Najbolji albumi u 2025. godini po izboru Vogue Adria redakcije

Muzički svet u 2025. godini nije mirovao. Niti igrao na sigurno. Širom sveta i kroz čitav spektar žanrova, muzika se menjala na najčudnije i najimpresivnije načine. Neki su preuzimali nove rizike, neki ponavljali stare uspehe. Lady Gaga se vratila sa svojim najambicioznijim izdanjem u poslednjoj deceniji – i niko nije bio srećniji od mene zbog toga. Pop vizionarke poput Sevdalize, Lorde, FKA Twigs, povukle su hrabre poteze, odlazeći korak dalje u svom inovativnom muzičkom izrazu. Bad Bunny je putovao kroz vreme i prostor, od San Juana do Nuevayola, a Rosalía je donela revoluciju kakvoj dugo nismo svedočili. U nastavku otkrijte najbolje albume u 2025. godini po izboru Vogue Adria redakcije.

LUX | Rosalia

LUX je album koji mi je bio potreban, a da pritom nisam bila ni svesna koliko je moj mozak žudeo za takvim melodijama. Već neko vreme primećujem jednu neobjašnjivu dozu stroge uokvirenosti u svim svojim kreativnim stvaranjima. Blokadu koju ne mogu razbiti. Osećam kako mi nedostaje dečja razigranost koja je bila bez granica. Onaj proces stvaranja u kojem te kreativnost u potpunosti obuzme i vlada svim aspektima života. Jedna posebna kreativna energija kakvu sam znala imati s jedanaest godina, kada sam svaki slobodni trenutak koristila za slikanje motiva koji su se neprestano slivali u moj um, a s trinaest godina odlučila napisati svoj prvi fantasy roman koji se protezao na stotinjak stranica. Tu energiju već neko vreme ne mogu vratiti u svoje stvaralaštvo.

Slušajući već prve note albuma LUX, osećala sam se kao da se ta kreativna blokada polako topi. Sa svakim novim taktom ona nestaje, a već sledeća pesma kao da u meni ponovno stvara onu neobuzdanu kreativnu iskru. Album je tako predivno složen i slojevit da sam tek nakon što sam ga preslušala po deseti put shvatila koliko mi je nedostajalo biti izložena takvoj verziji kreativnosti. Pomalo je divlja i neobuzdana, sa zanimljivom dozom romantike i apsolutno ljudskih iskustava. Kada osetim kreativnu blokadu, samo upalim Reliquiju ili Divinize, kada se želim napuniti energijom, De Madrugá i Berghain mi najviše pomažu u tome, dok me La Yugular nosi u neke druge dimenzije, nalik vantelesnom iskustvu. Smatram da je LUX jedan od albuma decenije i da će godinama ostati upamćen kao remek-delo. Pravi je primer kako slojevitost umetničkog dela, upakovanog u muziku inspiriranu ljudskim iskustvima, može odjeknuti i zadržati pažnju mnogo duže od tri sekunde. Izvori kreativne energije su presušili, a LUX ih je brzinom svetlosti ponovno napunio. Barem u mojem slučaju.

Kristina Mikulić, beauty editor

The Art of Loving | Olivia Dean

Zovite me late bloomer, ali tek sam nedavno otkrila Oliviju Dean, divnu, šarmantnu, nežnu, a opet snažnu, britansku muzičarku. Trebalo je da izda drugi album The Art of Loving (u septembru ove godine) da je ozbiljno doživim i sada iz mojih zvučnika redovno odzvanja njen lepršavi soulful pop. Glas topao i mekan bez puno vokalnih ekshibicija, a tako prijatan, elegantan i pomalo ranjiv, što potvrđuje glazbenu iskrenost kao najveći adut kojim glazbenik publiku veže za sebe. (Setimo se svi Amy Winehouse i njenog nikad pobeđenog Back to Black iz 2006.). Olivia nam peva o ljubavi, želji, strahu i sivim zonama između, dok joj savremena scena dejtovanja ostaje nedokučiva, kao i nama, čini se. Nice to Each Other, Lady Lady i Man I Need su već prilično veliki hitovi, a meni najdraži ostaje So Easy (To Fall in Love). Svi bismo se trebali zaljubiti u ljubav.

