dobija lako, ali jeste moguća. —TA

Sentimental Value

Norveški arthouse miljenik Joachim Trier u svom novom filmu, koji sledi nakon njegove sjajne generacijske drame The Worst Person in the World (Renate Reinsve i Anders Danielsen Lie ponovo su tu), donosi intimnu studiju dve sestre i njihovog dominantnog oca, poznatog filmskog reditelja, ali i višedecenijski portret jedne porodice čija je istorija ukorenjena u staroj kući u Oslu, prostranoj ali već načetoj zubom vremena. U pitanju je ujedno i najbolji film godine do sada, duhovit i težak u savršenoj meri, sa krajem koji me je potpuno slomio. Gledajte ga zbog preciznog, nijansiranog scenarija i izvanrednih glumačkih ostvarenja, među kojima se ističu Stellan Skarsgård, Inga Ibsdotter Lilleaas i Elle Fanning. Ovaj film ćete sigurno viđati u trci za nagrade 2026. godine. —RS

Sinners

Od pandemije naovamo, svake godine se pojavi jedan film za koji i kritika i publika složno kažu: „Film se vratio.“ U 2025. to mesto zauzima Sinners Ryana Cooglera. Na papiru, možda deluje kao iznenađujući kandidat, u pitanju je horor smešten u prošlost, i to originalna priča, a ne nastavak, remake ili deo neke franšize. Upravo tu leži njegova snaga. Sinners je uznemirujuć, zabavan, podjednako zastrašujuć koliko i hipnotišuć. Ima one scene koje postaju viralne do iznemoglosti, ali i one koje vas nateraju da provedete sate na Vikipediji istražujući istorijske reference koje su vešto ubačene u priču. Ukratko, ovaj film ima sve, uključujući Michaela B. Jordana u ulozi oba brata, kao i zadovoljavajuću scenu posle odjavne špice. Film koji je napisan kao nezavisni, a snimljen kao blokbaster? Film zaista jeste ponovo tu. —JCU

Sorry, Baby

Nije preterano nazvati Sorry, Baby čudom. Debi Eve Victor, koji oduzima dah, prati postdiplomsku studentkinju (kasnije profesorku) Agnes, koja pokušava da složi delove svog života nakon što je pretrpela seksualno nasilje. Victor, koja je film napisala, režirala i u njemu glumi, pokazuje se kao talenat nove generacije koji se delikatnim temama pristupa sa dostojanstvom i humorom. Sorry, Baby nije samo empatična analiza traume, već je i duboko smešan film koji ironično ukazuje na apsurde u prijavljivanju seksualnog nasilja. Pored vrhunskog scenarija, tu su i sjajne glumačke izvedbe Naomi Ackie (u ulozi Agnesine najbolje prijateljice Lydie), Lukasa Hedgesa (kao njenog komšije Gavina), kao i dirljiv gostujući nastup Johna Carrolla Lyncha. Sorry, Baby hvata toliko jakih emocija da imate utisak kao da će vam duša iskočiti iz tela dok ga gledate. Šta god Eva Victor sledeće bude radila, ja sam tu. —HJ

Sound of Falling

Photo: MK2 Films

Režiserka Mascha Schilinski stvorila je hipnotičan i eteričan film Sound of Falling, priču o četiri generacije mladih žena koje žive u seoskoj nemačkoj kući kroz vek. Film prati nelinearnu, prizmatičnu priču, nežno spajajući stilističke tehnike koje podsećaju na Ingmara Bergmana i Davida Lyncha, sa nadrealnim prizvucima Maya Deren i dodirima Michaela Hanekea iz White Ribbon. Kaleidoskopski prikazuje priču o ženama koje su bile potlačene, ponižene i zanemarene od strane dominantne kulture svog doba. Dok se kroz sve vremenske linije provlače fantomi ženskih anksioznosti, emocija i bola, Alma, Erika, Angelika i Lenka sa boli i nežnošću izgrađuju svoje prve korake ka sazrevanju. Kako sastaviti sopstveni identitet u svetu koji te uporno razara? Film je mračan i nepopustljiv, ali nikada hladan, podržan neverovatnom muzikom Anne Kühlein i zvučnim dizajnom Claudija Demela. Lena Urzendowsky kao Angelika, zarobljena između zlostavljanja od strica i nežne naklonosti rođaka, bila je potpuno očaravajuća. —AC

