Arts
U neverovatno inspirativnim prostorima Mokrin Housea petnestoro mladih umetnika stvaralo je sedam dana. Tih sedam hladnih dana bili su okruženi prirodom, snegom koji se još nije istopio i nestvarnim zaslascima sunca. Bilo da su u svojim samostalnim kreativnim procesima vozili bicikl po Mokrinu ili odlazili do granice sa Rumunijom, slušali muziku ležeći na travi, igrali fudbali, frizbi ili prosto uživali u razgovorima jedni sa drugima, te subote kada sam i sama došla u Mokrin House videlo se koliko je svako od njih bio pun neke autentične, posebne i meni do sada u tom intenzitetu neviđene kreativnosti.
Deo te kreativnosti mogli su se videti i kroz radove samih polaznika, koji su pokazali koliko različitih pristupa i medija može da nastane u jednom prostoru. Samo neki od njih su Jovan Turčinović koji istražuje svetlost i percepciju prostora kroz lateks koji menja boju u zavisnosti od svetla u prostoriji, dok je na ventilator sobe instalirao frizbi koji se sporo okreće, stvarajući efekat stopirane igre. Sofija Pavković kroz tekst i crteže istražuje antiantropocen, postavljajući pitanje šta je ovaj život bez nas ljudi uopšte i šta to sve znači, njeni radovi kombinuju ljubavne i tragične note, a izlagaće ih u prolazima, tako da publika mora da prođe kroz reči da bi razumela njihov smisao. Hristijan Našulovski pomera granice tela i publike kroz performanse i instalacije: „Telo, granice, bio-politike, queer pitanja, sve je over the top“, penjući se po nestabilnim strukturama i istražujući slobodu i patnju u fizičkom i simboličkom smislu.
Stefan Dukovski snima zvukove kolonije, razgovore, šumove, lupkanja, korake, svakodnevne pokrete i spontane zvuke nastale u procesu rada i interakcije. U finalnoj zamisli, te zvuke izloži sa dva zvučnika između kojih stoji mikrofon, dajući publici mogućnost da interaktivno dodaje, menja ili briše delove snimka. Na taj način publika postaje koautor, učestvuje u „pisanju i brisanju“ sećanja, propitujući kako selektivna memorija funkcioniše i kako kolektivno iskustvo može biti stalno preoblikovano. Dukovski na ovaj način istražuje ne samo sam proces pamćenja, već i fluidnost iskustva i uticaj interakcije na interpretaciju događaja, sećanja nisu fiksna, već se oblikuju u realnom vremenu kroz dijalog, prisutnost i refleksiju.
Povezano: Retka prilika da pogledate izbliza Leonardovo remek-delo tokom restauracije u Milanu
Marija Kiš u mermeru oblikuje tačke preloma koje povezuju različite kulture i istorijske reference, tražeći dijalog između klasične umetnosti i savremenog konteksta. Inspiriše se Mikelanđelovim telom, ali ne kao pukim istorijskim modelom, već kao polazištem za istraživanje kako telo, forma i materijal mogu preneti univerzalne narative kroz vreme. U njenim skulpturama mermer služi i kao simbol trajanja i otpora, ali i kao medij za savremene intervencije: površine se lome, presijecaju i povezuju neočekivanim modulacijama, stvarajući dijalog između tradicije i modernog senzibiliteta. Emilija Sandić eksperimentiše sa raspadom fotografske slike i dokumenta, razgrađujući stare fotografije Beograda hemikalijama kako bi otvorila pitanja urbanističkih i istorijskih narativa, dok Aleksa Avramović prenosi urbane scene sa fotografija na lim, kombinujući stvarnost i interpretaciju u slikarskim radovima. Izložba na kojoj ćete moći da vidite radove svi polaznika kolonije biće održana u galeriji Eugster u Beogradu krajem marta.
