Najbolje pesme na Sanremo 2025 po izboru urednika italijanskog Voguea

Najbolje pesme sa Sanrema 2025, po izboru ušiju (i očiju) Vogue urednika: koji su naši omiljeni hitovi?

Achille Lauro, Incoscienti giovani

„Zvaću te iz autogrila, zauvek mi, mladi i nepromišljeni,“ kod mene se vrti od jutros u šest. A ako se zbog ljubavi zaista umire, kao što peva Achille Lauro, zašto se onda u ljubavi štedimo? Čega se plašimo? Zašto moramo biti mladi i nepromišljeni da bismo u dva ujutru pozvali onoga koga volimo, u panici ili jednostavno s željom da čujemo njihov umilni glas? Rastanak može da dođe i pre nego što stignemo do pola cigarete, ne stignemo čak ni da izbrojimo sekunde. Vreme prolazi, život prolazi. Zato želim da volim i da slušam Giovani Incoscienti dok napolju pada kiša, a moje misli lebde. Emma Bocchi

Rkomi, Il ritmo delle cose

Rkomi je na scenu Ariston doneo tačno ono što sam očekivala: elektro-pop pesmu koja govori o savremenim vezama u eri digitalnog konzumerizma. Naleti pažnje i skrivenih poruka, ubrzana strast, afera koja počinje kao laž, a zatim je sve manje i manje takva, dok se ponovo ne zatekneš u onoj sobi koju su nazvali slobodom. Kako kaže Mirko, radi se o modernom decrescendu. Činilo mi se da sam uhvatila i referencu na My Boy Only Breaks His Favorite Toys od Taylor Swift: slomićeš me kao svoje omiljene igračke. Ritmo delle cose tako osvaja prvo mesto na mojoj ličnoj listi. Valentina Abate

Joan Thiele, Eco

Poput Joan Thiele, ja takođe volim filmove. Nije slučajno što bismo za opisivanje njenih pesama mogli lako koristiti niz poznatih filmskih referenci: instrumentalne osnove iz spaghetti westerna i Città violenta režisera Stefanoa Sollime, kombinaciju seksualne intrige i duhovne osude žena iz Tarantinovih filmova, kao i prirodne slike iz filmova Jodorowskog. Ni Eco, s kojom Joan prvi put stiže na Sanremo, nije izuzetak – podseća na cool stav Ambrosie Parsley (kad bi ih barem bilo više) i lisergične folk vetrove koji su duvali nad kućom “izlazećeg sunca” u New Orleansu. Filmski momenti prisutni su i u njenom looku, koji podseća na Kristen Stewart na festivalu Venezia 78 prilikom predstavljanja filma Spencer. Sve je savršeno – što se mene tiče, zaslužuje Zlatnog lava. Corinne Corci

I ja biram Joan Thiele, dašak svežeg vazduha za Ariston s ovom pomalo melanholičnom baladom retro prizvuka, ali pevanom s tom nežnoću koja muzičarku odlikuje. Francesca Calzaretta

Uvod električne gitare koji para noć, glas koji očarava: u nekoliko taktova, Joan Thiele nas hvata za ruke i vodi kroz pustinjski pesak, kroz zrnaste slike zaboravljenih starih B-filmova. Njena pesma Eco priča o izazovu straha i ravnodušnosti, o sjaju hrabrosti. A ona je izvan vremena, izvan prostora – fantastična kantautorka. Samantha Colombo

Lucio Corsi, Volevo essere un duro

Ova pesma je za nas koji nikada nismo krali užinu drugarima, koji ih nikada nismo pribijali uza zid da prepišemo domaći, za nas kojima je oduvek previše stalo do budućnosti i njenih posledica. U svetu koji od nas traži čvrstinu kamena i koji želi da se bahato razmećemo onim što imamo – novcem, nakitom i devojkama – ja biram neizdrživo lake reči pesnika koji još luta tražeći svoje mesto u svetu. Učili su nas da nismo predodređeni da imamo svoje mesto, da moramo da ga ustupimo onima koji ga zauzimaju silom, ali u rečima pesme Volevo essere un duro konačno osećam pripadnost. Francesca Faccani