Tina Kovačiček, lifestyle editor

Pulp | More

Pauze od gotovo četvrtine veka nikada ne zvuče obećavajuće, a upravo je toliko prošlo otkako je Pulp izdao svoj poslednji album We Love Life. Iako moram priznati da sam bila izrazito skeptična, u ime dobrih starih vremena i radi privrženosti britanskom rocku odlučila sam da pružim priliku i pustim More. Pa, je li moguće da se Pulp vratio? pomislila sam već nakon prve stvari, a odgovor je očigledno potvrdan. Iako zvuči neverovatno, bend iz Sheffielda predvođen Jarvisom Cockerom i dalje zrači onim prepoznatljivim nonšalantnim coolom, a vibe je pozitivan od prve do poslednje note. More dobija poseban plus zbog Tine, druge stvari na albumu, u koju polažem nade da će uspeti “izbiti“ Mambo No. 5 kao jedinu stvar u kolektivnoj svesti u kojoj se spominje moje ime. Ovo je jedan od onih albuma koji se vrte na repeat u autu kada negde putuješ, a iskreno da kažem, ti su mi najdraži.

Tina Lončar, executive editor and fashion features editor

DeBÍ TiRAR MáS FOToS | Bad Bunny

Ja zaista nisam strastveni slušalac muzike, volim je, ali prosto nije deo mog svakodnevnog života. Mnogo puta sam od prijatelja dobila zaprepašćene poglede kad saznaju da mogu da prođu dani, a da ne poslušam ni jednu jedinu pesmu. Čudno ili ne, tako je, kako je. Uprkos tome, ove godine sam slušala, za moje standarde, više muzike nego ikada pre, počevši od sjajnih albuma koji su potekli sa našeg regiona ili pak onih svetskih. Jedan od tih albuma koji bi mi često išao u pozadini dok čistim kuću, kupam se ili obavljam bilo koje druge poslove za koje ne želim da se prepustim samo mislima u svojoj glavi bio je DeBÍ TiRAR MáS FOToS od Bad Bunnyja. Odlično mi je legao kao hype u momentima u kojima mi nije potrebno razumevanje teksta niti preterano povezivanje sa značenjem istog, samo pure vibes.

Bojana Jovanović, copy editor

The Crux Deluxe | Djo

Jedna od stvari zašto sam zahvalna seriji Stranger Things je otkriće muzičara Djo. Iza njega stoji omiljena manny Steve Harrington, a.k.a. glumac Joe Kerry. Kao i većini fanova, za uho mi je zapela viralna pesma End of Beginning koja je skoro srušila TikTok kad se saznalo da iza nje stoji Joe Kerry. No, album iz 2025. The Crux Deluxe dao mi je odgovor koji sam priželjkivala. Ne samo da Djo nije one-hit wonder, nego se pokazao da nije ni glumac koji se ovlaš okušao u muzici jer Joe očigledno ima svoj stil. Ne odmiče od prijašnjeg zvuka koji me teleportuje ravno u najslavnije dane indie glazbe 2010-ih uz vrlo namjrne tragove sedamdesetih i osamdesetih. Je li taj retro senzibilitet inspirisan Stranger Thingsom ili je Stranger Things bio savršeno mesto za njega? Ne znam. A i ne moram znati. Znam samo da njegova muzika već sada zvuči kao da iza nje stoji neko ko zna što radi. I zato ću završiti ovo onako kako završava svaki ozbiljan razgovor o Stranger Thingsu: ako End of Beginning ne bude u finalnoj sceni serije – pišemo peticiju.

Nives Bokor, digital director

Everybody Scream | Florence and the Machine

Ove jeseni je moje malo milenijalsko srce poskočilo od sreće kada je, baš na moj već omiljeni praznik – Noć veštica – izašao novi album Florence and the Machine, Everybody Scream. U njenu eteričnu pojavu i prelepi, puni vokal zaljubila sam se još 2010. godine, kada sam je prvi put čula na koncertu u Kinu Šiška, i petnaest godina kasnije njena muzika me podjednako inspiriše i ispunjava posebnom, ženstvenom snagom. Everybody Scream je sirova, iskrena ispovest – gotovo ritual oslobađanja. Na ovom albumu, Florence Welch se ponovo vraća sebi nakon životnog potresa; u samom njegovom jezgru nalaze se trauma, gubitak i bes, isprepleteni s telesnošću, paganizmom i prepoznatljivom teatralnošću koja nikada ne deluje prazno. Oduševljava me to što album nije građen oko potrebe da se dopadne ili da ponavlja proverene formule, već oko potrebe za preživljavanjem i potrage za snagom s one strane bola. Katarzično putovanje u dvanaest činova – od brutalnih slika tela koje deluje strano, do postepenog smirivanja i tihog mira na kraju – i upravo u tom luku osećam njegovu najveću snagu. To je album koji ne beži od tame, već je hrabro prolazi, i time potvrđuje Florence kao umetnicu koja se sa svakim novim izdanjem sve jasnije i neustrašivije udaljava od pop konvencija i stvara nešto duboko lično, zrelo i istinito. Njena Dog Days Are Over mi je u više navrata u životu bila lična himna, a Everybody Scream je, u današnjem haotičnom svetu, i za mene povratak sebi.

