Reina Sofia je trenutno najuzbudljiviji muzej u Evropi

Španska Reina Sofía oduvek je bila više od muzeja. To je mesto gde umetnost ne miruje, gde se ne poštuju pravila samo zato što su dugo stajala na zidu, gde se umetničke istorije pišu i brišu u istom dahu. Guernica, verovatno najpoznatije delo u kolekciji, postala je toliko utkana u identitet ovog prostora da gotovo zaboravimo kako je u Madrid stigla tek 1992. godine. Pre toga je lutala, bila zabranjivana, skrivana, čekala da se istorija pomiri sa sobom. Reina Sofía sada opet prepisuje istoriju, ali ovog puta svesno, promišljeno i bez čekanja, i to kupovinom 470 novih dela koja će redefinisati šta savremena umetnost danas jeste i kako je predstavljamo.

Ova nova dela pridružuju se impresivnoj zbirci muzeja, a koju čine slavna dela poput već spomenute slike Guernica Pabla Picassa. Ovo je verovatno najpoznatija slika u muzeju, monumentalno delo iz 1937. godine koje prikazuje užase Španskog građanskog rata i koja je snažan simbol antiratnog pokreta. Devojka kraj prozora Salvadora Dalíja je delo iz 1925. godine, a koje prikazuje Dalíjevu sestru Anu Mariju i smatra se jednim od njegovih najznačajnijih ranih dela. Uz njih su u muzeju izloženi još i Fontana Marcela Duchampa. Iako nije izvorno umetničko jelo, već preuređeni pisoar, ovo delo iz 1917. godine postalo je simbol dadaizma i konceptualne umetnosti. Leptir Joana Miróa je rad iz 1947. godine koji prikazuje Miróov prepoznatljivi apstraktni stil i smatra se jednim od njegovih najvažnijih dela. Samo ovih nekoliko navedenih dela (uz još radove umetnika kao što su Antoni Tàpies, Eduardo Chillida, Julio González i mnogi drugi) ukazuju šta ovaj muzej čuva, neguje i izlaže.

Najnoviji talas akvizicija nije samo proširenje arhiva; to je radikalan iskorak prema ravnopravnijem i dinamičnijem umetničkom narativu. Više od polovine novih dela potpisuju umetnice, dok je značajan deo radova nastao unutar marginalizovanih etničkih zajednica. Umesto da pasivno reflektuje dominantne struje, ovaj muzej aktivno oblikuje budućnost umetničke istorije, uvodeći imena koja još nisu stigla do udžbenika, ali su neizostavan deo današnje globalne scene.

Proširenje kolekcije

Ono što Reina Sofía sada radi nije puki woke gest, kako bi neki možda hteli da etiketiraju ovakav potez. Nije ni hir, ni trend, ni nužno radikalni čin. To je jednostavno odraz realnosti – savremena umetnost ne može da se razume bez pitanja roda, rase, identiteta i politike. Ko se drži isključivo poznatih imena, ko odbija da uđe u rizik nepoznatog, taj posmatra umetnost kroz retrovizor. A to je, priznaćete, vrlo sužena slika. Ova promena dolazi u ključnom trenutku. Muzej u martu 2026. planira da otvori osveženu stalnu postavku koja će preispitati priču o umetnosti od kraja 70-ih do danas. Očekuju nas nova čitanja umetnosti, neispričane priče i nepredvidivi putevi; nešto što se u institucijama ove veličine retko događa, barem ne ovako temeljno. Umetnice poput Ángeles Santos, čiji je rad bio gotovo nevidljiv u dominantnim kanonima, koji se nanovo više puta „otkrivao“ pa onda pada u zaborav, sada dobijaju prostor koji su oduvek zasluživale. Uz nju, u kolekciju su ušli i radovi španskih savremenih umetnika poput Joana Moreya i Rubéna Grila, dok se međunarodna dimenzija širi uključivanjem afrošpanskog umetnika Rubéna H. Bermúdeza, Kolumbijca Miguela Ángela Rojasa i autohtonog brazilskog umetnika Denilsona Baniwe.

Zapravo, madridski muzej Reina Sofía ne prestaje da iznenađuje. Osim što u svojoj zbirci ima iznenađujuća, radikalna i kultna dela umetnosti dvadesetog veka, sada u dvadeset i prvom veku pokreće pravu malu revoluciju u svetu umetnosti. Da, 470 novih dela stiglo je u muzej, a ono što je posebno zanimljivo jeste da čak 50% njih potpisuju žene! A kada pogledamo akvizicije Ministarstva, brojka skače na neverovatnih 72%! Stvarno nisam sigurna koji muzej savremene umetnosti može da se pohvali ovakvim potezom.

