10 albuma iz 2025. koje sam preporučivao čak i kad me niko ništa nije pitao

Ko me poznaje vrlo dobro zna da sam ja jedan od onih ljudi koji važe za „naporne“ kada je muzika u pitanju. Uvek pričam o albumima, pesmama i izvođačima, preporučujem novu muziku čak i kada me niko ne pita… Razumem zašto to nekome može da ide na živce, ali ta opsesija muzikom za mene nikada nije bila puka navika ili prolazni interes. Ona je način na koji beležim vreme, emocije i lične faze kroz koje prolazim.

Iz godine u godinu, muzika mi služi kao svojevrsni dnevnik. Određeni albumi ostanu vezani za konkretne trenutke, gradove, odnose ili unutrašnja stanja, čak i onda kada se sećanja na sve ostalo polako brišu. Upravo zato mi se čini važnim da, makar jednom godišnje, zastanem i pokušam da napravim mali lični presek izdanja koja su obeležila proteklih dvanaest meseci. Ne kao konačnu istinu ili rang-listu, već kao dokument sopstvenog slušanja.

Povezano: Najbolji albumi u 2025. godini po izboru Vogue Adria redakcije

Iskren da budem, koliko god da pratim muziku, nikada nije lako izdvojiti albume koji zaista predstavljaju presek godine i ono najbolje što je muzička scena izrodila. Godina je bila pretrpana izdanjima, povratcima velikih imena, ali i tišim albumima koji su se polako uvlačili pod kožu. Zato već danima razmišljam o tome šta uopšte znači „album godine“ i da li je to nužno najambicioznije, najglasnije ili najvidljivije izdanje, ili ono koje je uspelo da vas zadrži duže nego što ste očekivali.

Marina Satti – POP TOO

POP TOO, Marina Satti

Jedne godine, tokom putovanja u Solun sa prijateljicom, sasvim slučajno smo zalutali u uske uličice koje su nas dovele do skrivenog kompleksa kafana pod šatorima. Unutra su bili polupijani studenti, glasna muzika, haos koji je delovao savršeno organizovano i osećaj da svi prisutni proživljavaju najbolju noć svog života. Upravo tim prizorom bih opisao POP TOO.

Marina nastavlja da se poigrava pop muzikom i grčkim muzičkim nasleđem na razigran i samosvestan način, bez straha od preklapanja i viška. Folklorni motivi, klupska produkcija i jasne pop strukture sudaraju se unutar istog prostora, stvarajući zvuk koji za neke može delovati preopterećeno idejama. Ipak, upravo ta gužva daje albumu njegov šarm i snažan osećaj grčke autentičnosti. POP TOO ne pokušava da bude uredan ili uglađen, već da prenese energiju jedne kulture. To je album krcat energijom, koji vas u jednom trenutku vodi pravo na klupski podijum, a već u sledećem u grčku kafanu.

Jymenik – Zidovi

Jymenik, Zidovi

Moje omiljeno domaće izdanje ove godine i album koji bez ikakve zadrške mogu da stavim rame uz rame sa svetskim, visokobudžetskim izdanjima na ovoj listi. Jymenik se već sa prethodna dva EP-ja pozicionirala kao ozbiljna autorka, prepuna kreativnosti i svežine koja je regionalnoj sceni preko potrebna, a debi albumom Zidovi tu poziciju definitivno cementira.

Povezano: Najbolji regionalni albumi u 2025.

Zidovi je izrazito moody album koji vas u jednom trenutku uvodi u suptilnu, gotovo seksualnu tenziju, da bi vas već u sledećem preplavio osećajem tame i emocionalne težine. Voleo bih da mogu da vratim vreme unazad i pokažem vam svoju reakciju kada sam prvi put čuo pesmu Zidovi, koja nosi centralnu ideju čitavog albuma. Istina je da i danas reagujem gotovo isto, ne samo na tu pesmu, već i na album u celini. Tema noći, koja se dosledno provlači kroz njenu diskografiju, ovde je obrađena na izrazito poetičan i zreo način. Noć nije tek puka atmosfera, već prostor ranjivosti, želje i nemira. Upravo zbog toga Zidovi ostavlja snažan utisak, mami da mu se vraćate i stvara onaj redak osećaj da ga nikada ne možete do kraja iscrpeti.

