Monika Herceg otkriva kojih 5 zbirki poezije čita u hladnim zimskim večerima

Mislim da smo svi ušli sa strepnjom u novu godinu: kako ćemo, kuda ćemo i hoćemo li. Svet je postao negostoljubivo mesto, iz perspektive pesnikinje čini mi se da je u samo zadnjih pet godina toliko toga nestalo, ili se sakrilo, ili je možda (a to je najgori mogući scenario jer se pretpostavlja da je mrak neprestano bio tu, samo se dobro kamuflirao) izašlo na površinu sve ono ružno što je duboko spavalo. Ali s druge strane, ne sećam se vremena kada smo više žudili za nadom, toplinom, nežnošću. Želim radikalnu nadu, želim radikalnu nežnost; trebaju mi, neću odustati od njih.

Poezija je (bar za mene) prvo mesto na kojem se događa susret te potrebne nade i mene, željne borbe, snage i otpora i mene, nežnosti i mene. Još uvek mi se čini da poezija može, i da hoće, da nas umiri, ugreje, ohrabri. Kako drugačije? Sneg je pao posle puno godina u Zagrebu, zatrpao nas je, a ja se nakon dugo vremena, ceo mesec u nalazim toj jednoj tački zime, ne putujem nigde pa se hranim poezijom.

Moja mama zna šta se dešava u gradovima i Nisam znala šta nosim u sebi, Radmila Petrović

Zato, krenuću od prijateljice koju cenim i volim i sa kojom delim neki mitski prostor odrastanja na selu, sa kojom delim babe i dede, nasilje koje se prenosilo generacijama, otpor i promenu, otklon od toga. Radmila Petrović napisala je pre nekoliko godina knjigu koju bi svi trebali da pročitaju. Onda se (a svi smo je čekali) pojavila i njena druga knjiga, koja je i roman u stihovima. Ima veliki domet što se tiče onoga što želi da kaže, ali je to za mene pre svega moćna i bitna poezija koja se ne boji ni svog straha, ni žudnje, ni želje za ljubavi. Da budem poštena prema njenoj knjizi Nisam znala šta nosim u sebi, vratila sam se ponovo i njenoj prvoj knjizi. Ja sam čitateljka (a to sam pre svega ostalog) koja čita puno puta knjige koje voli. Radmilinu Moja mama zna šta se dešava u gradovima čitala sam već nekoliko puta, i sad sam joj se ponovo vratila, sa nekim novim očima, nekim novim spoznajama, kako emotivnim, tako i promenama koje su mi se dogodile sa mojim jezikom, mojim pisanjem. Naravno, ponovo me je oduševila, razgalila, vratila me želji da poeziju čitamo svima, svuda. Onda sam krenula u njenu novu knjigu. Bila je drugačija, ali dobro drugačija, otvorila je nove prostore borbe (kako sa jezikom, tako i sa emotivnim korpusom). Obe knjige su hrabre, moćne, jasne u nameri, velike u svojoj snazi, sili (koja, da parafraziram Radmilu ne pristaje da bude nečija) i ranjivosti. Danas, možda više nego ikad, treba da se vratimo pitanjima ljubavi, mostova od jedne osobe prema drugoj, a onda možda prisvojimo i prostore saosećanja. Eto, nemam ništa pametnije da kažem o Radmilinim knjigama. To su knjige koje svi moramo da pročitamo, bavili se pisanjem ili ne. Malo je takvih knjiga.

Varljiva istorija doma, Srđan Gagić

Kad mi je stigla Srđanova knjiga, oduševljenje i radost, a onda i neku smešnu vrstu uzbuđenja osetila sam već od prve pesme. E pa, koliko vam se to često dogodi? Varljiva istorija doma postala je knjiga koju sam nosila sa sobom kroz godinu, od Ukrajine do SAD-a, čitala sam je, pesmu po pesmu, opet pa iznova, vraćala joj se, tražila neke nove ulaze u pesme, onda u celu knjigu. Celi prostor te knijge jedno je veliko bogatstvo, a način na koji propituje ono što svi nosimo, što nas kad-tad počne opsedati, to pitanje odlaska, pa povratka, i nekog novog ispisivanja odnosa s onim što je ostalo iza nas, neverovatno je fino ugođeno. Osećala sam se kao da sedim sa Srđanom na dugim kafama, da pričamo o svojim kućama, majkama, osećaju pripadanja, nepripadanja. Ne znam evo šta bih poželela više niti za jednu svoju knjigu, da bude jednako tako otvorena za sve razgovore, da tako lako i pitomo može postati nečija. Jedna od najboljih knjiga poezije koja se pojavila na ovim prostorima i jeziku, unazad nekoliko zadnjih godina.