Neko će reći da je to samo brojka, no meni je to statement. U svetu umetnosti, gde su žene dugo bile marginalizovane, ovo je mali, ali revolucionaran i značajan korak prema ravnopravnosti. A o kojim umetnicama je reč? Pa, tu su španske umetnice poput Ángeles Santos, Colite, Pilar Albarracín i Cristine Lucas, ali i strane zvezde kao što su André Masson, Alice Rahon i Regina José Galindo. Zvuči poznato? Možda ste za neke od njih čuli, a možda ćete tek otkriti njihovu genijalnost. U svakom slučaju, jedno je sigurno – Reina Sofía postaje nezaobilazna destinacija za sve ljubitelje umetnosti, ali i za one koji tek ulaze u taj svet. U muzej treba zakoračiti sada, odmah. Sedam izložaba koje su sada otvorene za javnost svakako ostavljaju utisak, a u najavi je još njih četiri do jeseni ove godine. Šta vas upravo, sada čeka u ovom uzbudljivom muzeju? Čitajte dalje, sigurno ćete želeti da pogledate ama baš sve izložbe.

A Life in a Few Lines, Huguette Caland

Zaboravite na dosadne retrospektive! Izložba A Life in a Few Lines nije samo pregled dela Huguette Caland, već uranjanje u život žene koja je prkosila konvencijama, putovala kontinentima i stvarala umetnost koja provocira i zavodi. 300 crteža, slika, skulptura i drugih medija otkrivaju umetnicu koja je, uprkos kosmopolitskoj „neukorenjenosti“, bila duboko povezana sa idejom doma, zajednice i komunikacije. Caland je propitivala rodne i seksualne norme, istraživala telo, pripadnost, ljubav, starenje i ličnost, a sve to pod uticajem geopolitičkih struja dekolonizirajućeg i neoliberalnog sveta.

Njena dijaspora, od politički napetog Bejruta, preko utopijskog liberalizma Pariza, do boemske dekadencije Venice Beacha, oblikovala je njeno stvaralaštvo. Izložba naglašava i njen vizualni i pisani jezik, gde tela, reči i drugi oblici međusobno komuniciraju i stapaju se u nove leksikone.

Iako su najpoznatije njene erotske slike i crteži, ova izložba nas podseća da to nije bio samo deo globalnog seksualnog buđenja 60-ih, već i središnji deo opusa posvećenog istraživanju slobode, povezanosti, prekida i transformacije kroz prizmu sopstvenog života umetnice i interakcije sa drugima. Pripremite se na zavodljivu i provokativnu vožnju kroz život i delo Huguette Caland.

Big Frieze, Miguel Ángel Tornero

Dok se madridski Palacio de Cristal obnavlja, umetnost ne miruje. Miguel Ángel Tornero je doslovno preuzeo platno, doslovno! Njegova izložba Big Frieze pretvara samu građevinu u divovski kolaž, koristeći fotografije Madrida kao sirovinu. To nisu obične fotke, već isečci iz svakodnevnog života, od sitnih socijalnih interakcija do monumentalne arhitekture. Tornero ih reže, lepi, preklapa, stvarajući kompleksne slike grada, istovremeno celovite i fragmentirane.

Kao da šeta buvljakom, Tornero pronalazi inspiraciju u običnim stvarima – male prodavnice, reklame, beskućnici, stubovi koji drže grad na svojim plećima. Njegovi kolaži su analogni odgovor na digitalnu kulturu, gde se slojevi ekrana preklapaju s realnošću. Fotografija, koja inače spljošti stvarnost, kod Tornera postaje objekat, slavlje materijalnosti.

Big Frieze je impresija grada, uvećani ukras koji postaje glavno delo. Poput procesija u antičkoj Grčkoj, ova vizualna priča okružuje zgradu. Ali umesto velikih dela, Tornero prikazuje svakodnevicu, obične mitologije grada, sam život. „Sa buvljaka smo naučili moć juxtapozicije“, izjavio je Tornero prilikom promocije izložbe. Kao u knjizi Things Georgesa Pereca, gde junaci žude za promenom kroz posedovanje, tako i Tornerove fotografije oživljavaju na platnu, pričajući priču o gradu i njegovim stanovnicima.

Interakcija platna, strukture Palacio de Cristal i spoljašnjih elemenata dodaje još jedan nivo kompleksnosti, gde se arhitektura i umetnost prepliću u kontinuiranom dijalogu. Tehnika je jednostavna – izresci fotografija se lepe na maketu, a zatim fotografišu i uvećavaju na ogromno platno. Gradske slike postaju mrtve prirode u nesrazmernom urbanom merilu, a istovremeno, Big Frieze postaje ogromna diorama koja govori o trenutnom stanju unutrašnjosti Palacio de Cristal. Transparentnost zgrade metaforički je sačuvana na platnu – grad koji postaje transparentan, dajući glas svojim lutajućim prikazima u samom srcu svog velikog kraljevskog parka.