Train Dreams

Photo: Adolpho Veloso

Izvorni materijal za Train Dreams, nežan i ispunjen tugom portret šumarskog kraja severozapadne Amerike s početka 20. veka, u režiji Clinta Bentleya — je novela pokojnog Denis Johnson. Jedno od Johnsonovih lepših, kasnijih i nepretencioznih dela, knjiga je pretočena u izuzetno lep film sa još jednom sjajnom ulogom australijskog glumca kamaleonskih sposobnosti, Joela Edgertona. Ovde je možda i najbolji do sada kao Robert Grainie, samotnjak i vredan radnik koji se zaljubljuje u Gladys (Felicity Jones) i stvara život za sebe i njihovu malu ćerku u brvnari u Idahou. Kada ih pogodi tragedija, film se pretvara u hroniku istrajnosti, samoće i bola. Ako sve to zvuči sporo, onda vas kinematografija i izrazita snaga Edgertonovog grubljeg lica vode kroz tiše momente filma. Završava se snažnim osećajem kako golema težina vremena može doneti dozu milosti. —TA

Universal Language

Radnja filma smeštena je u prelazni prostor gde se snežni Winnipeg spaja sa Teheranom. Ovu apsurdnu komediju kanadskog reditelja Matthew Rankina (The Twentieth Century) prate labavo povezani životi nekoliko likova, svaki na svom ličnom putovanju: dvoje školaraca pokušava da oslobodi novac smrznut u lokvi leda; vodič vodi turu po beznačajnim mestima u Vinipegu, uključujući sumornu garažu i napuštenu torbu na klupi; dok se Matthew (koga glumi sam Rankin) vraća kući nakon dugog odsustva. Ne opterećujte se previše zapletom, već uživajte u suvom humoru, sjajnim vizuelnim gegovima (kao što je natpis Tim Hortons na farsiju) i nadrealnim prizorima (poput trgovca ćurkama sa velikim studijskim fotografijama ćurki na zidu). Film je snimljen u stilu iranskog meta-kinematografskog izraza (setite se Abbas Kiarostami i Jafar Panahi), a većinom iranska glumačka postava govori farsi pomešan sa francuskim, kao i sam Rankin. Naizmenično duhovit i hipnotišući, ovaj film, koji je premijerno prikazan u okviru Directors’ Fortnight na Kanskom festivalu i našao se na užem spisku za Oskara za najbolji međunarodni film, na kraju priča o ljudskoj povezanosti koja prevazilazi granice i jezik. —LWM

Urchin

Photo: Devisio Pictures

Harris Dickinson, koji je nedavno privukao pažnju filmom Babygirl, pravi sjajan rediteljski debi sa ovom pričom o Mikeu (fenomenalni Frank Dillane), beskućniku iz Londona koji se svakodnevno bori da preživi. Na svom putu nailazi na ravnodušne prolaznike, dobre ljude i druge beskućnike sa problemima, pronalazi i gubi poslove, zaljubljuje se, stiče prijatelje i prolazi kroz uspone i padove zavisnosti. Ton filma je pravi majstorski podvig, prikazuje Mikea potpuno ljudskim, bez ulepšavanja njegovih tamnijih strana, i izbegava lake odgovore, ostavljajući priču složenom i zadovoljavajućom. Vizuelno je prelepo snimljen, a Dickinson, koji je sarađivao sa autorima poput Elize Hittman, Xaviera Dolana, Joanna Hogga i Rubena Östlunda, potvrđuje se kao filmski znalac koji zaslužuje njihovo društvo. Film povremeno preuzima rizične poteze koji zbunjuju, posebno u završnici koja nije u potpunosti uspešna, ali za prvi film ovo je izuzetno zrelo ostvarenje. Posebno je vredno pohvale i genijalna upotreba pesme “Whole Again” grupe Atomic Kitten, koju ćete sigurno pevušiti dok napuštate bioskop. —RS

Warfare

Film Warfare potvrdio mi je da je romanopisac koji je postao reditelj, Alex Garland, autor najzanimljivijih i najbezkompromisnijih žanrovskih filmova u Hollywoody. Ovaj film, koji je Garland napisao zajedno sa bivšim Navy SEAL-om Rayem Mendozom, predstavlja vežbu stroge realnosti, prikaz smrtonosne bitke u Iraku sa preciznom režijom, gde se akcija odvija u realnom vremenu. U redakciji Voguea bilo je zabavno zbog svih onih internet simpatija koje su glumile u filmu: Josepha Quinna, D’Pharaoha Woon-A-Taia, Willa Poultera, Kita Connora, Finna Bennetta, Taylora John Smitha, Cosmoa Jarvisa, Adaina Bradleya i Charlesa Meltona. Ali ovi mladići su vojnici, a ne filmski idoli i bol i patnja koje prolaze su jezivo stvarni. Warfare je suprotno od akcionog filma, izuzetno napet i ozbiljan dokument o stvarnosti modernog rata. —TA

vogue.com