Povezano: Knjige koje su Ivanu Tokinu rekle ono što ljudi nisu umeli

Averno i Divlji iris, Luise Glück

Zbirka Averno autorke Louise Glück (čije sam hrvatsko izdanje u sjajnom prevodu Tomislava Kuzmanović i uređivala) jedna je od onih koje se čitaju polako i pažljivo – sa mnogo ponavljanja, vraćanja, pa opet. Možda je i to neka vrsta beskonačne knjige, dođete do kraja, pa poželite opet na početak, jer nije sasvim jasno šta je to što ste upravo pročitali. Onda, kod drugog čitanja otvore se neka nova skrivena vrata u neke slike, nešto se prizemlji a da smo toga svesni. Malo knjiga mi se na taj način otvara, da mi svako novo čitanje naizgled otvara neku novu knjigu. Averno je knjiga između svetova, ovdje imamo taj pokušaj prelaza, razumevanja tog ponora ili jednostavno drugačije perspektive smrti i života. Persefona, kao ona koje ume oba, da hoda sa svetom živih i mrtvih, Averno kao ono mesto na kojem se može zakoračiti u mrak.

Osim nje, treba spomenuti da se često vraćam i Divljem irisu, zbirci koja je izašla u beogradskom Kontrastu u prevodu Alena Bešića. Ovde pak, beskonačno ostaje na površini zemlje, u vrtu. Način na koji biljke progovaraju, na koji stvaraju svet i mudrost, spoznaje dokučive čak, kako nam se čini, samo nama ljudima, nešto je sasvim drugačije od onog što smo inače navikli da čitamo. Knjiga neverovatne smirenosti, posmatranja, tišine.

I onda sam, muvajući se po knjižari u Bostonu, ugledala tu ogromnu ciglu njenih sabranih pesama, pomislila; evo nas opet, ne znam kako ću kofer zatvoriti na povratku, ali moram kupiti tu knjigu. Tako da sada prolazim kroz pesme koje nisam čitala, na tren se znam zabaviti i povratkom u prevode koje imam, povremeno i sama pokušam nešto da prebacim u naš jezik, jednostavno da vidim koja je vrsta napetosti prisutna pri tom prevodu.

Temeljenje kuće, Marija Andrijašević

Ispada da često čitam jedne te iste knjige! Ali, u moju obranu, zaista mislim da dobru poeziju treba pustiti, pa joj se opet vraćati, pokušavati prilaziti dok se nešto u nama ne otključa, ili se otključa u knjizi (i zaista mislim da je oba moguće). Marija Andrijašević napisala je sada već zaista davno neverovatnu knjigu pesama koja ne stari, koja ne gubi ni kroz sve ove godine ništa od svoje zrelosti ni hrabrosti, Davide, svašta su mi radili. Nakon toga došao je sjajan roman, pa Temeljenje kuće, knjiga pesama u prozi. Marija promišlja svaku reč, što se oseti, što onda i nama, koji smo s druge strane, daje sigurnost u tekst pred nama. A pritom, da se sad ne zavaravamo, nije predvidiva, naravno. Temeljenje kuće potraga je u jeziku za kućom koja se ne može graditi, imati ovde. S jedne strane, za mene je to veliko političko pitanje danas, kako pisati, kako živeti, kako išta u vremenu kada ne možemo da priuštimo sigurnost doma. Marija sve postavlja, celu knjigu oko pojma kuće, gradi je pesmu kroz pesmu, to su nene cigle, mi smo tu sa njenim strahom, njenom nadom, unutra smo s ocem, majkom. Ulazimo u draču, sečemo je sa njom. Jezikom, kako drugačije? Divna knjiga poezije, moćna, nepredvidiva, iako je pisana unutar granica jasno postavljenog koncepta. 

Vjetar i njegov dvojnik, Mark Strand; Gramatika svijetla, Carol Ann Duffy; Aritmija, Delimir Rešicki

A da nisam nepoštena, otvaram i još neke knjige, sporo, neke poput Gramatike svjetla, čitam godinama i još ih nisam do kraja pročitala. Ozbiljna sam. Poeziju Carol Ann Duffy (takođe sjajan prevod Tomislava Kuzmanovića) zaista uzimam u malenim dozama, trudim se svaku pesmu da pročitam puno puta, da je obiđem… tako da ta knjiga uvek negde bude u blizini, evo već sigurno dve godine. I evo, možda da ovde zaista napomenem koliko je dragoceno i bitno imati sjajne prevoditeljke i prevoditelje poezije, koji nam onda omogućava te susrete.

Nikad nisam čitala Aritmiju Delimira Rešickog, i ne znam tačno kako sam se odjednom setila toga, ali eto me. Delimir i ja i slavonske magle. Tu je i jedan noviji prevod kojem tek prilazim, Marka Stranda, Vjetar i njegov dvojnik (preveo Vojo Šindolić), sviđa mi se otvorenost i jednostavnost te poezije, komunikativnost.

Mogla bih nabrajati i dalje. Oko mene je uvek desetak knjiga, oko stola, po stolu, kraj kreveta. Pa svako malo otvorim nešto, zalogaj tu i tamo. Ali evo, već ove su sasvim sjajan početak nekome ko želi zakoračiti prema poeziji.