PinkPantheress – Fancy That

That Pinkpantheress, Fancy

Ustati pa reći PinkPantheress. Ovo je bez dileme bila njena godina. Gotovo je nemoguće da ste tokom poslednjih meseci imali pristup internetu, a da niste čuli barem jednu njenu pesmu. Ono što me je oduvek fasciniralo kod PinkPantheress jeste način na koji njene numere funkcionišu kao mali arhivi pop kulture, krcati semplovima, referencama i fragmentima koji deluju poznato, ali nikada potrošeno.

Fancy That ima svega devet pesama i traje tek 21 minut, što su pojedini navodili kao zamerku. Sa tim se ne mogu složiti. Njena forma muzike je precizna, svedena i potpuno svesna svojih granica. Sve što ima da kaže, govori jasno i bez viška, dok semplovanje dovodi do tačke u kojoj postaje gotovo opsesivno, kao da slušaocima zadaje zadatak da prepoznaju sve reference. Bombastično, uzbudljivo i slatko u isto vreme. Girl Like Me, Nice to Know i Romeo mogao bih da slušam do besvesti, što sam realno i radio. PinkPantheress je moj najslušaniji izvođač ove godine i to nije slučajno. Fancy That je pravi omaž estetici dvehiljaditih i britanskom popu u njegovom najčistijem i najuzbudljivijem obliku.

Geese – Getting Killed

Geese, Getting Killed

Ako tražite album pun nepredvidivosti, sirove energije i upornog odbijanja da se uklopi u jasne žanrovske okvire, Getting Killed je pravi izbor. Oslanjajući se na post-punk i art rock, ali bez želje da te reference učini udobnim ili lako prepoznatljivim, Geese prave izdanje koje konstantno zvuči kao da je na ivici raspada. Singl Taxes me je odmah kupio i jasno nagovestio da je u pitanju album koji neće igrati na sigurno. Ta pesma savršeno sažima nervozu i energiju čitavog izdanja, a njen haotičan i sugestivan spot precizno oslikava svet u kom se Getting Killed odvija. Pesme deluju kao da su u svakom trenutku blizu gubitka kontrole, a upravo taj osećaj napetosti i nestabilnosti daje albumu njegovu snagu. Getting Killed odbija da bude uglađen ili prijatan i upravo u toj neudobnosti pronalazi svoj puni efekat.

Povezano: Najbolje pesme 2025. prema izboru muzičarke Miach

Bad Bunny – DeBÍ TiRAR MáS FOToS 

Bad Bunny, DeBÍ TiRAR MáS FOToS

Ah, Bad Bunny, the musician you are. Još jednom je uspeo da nas sve očara i da bude najslušaniji izvođač 2025. godine, i to s punim pravom. DeBÍ TiRAR MáS FOToS je njegov najličniji album do sada i to se zaista oseća. Introspektivan i nostalgičan, sa snažnim fokusom na atmosferu i emociju, ovaj album potvrđuje zrelost i hrabrost koju Bad Bunny pokazuje u ovom trenutku karijere. Svaka pesma je mali spektakl, ali BAILE INoLVIDABLE je nešto sasvim drugo. Ako je slušate samo kao muziku, provešćete se sjajno. Ali ako obratite pažnju na tekst, teško je ostati ravnodušan. Sve vreme sam imao knedlu u grlu. Iako na prvi pogled tekst i muzika deluju kao potpune suprotnosti, zajedno funkcionišu savršeno smisleno. Upravo u tom sudaru leži suština albuma DeBÍ TiRAR MáS FOToS.

Hayley Williams – Ego Death At A Bachelorette Party

Hayley Williams, Ego Death At A Bachelorette Party

Jedan dan, nakon ko zna koliko sati provedenih na TikToku, iskočio mi je video u kom neko usput pominje novi album Hayley Williams. Zateklo me je koliko sam lako propustio izlazak novog izdanja jedne od autorki koje su obeležile moje tinejdžerske godine. Naravno, odmah sam stavio slušalice i pustio Ego Death At A Bachelorette Party.

Već nakon prvih pesama bilo je jasno da je u pitanju ogoljen i fragmentiran projekat, nalik nizu ličnih beleški. Upravo ta neposrednost me je zadržala do kraja. Hayley ovde zvuči rasterećeno i oslobođeno očekivanja, a u godini prepunoj konceptualno raskošnih albuma, ova svedenost deluje kao osvežavajući anti-spektakl. Možda neće rezonovati sa svima, ali će ostaviti snažan trag kod slušalaca spremnih na malo tiše i intimnije muzičko iskustvo.