Povezano: 13 umetnika i umetnica koje sam otkrila u 2025.godini
Kada sam pre više od mesec dana prvi put pisala o Mokrin House Art Koloniji, nisam znala šta da očekujem, ali ono što mi je ostalo od tada jeste utisak da bi mi takva vrsta mentorstva, podrške i direktnog rada sa stručnjacima iz moje struke bila od velikog značaja. „Iskustvo je bilo izuzetno intenzivno i transformativno za sve nas i apsolutno je nadmašilo sva očekivanja“, kaže Marina Marković. Ona dodaje da je „Mirna, ruralna, gotovo utopijska scenografija Mokrin Housa postala prostor gde se gradilo celovito i autentično polje zajedničkog delovanja i stvaranja. Ostvarena je višestrana, plodonosna razmena između mentora i mentija koja je daleko više od formalne kolonije i pretvorila se u živ dijalog pun poverenja.“
Za Sašu Tkačenka iskustvo je bilo jednako duboko, ali i lično motivišuće: „Ovih sedam dana koje smo proveli zajedno su mi jako dragoceni. Rad sa mladim ljudima me neizmerno raduje i motiviše da i ja budem bolji i baš zbog toga se nadam da su i oni dobili od mene stvari koje su očekivali.“ On naglašava i profesionalnost učesnika: „Ono što me neizmerno čini ispunjenim i sretnim nakon svega je njihova iskrena posvećenost i pasioniranost prema temama koje istražuju i maksimalan i profesionalan pristup radu.“
Ivana Ivković dodaje emotivnu dimenziju: „Ogromno, intenzivno i duboko emotivno iskustvo. Imam utisak da se desilo nešto stvarno važno, nešto što nas je pomerilo izvan svakodnevnog toka. Posebno dragocen osećaj povezanosti stvorio se između mladih umetnika i nas mentora, među učesnicima, ali i među nama mentorima, gde su nastajale nove veze zasnovane na saradnji i međusobnom nadopunjavanju, kao i sa ljudima iz Mokrin kuće, u malom selu na granici, koji su podržali proces i omogućili ambijent za razmenu.“
Ciljevi kolonije, kako objašnjava Marina, bili su jasni: „Cilj pilot izdanja bio je da pokaže da intenzivna, inkluzivna i međugeneracijska razmena može proizvesti kvalitet i povezanost koji prevazilaze formalna očekivanja. U narednim godinama želimo da ovaj model učinimo trajnim i širim, stvarajući stabilnu platformu koja će povezivati najperspektivnije mlade umetnike i mentore iz regiona, prenoseći uticaj i u obrazovni sistem i javni prostor.“
Saša dopunjuje: „Poučen iskustvima sa različitih projekata, u ovaj sam projekat ušao sa jasnom željom da se mladim ljudima otvori prostor za razmenu iskustva i prilika za nadogradnju umetničkih praksi i ako je ikako moguće da ih podignemo na još viši nivo. Mislim da smo definitivno pokrenuli puno stvari svi zajedno i da će se pun potencijal videti na izložbi u Eugster galeriji.“
Ivana objašnjava koliko je važna međugeneracijska interakcija: „Posebno se potvrdila važnost međugeneracijske saradnje: interakcija između mentora i mladih umetnika pokazala je da razmena iskustava može da proizvodi rezultate i veze koje prevazilaze očekivanja definisana formalnim strukturama. Otvoreni dijalog i zajednički rad pokazali su da je proces istovremeno i podsticajan i transformativan.“
Selektovanje umetnika nije bilo jednostavno. „Proces selekcije bio je izuzetno zahtevan budući da je više od 70 talentovanih mladih umetnika konkurisalo za učešće“, objašnjava Marina. „Žiri je uspeo da prepozna i izdvoji 15 izuzetnih talenata potpuno različitih poetika, estetika, pozicija i medija.“ Saša naglašava da je težina odluke bila u balansiranju različitih afiniteta i interesovanja: „Gledali smo da pokrijemo što je više moguće različitih afiniteta i interesovanja, a opet da u nekom širem kontekstu kolektiva i oni mogu jedni drugima da budu zanimljivi.“ Ivana dodaje: „Ova grupa je bila izuzetno raznolika kako medijski i po umetničkom iskustvu, tako i po životnim okolnostima. Dolazili su sa različitih fakulteta, iz različitih sredina i gradova, što je donelo bogatstvo perspektiva.“
Utisci mentora i njihova inspiracija mladima prepliću se u svim izjavama. Marina ističe: „I dalje smo pod utiscima. Predstoji nam više od mesec dana efektivnog rada na finalizovanju projekata za izložbu.“ Saša dodaje: „Ambijent u kome smo radili i stvarali je fenomenalan. Ljudi koji vode računa da sve oko Mokrin House funkcioniše savršeno su jako bitan faktor u stvaranju ambijenta u kome nema dodatnih šumova i sve je podređeno stvaranju.“ Ivana pak primećuje: „Ono što je na mene najviše ostavilo utisak jeste svest ovih mladih ljudi, njihovo razumevanje i propitivanje sistema u kojima žive. Istovremeno, neke stvari za koje smo se mi borili da ih otkrijemo, razmotrimo i promenimo, vidi se da su otišle korak dalje – odnos prema različitosti po pitanju identiteta i orijentacija, sa neuporedivo više slobode i bez opterećenja.“