Opera to a Black Venus. What would the bottom of the ocean tell us tomorrow, if emptied of water today?, Grada Kilomba

Zaronite u dubine postkolonijalne imaginacije sa Gradom Kilombom. Njena izložba Opera to a Black Venus u Reina Sofíji nije samo izložba, već uranjanje u priče, traume i identitete. Grada Kilomba, portugalska umetnica sa berlinskom adresom, koristi poeziju, performanse, video, skulpture i zvuk kako bi oživela svoje reči. Njena dela, opisana kao „postkolonijalni minimalizam“, propituju nasilje, ponavljanje i dominantne narative. Zamislite budućnost bez okeana, gde se otkrivaju tragovi ljudskog postojanja – to je polazište za Opera to a Black Venus, monumentalnu video instalaciju koja prikazuje operu posvećenu crnoj Veneri, proročici sećanja i otpornosti.

Uz muziku, ples i snažne vizuale, Kilomba nas vodi kroz lavirint ličnih i kolektivnih priča. Izložba uključuje i druga dela koja koriste različite medije kako bi istražila teme sećanja, gubitka i nade. Ne propustite ovu priliku da uronite u Kilombin svet, svet koji je istovremeno poetičan, provokativan i duboko ljudski.

In the moved air…

In the moved air… je izložba koja beziznimno ostavlja utisak. Kustos, francuski filozof i mislilac, Georges Didi-Huberman, poetično secira političku antropologiju emocija, otkrivajući načine disanja i otpora protiv kapitalizma. Inspirisana Lorcinim Romancerom, izložba shvata emociju kao pokret koji se prenosi zajednicom, stvarajući „potres“ – lanac emocija koje utiču na grupu.

Polazeći od Lorcinih stihova o „uzburkanom vazduhu“, izložba istražuje kako se emocije spajaju sa politikom kroz umetnička dela i dokumente. Kroz različite sekcije, izložba propituje transformativnu dimenziju emocija i njihovu sposobnost da menjaju stvarnost. Od Misli koje istražuju klasifikaciju emocija, preko Lica i gesta sa delima Rodina, Dalíja i Giacomettija, do Mesta koja otkrivaju emocionalni naboj prostora uz dela Miróa i Fontane. Politike istražuju moć emocija u društvenom kontekstu kroz dela Pasolinija, Kollwitz i Goye, a Djetinjstva slave poetsku i političku snagu nevinosti. Izložba je to koja vas tera da osetite, razmislite i preispitate svet oko sebe.

Grotesque, Popular art and aesthetic revolution

„Esperpento“ je reč koju je skovao Ramón María del Valle-Inclán, a koja je postala ključ za razumevanje stvarnosti kroz iskrivljeni, groteskni objektiv. Ova izložba, kao neki vremeplov u mračnu stranu Španije početkom 20. veka, istražuje kako je „esperpento“ postao oružje kritike protiv društvene, političke i kulturne zaostalosti. Za razliku od drugih grotesknih pokreta u Evropi, ovaj španski nije samo izraz apsurda, već poziv na obnovu društva. Kroz eklektičnu mešavinu umetničkih dela i dokumenata, izložba razotkriva glavne teme i strategije „esperpenta“, dokazujući da je Valle-Inclánova vizija i danas relevantna.

Od satire s kraja 19. veka, preko Prvog svetskog rata i duhovnosti, pa sve do lutkarskih pozorišta i karnevala, izložba nas vodi kroz osam sekcija. Religioznost, grehovi, tiranija, politika, nasilje… sve to upakovano u „esperpento“ estetiku, kulminira metaforom Španije kao arene, gde se naziru napetosti koje su dovele do Građanskog rata. A kao šećer na kraju, pozorišna trupa Lagartijas tiradas al sol donosi savremenu, žensku verziju Valle-Inclánovog Tirana Banderasa, dajući glas onima koje je pisac zaboravio. Ovo nije samo izložba, ovo je putovanje u srce „esperpenta“, gde se stvarnost iskrivljuje kako bismo je bolje razumeli.

Topia and revolution: 1986-1988, GENE

U januaru 1986., u podrumu jedne zgrade u madridskom kvartu Chamberí, četvero umetnika osnovalo je alternativni umetnički prostor nazvan, ironično, Galería Nacional. Istovremeno, Manuel Saiz pokrenuo je Poštansku službu za višestruke izložbe i propagandu, umetničku inicijativu koja je funkcionisala kao „neortodoksni časopis“. Stranice i članci stizali su pojedinačno, poštom, donoseći umetnost pravo u dom gledalaca. Ova radikalna saradnja, mesecima kasnije, spojila se sa kritičkim duhom Galería Nacional, stvarajući GENE, galeriju kolektivne produkcije koja je objavljivala umnožene razglednice.