Tijana Čvorak, copy editor

Heroina | Sevdaliza i Mayhem | Lady Gaga

Kako da ne budem subjektivna u godini kada sam radila svoju prvu Vogue Adria cover priču – sa Sevdalizom, muzičkom ikonom koja je ponovo pomerila granice svojim najnovijim albumom Heroina? Dok mi je u hodu, na putu od Nedelje mode u Milanu do Nedelje mode u Prizu, pričala o svom iranskom poreklu, doživljaju tela i ženske autonomije, samo je potvrdila da taj put od destrukcije do prihvatanja, a onda i slavljenja sopstvene autentičnosti – nikada nije linearan. Sve se to očitava u njenim pesmama, a onda i spotovima koji su poput svojevrsnog performansa. Uz Messiah smo đuskali, Angel nas je duboko dirnula i navela na introspekciju, baš kao i snažna himna majkama Stronger Because You Matter.

S druge strane, u moru sjajnih albuma koji su “ukrali“ pažnju ove godine, poput Rosalijinog LUXA, Something Beautiful od Miley Cyrus i Everybody Scream od Florence, nepravedno smo zapostavili Lady Gagin Mayhem. Ovo je bila godina njenog veličanstvenog povratka – kako novim pesmama, tako i turneji. Vratila me u 2009. godinu, kada sam bila toliko opsesivna njom, da je danas smatram jednom od retkih ličnosti koje su na mene imale bilo kakav formativan uticaj. Od modnog stila (da, nosila sam platforme poput onih McQueenovih), do neustrašivog i avangardnog izražavanja sopstvenog identiteta. Kako se godina približava kraju, ponovo se vraćam ovom albumu, preslušavajući Perfect Celebrity i Garden of Eden, dok iščekujem da objavi datume koncerata u 2026. (vidimo se u fan pitu!).

Tara Đukić, culture editor

Virgin | Lorde i (((((ultraSOUND))))) | the nbhd

Ovogodišnji Spotify Wrapped transportovao me je u 2015. godinu. Čim mi se na ekranu pojavila fotografija od Lorde, setila sam se objave koju sam nedavno videla na društvenim mrežama: petnaestogodišnja ja nije imala pojma o mnogo stvari, ali imala je sjajan ukus za muziku. Lordein povratak obeležio mi je leto – ako mene pitate, Charli XCX bila je u potpunosti u pravu za Lorde Summer. Kao dete sam se radovala izlasku njenog prvog singla sa albuma Virgin, What Was That?, pesme koja je postala viralna i pre nego što je izašla. Imala je taj prepoznatljivi Lorde zvuk, ali sa dozom zrelosti. Virgin je toliko iskren i sirov da me je prvo slušanje rasplakalo (a i drugo, i treće). Najbolja pesma mi je (verovatno, ili trenutno) Favorite Daughter, ali album je zaista pun brojnih hitova i zaslužuje da se sluša u celosti, jer muzičarka kao da je u njemu pustila deo svoje duše.

Takođe, ove jeseni do mene je stigla lično najuzbudljivija vest – The Neighbourhood se vraćaju. Moj omiljeni bend iz tinejdžerskih godina, čiji sam gledala svaki behind the scenes video (Devon Lee Carlson, you will always be famous!), a čiji razlaz me je razorio pre nekoliko godina, ponovo je na okupu. Vratili su se s albumom (((((ultraSOUND))))) za koji sam se nadala jedino da će zadržati njihov prepoznatljiv zvuk, one melanholične melodije koje povezujem s njihovim prvim albumima. Na moje oduševljenje, to sam i dobila. Istina, (((((ultraSOUND))))) nije jednako briljantan kao I Love You i Wiped Out!, ali iskreno, teško da će ijedan album ikada biti. Koliko sam oduševljena ovim povratkom dokazuje činjenica da mi čak ni to što nisam uspela da ugrabim karte za nijedan koncert na njihovoj turneji u 2026. nije uništilo uzbuđenje oko albuma. Ali nada umire zadnja, a baš kao što se nekim čudom The Neighbourhood ponovo okupio, nadam se da će iste sile i meni da donesu (bar) dve karte za koncert.

Sonja Knežević, social media editor