ROSALIA – LUX

Rosalia, LUX

ROSALÍA. Da li zaista mora još nešto da se kaže? Iako smo svi svesni njenog statusa i težine ovog albuma, LUX ipak zaslužuje par rečenica. Kada sam čuo Berghain kao prvi singl, ostao sam potpuno oduševljen i s nestrpljenjem čekao objavljivanje albuma. Tačno u ponoć pustio sam LUX i vrlo brzo je postalo jasno da je u pitanju izdanje koje zahteva potpunu pažnju, ali je i obilato nagrađuje. Od početka do kraja, album me je držao bez ijednog trenutka pada.

Povezano: Novi Rosalíjin album donosi veliki preokret u njenom muzičkom pravcu

LUX nije samo pop album, već ambiciozan umetnički projekat sa elementima oratorije i raskošne orkestracije. Strukturisan kroz više pokreta, sa korišćenjem trinaest jezika i aranžmanima koje u velikoj meri izvodi London Symphony Orchestra, album se jasno izdvaja iz okvira savremenog popa. Ta grandioznost ga čini izuzetno privlačnim, ali i zahtevnim iskustvom, kako zbog trajanja, tako i zbog gustine ideja.

Oklou – Choke Enough

Oklou Choke Enough

Alternativna muzička scena ove godine je zaista cvetala, a Choke Enough je jedan od njenih najtiših, ali i najpostojanijih trenutaka. Oklou dosledno gradi atmosferičan pop koji izmiče klasičnim strukturama, dok se Y2K estetika provlači kroz maglovit, gotovo sumračan ambijent, ne kao puka nostalgija, već kao emotivni okvir.

Ovo je album koji polako privlači i ostaje prisutan kao zaokruženo iskustvo. Završna pesma Blade Bird menja perspektivu svega što ste do tada čuli i upravo tim tihim pomakom stvara onaj redak poriv da mu se iznova vraćate.

Black Country, New Road – Forever Howlong

Black Country, New Road Forever Howlong

Kako Spotify Wrapped kaže, Besties je moja najslušanija pesma ove godine. Ona dolazi sa trećeg albuma benda Black Country, New Road i iskreno, da, apsolutno se slažem sa time. Toliko je jaka i rekao bih larger than life da ni posle brojnih slušanja nisam uspeo da se zasitim, a isto važi i za Forever Howlong u celini, album kojem sam se tokom godine vraćao gotovo instinktivno.

Iako je bend ove godine značajno promenio zvuk i tematski pristup, i iako na prvo slušanje album možda ne podseća na „stari“ BC,NR, ono suštinsko je ostalo. Njihova prepoznatljiva muzikalnost, osećaj za aranžmane i kolektivni emotivni naboj sada su suzdržaniji i zreliji. Tematski, album se bavi prolaznošću, odnosima, sećanjima i tihim emotivnim pomeranjima, često bez jasnih zaključaka ili velikih lomova. Kod dela fanova to je u početku izazvalo rezervu, naročito među onima koji su bend zavoleli zbog ranije direktnije dramatike, ali se vremenom sve češće isticalo upravo to postepeno otkrivanje kao njegova najveća snaga.

Cameron Winter – Heavy Metal

Cameron Winter Heavy Metal

Voleo bih da mogu da ne kažem ništa o ovom albumu osim da se zove Heavy Metal, i da posmatram vaša lica dok ga prvi put slušate. I iako album žanrovski nije heavy metal, na neki bizaran način baš to i jeste. Toliko je suzdržan, intiman i atmosferičan, sa fokusom na prostor, tišinu i emotivnu krhkost, da se u jednom trenutku zapitate kakve to veze ima sa naslovom. Upravo tu leži poenta. Heavy Metal svoju težinu ne gradi kroz glasnoću ili agresiju, već kroz zadržanost i emotivni pritisak koji ostaje dugo nakon što album završi. Rekao bih da je nekako najsličniji minimalističkim i folk-adjacent albumiam koji više duguju atmosferi nego strukturi, dok se pesme namerno nedorečene, nalik emotivnim fragmentima ili skicama.

Ovo nije album za svakoga. Nema jasne refrene, nema kulminacije, nema klasične narativne linije. Ali dajte mu šansu. Možda niste ni svesni koliko će vam, tiho i polako, prirasti srcu. Inače album je objavljen poslednjih dana 2024. godine tako da nije stigao da se nađe na listama najboljih albuma u toj godini ali je zato ove godine pravedno i sa punim pravom tu.