Retko koja pesma može da mi dirne srce već tokom prvog slušanja – naročito tokom Sanrema, kada mi pažnju odvlači hiljadu drugih stvari – ali čini mi se da mi je Lucio Corsi svojom Volevo essere un duro zalepio šareni flaster (onaj koji deca vole, sa malim dinosaurima) pravo na srce. To da su “Meseci bez kratera prevara, jer na kraju je besmisleno bežati od svojih strahova” trebalo bi da nas nauče već u trećem razredu, a umesto toga, učili su nas da je ranjivost stvar slabih i gubitnika. Želeli smo da budemo jaki, ali na kraju, sasvim nam odgovara da budemo “niko” koji je zapravo pun svega. Giulia Di Giamberardino

Moj favorit ovogodišnjeg Sanrema bez sumnje je Volevo essere un duro Lucia Corsija, koga sam imala sreću da intervjuišem za februarsko izdanje Vogue Italia, a s kojim delim mnoge stvari. Balada u kojoj Lucio – sa svojim prepoznatljivom poezijom i maštom ispunjenim fraziranjem – pokazuje svoju najranjiviju stranu, ogoljava se sa svim svojim slabostima. A te slabosti su, zapravo, slabosti svih nas. Valentina Nuzzi

Shablo, Guè, Joshua e Tormento, La mia parola

Glasam za La mia parola od Shabla, Guèa, Joshue i Tormenta. Probudila sam se pevušeći “streeeeet soooong” i pretražujući s prijateljicama gde možemo da kupimo GCDS eko-kožne pantalone sa žutim printom pitona koje nosi Guè. SOS, rasprodate su svuda. Giuliano, pomoć! Francesca Ragazzi

Coma_Cose, Cuoricini

Ja sam za Coma_Cose. Sa svojim neumoljivim ritmom, pesma se bavi vezama u eri društvenih mreža. Kao da je ljubav proporcionalna broju malih srca ostavljenih na objavama… Vezama se gubi značaj, a na prvo mesto dolazi isključivo digitalni prikaz. Lookovi su mi bili savršeni, teatralna maska koja simboliše sarkastični filter na ideju ljubavi: možda je izgled važniji od postojanja? Selene Oliva

Willie Peyote, Grazie ma no grazie

Willie Peyote dolazi iz škole sabaudskog rapa i vratio je na scenu Ariston žanr koji je u prošlosti bio definisan kao kantauto-rap. Termin, koji ništa ne znači, jer je rap u Italiji uvek razvijao duboke stihove uz zvuke koji nisu nužno povezani sa hip-hop zvukovima s druge strane okeana, zanimljiv je, jer je sposoban da oštro i ironično ispriča mnoge stvarnosti, kako političke i socijalne, tako i one politički nekorektne, kao što je sposobnost da se kaže „Hvala, ali ne hvala“. Oslobođenje koje se doživljava tek kada si dovoljno odrasla osoba da uzmeš distancu od vrtloga života koji nas „prisiljava“ da radimo mnoge stvari, ali na koje nismo nužno vezani. Dodatno, cameo/easter egg Luca Ravenne koji peva u tišini među pratećim pevačicama bio je zaista vrhunski trenutak. Irene Coltrinari

Bresh, La tana del granchio

Triput ura za Willie Peyote koji je sa Grazie ma no grazie donio najpoliticku komponentu Festivala, osim što je osudio svakodnevne hipokrizije i dominantne nelogičnosti. Takođe, Bresh sa La tana del granchio – lepa muzika, a ovaj deo me osvojio: „Jedna plastična kesa / Drži naša dva mokra kupaća kostima / Zaboravili smo ih / U autu koji je ostao pod suncem celo leto / U oktobru sam ih ponovo našao.” Giacomo Aricò