Pod uticajem raznih referenci, od Kurta Schwittersa do Josepha Beuysa, GENE je, odbacujući kulturnu politiku tadašnjeg „progresivnog“ Madrida, delovao kroz redovne sastanke. Između 1986. i 1988. poslali su sedamdeset i sedam numerisanih poštanskih pošiljki od dvadesetak umetnika, organizovali razne akcije i osnovali izdavačku kuću GENE Ediciones. Sa minimalnim sredstvima i marginalnošću, stvorili su alternativne mreže za širenje umetničkih ideja i dela, „kratkim spojem“ službenih umetničkih prostora.

Primer njihove subverzivnosti je performans Pedra Roldána na izložbi „13 mladih slikara“ gde je, nakon što je prošao selekciju sa jednim predlogom, izložio crtež nadgrobnog spomenika s natpisom „Osvojen prostor/Zauzet prostor“, potpisan imenom GENE. Ili leš psa, predstavljen kao kolektivno delo na izložbi „Punto 87“.

Izložba „GENE. Topía y Revolución: 1986-1988“ prvi put okuplja sav ovaj neobjavljeni materijal, posvećenu jednoj od najznačajnijih anti-institucionalnih umetničkih skupina u Madridu 80-ih. Kolektivu koji je, iako odsutan iz istorije španske umetnosti, bio prisutan u službenom printu svog vremena zbog svojih zvučnih akcija. Kako su sami članovi naveli, „umetničko delo nije objekat, već stav. Stav individualnog oslobođenja i kroz njega zajednice. Individualni stav prema životu/umetnosti, revoluciji i smrti.“

Rhythms, plots, variables, Soledad Sevilla

Soledad Sevilla, španska slikarka, decenijama gradi svoj prepoznatljiv stil baziran na čistim linijama, bojama i geometrijskim oblicima. Izložba, koju potpisuje kustoskinja Isabel Tejeda, prati njen razvoj kroz više od stotinu dela, od njenih početaka u Madridu do najnovijih radova. Sevilla tvrdi da ceo život slika istu sliku, povezujući rane radove iz 60-ih s kasnijim serijama poput Horizontes blancos i Esperando a Sempere, posvećenima Eusebiju Sempereu.

Iako je isprva bila povezana sa grupom španskih umetnika geometrijske apstrakcije, boravak u Bostonu bio je ključan za njen razvoj. Po povratku iz Bostona, linija, uzorci i svetlost kao nosioci emocija vodili su je prema dvema važnim stupovima španske kulture: Velázquezovim Las Meninas i andaluzijskoj arhitekturi Alhambre.

Sredinom 90-ih, ritmično gomilanje poteza četkicom počelo je „napada“ njena platna, a motivi prirode su preuzeli njena dela. Ova izložba dokumentuje neke od njenih istorijskih umetničkih intervencija poput Vélez Blanco i El tiempo vuela. Istovremeno, umetnica predstavlja Donde estaba la línea, novu site-specific instalaciju u kojoj koristi pamučni konac kako bi intervenisala u prostoru Muzeja.

Uzbudljive izložbe sada, revolucionarne u budućnosti

Ove trenutne izložbe, a koje toplo preporučujem da se pogledaju, prikazuju neverovatnu raznolikost tema, umetničkih pristupa i samih umetnika i svedoče o bogatom i promišljenom programu. A sada, kada im se pridružuje nova akvizicija od tih već spomenutih 470 umetničkih dela, jasno je da muzej nastavlja tim putem, šireći svoje horizonte i potvrđujući svoju relevantnost u savremenom svetu umetnosti.

Ova eksplozija novih akvizicija dolazi i sa ozbiljnom finansijskom podrškom  – gotovo 8 miliona evra uloženo je u proširenje kolekcije, uz velikodušne donacije kolekcionara i galerija, posebno iz Latinske Amerike. No, čak ni toliki novac nije garancija da će odabrani umetnici jednog dana biti veliki – i to je rizik koji muzej svesno preuzima. Jer, ako umetnicima daemo prostor za eksperiment, zašto to isto ne bi važilo i za institucije?

Reina Sofía je trenutno najuzbudljiviji muzej u Evropi jer ne stoji u mestu. Nije mesto gde dolazimo da se poklonimo Picassu i Dalíju, već je živi organizam koji diše s vremenom. Ova akvizicija nije samo obogaćivanje fundusa, već i poruka. Poruka o važnosti ženskog glasa u umetnosti, o potrebi da se čuju i vide one koje su dugo bile zanemarene. I to je ono što me najviše veseli. Jer, umetnost nije samo lepota. Umetnost je i bunt, i revolucija, i promena. A Reina Sofía je upravo to – muzej koji se ne boji da se menja, koji se ne boji da bude drugačiji. I dok drugi muzeji pokušavaju da shvate kako da ostanu relevantni u 21. veku, Madrid je već nekoliko koraka ispred.