Kada govorimo o značaju ovakve kolonije za mlade umetnike, Marina naglašava: „Zadivljuje me radikalno kritički metod generacije Z u preispitivanju dominantnih sistema. Oni ne traže mentora koji će im objasniti, već saradnika.“ Saša dodaje: „Mnogima je najzanimljiviji deo razgovor, da nas upoznaju, vide šta radimo i razmene ideje. Nekima znači da se osećaju kao deo zajednice, dok drugima više znači podrška kroz asistenciju ili opremu za izvođenje.“ Ivana pak sumira: „Tu ima i momenta privatne kolonije, uticaja komercijalnih tokova i svega što je za neke od njih novo, a što će oblikovati pravac njihovih umetničkih praksi i odluka.“
Sve troje mentora naglašavaju koliko su i sami naučili od mladih umetnika. Ivana kaže: „Tokom ove nedelje ovi mladi umetnici su mi potvrdili jednu stvar a to je da se istina i autentičnost ne prenose odnosno uspostavljaju kroz autoritet ili ustaljene sisteme, već se stalno grade kroz neposredno propitivanje, sumnju i iskustvo. U vremenu post-istine, njihova energija nosi i zamor i razočaranje, ali istovremeno i veliku, sveprisutnu potrebu da iskažu ono što misle i osećaju. Njihova sposobnost da preispituju hijerarhije, društvene norme i narative moći, promišljajući neoliberalizam ili late stage kapitalizam u kom odrastaju – ne kao apstraktne pojmove, već kao stvarne, oblikujuće sile, otkrivajući iznova složen i iscrpljujuć svet u kojem stvaraju, nagnala je i mene da preispitujem ne samo sopstveni umetnički i intelektualni položaj kao i obično, već i način na koji se uključujem u dijalog sa njima. Upravo na tom mestu leži najdragocenija vrednost ovog susreta. Ono što je posebno inspirativno jeste da ta intelektualna sloboda ne vodi do otuđenja, već do pažnje, brige i nežnosti, prema sebi, prema drugima, prema procesu stvaranja. Kritičko promišljanje i empatija se ovde stapaju, otvarajući prostor u kome istinska sloboda umetnosti nastaje, gde se znanje, iskustvo i razumevanje ne nameću, već zajedno otkrivaju.“ Marina dodaje: „U tome leži najdublja vrednost ovog susreta – prisiljava i mentore da stalno preispituju sopstveni intelektualni i stvaralački položaj.“ Saša zaključuje: „Oni su me podsetili da ne smem zaboraviti sopstvenu poziciju na početku puta i koliko je sve na tom putu neizvesno i fragilno.“
Na kraju, svi se slažu da Mokrin House Art Kolonija može imati trajni uticaj na regionalnu umetničku scenu. Marina započinje: „Naš dugoročni cilj je povećanje vidljivosti i povezanosti umetnika iz regiona, stvaranje novih zajedničkih projekata i mreža, te šira integracija savremene umetničke prakse u obrazovni sistem i javni prostor.“ Ivana dodaje: „Može postati prostor u kojem se ideje, iskustva i umetnička praksa prožimaju, otvarajući mogućnosti koje oslikavaju vreme u kojem nastaju i oblikuju nove perspektive i zajedništvo.“ Saša pak ističe: „Ne treba razmišljati o načinu na koji se menja regionalna scena, već postepeno i pažljivo graditi uzajamno poverenje. Ovo je dugotrajan proces u kome svi učimo i nadograđujemo se.“
Na balkanskoj umetničkoj sceni u poslednje vreme se može činiti kao da sve tone dublje, a umetnicima i radnicima u kulturi ostaje sve manje prostora i prilika za kvalitetan razvoj i karijeru od koje se može živeti. Mnogi smo se uverili da stvarnost, uz svu nadu i borbu, ume da bude veoma crna. Ipak, sedam dana u Mokrin Houseu pokazalo je da umetnička kolonija može biti mnogo više od prostora za rad, može postati mesto stvaranja zajedništva, razmene, intelektualne slobode i međugeneracijske saradnje, prostor u kojem se grade ideje, veze i perspektive koje nadilaze formalne strukture i kratkoročne prilike. Koncept ovakve kolonije deluje kao mali snop svetlosti na kraju jednog veoma mračnog, dugačkog i iscrpljujućeg tunela, pokazuje da postoji način da se regionalna scena oživi i osnaži, da se mladim umetnicima otvore stvarne mogućnosti za rast i eksperimente, i da se, kroz kolektivni rad i dijalog, oblikuje budućnost u kojoj umetnost i zajednica nisu na margini, već u centru.
Photo: Katarina Šoškić
Kreativna direkcija: Milena Kitić
VOGUE RECOMMENDS