Giorgia, La cura per me

„Za te oči, za te oči koje služe kao mesec. Ne znam više koliko sam noći čekala da bih završila gutajući sav strah od toga da ostanem sama u ovoj mračnoj sobi”. Da li je ljubav koja je mučenje stvarno ljubav? Koliko dugo je ispravno živeti u nadi da će se neko vratiti? Nikada se ne treba ponižavati, čak i kada se osećamo izgubljeno. Giorgia ima jasne ideje, stih po stih, kroz unutrašnji rast, iz svoje priče izlazi jača nego pre. Birala je sebe i više se ne boji. Ova pesma, na prvi pogled u klasičnom stilu Sanrema, u stvari ima neočekivani obrt, i to je ono što mi se sviđa. Uz neverovatan, prepoznatljiv glas naše Giorgie. Laura Tortora

Olly, Balorda Nostalgia

Postoji li još neko osećanje kao što je nostalgija, koja nas istovremeno tera da osetimo imanenost i transcendentnost, bol od svesti da je trenutak prošao i radost što smo ga proživeli, taj trenutak? Da nas natera da pomalo proklinjemo Heraklita i njegovu rečenicu „sve teče”? Mislim da ne i slažem se sa Ollyjem, koji ponekad govori da je Balorda (besmisao), kada te natera da „serviraš još jedno jelo kad postavljaš sto za večerom, ili da tražiš pomoć kad te svrbe leđa”: trenuci svakodnevnog života koji daju smisao stvarima, ako imamo pored sebe osobu s kojom želimo da ih podelimo. Dogodiće se opet, pa će moj dolazak na biciklu biti najavljen mojim pogrešnim pevanjem na sav glas: pre dve godine bila je Polvere, ovog puta Balorda nostalgia. Elisa Pervinca Bellini

Ako treba da vam kažem celu istinu i ništa osim istine, kada je reč o najboljim pesmama Sanrema 2025, ja bih glasao za Tutta l’Italia Gabry Pontea, jingle koji odmah transformiše Ariston u autodrom i sigurno ostaje u mojoj glavi više od većine pesama koje su stvarno u konkurenciji. Ali, naravno, taj komad se ne takmiči, pa sa zadovoljstvom biram Ollyja. Pošto igramo igru iskrenosti, ne mogu da poreknem da sam bio privučen – kao i mnogi, mnogi – njegovim džemperom bez rukava (Emporio Armani-chic) ovog visokog momka kojeg bi želeo da grliš dok ga ne ugušiš. Ali pored toga, on unosi i nežnost u svom glasu, iskrenu i nostalgičnu intenzivnost, sa izgovorenim suglasnicima koji zvuče još više kao ranjiva delikatnost. U suštini, učinio nas je da se zaljubimo, i to zahvaljujući svom talentu koji obećava mnogo. Paolo Armelli

Tony Effe, Damme ‘na mano

Protagonistkinja mog Festivala je bez sumnje Annarita, majka Tonyja Effea. Njoj je posvećena, direktno, „ja sam klasičan italijanski muškarac / volim samo svoju majku Annaritu” koja se peva nakon prvog refrena pesme Damme ‘na mano. Tako, gospođa Rapisarda postaje Supruga Supruga, Supruga svih Supruga, više nije samo ona Giulije De Lellis. Pesma je, inače, sve u pozivanju Landa Fiorinija (onog iz Rima, „ne pravi se glupa večeras”) i Califana, dok je u stvarnosti to samo poziv na telefon Mannarinu. Sofia Viganò

L’occasione mancata

Quando sarai piccola Simone Cristicchi je propuštena prilika, i to i muzički, jer tekst – koji je sam po sebi prilično retoričan – nije podržan interesantnom harmonijskom strukturom, i zato što pokušava da izvuče suze lako, praveći neku vrstu pisma za majku pogođenu senilnom demencijom, temu koja se tiče mnogo ljudi, mnogo dece. Razumem da Cristicchi možda pokušava da ih uteši, da im da reči da izraze složene emocije, ali u tom traženju dobrote gubi se složenost drame koja često pada na ramena porodica ili pojedinaca. Ako se romanima jedva uspeva da je uhvate, kamoli pesmama na Sanremu. Federico Chiara

vogue.it