Arts
“Tako sam nervozna!” izjavila je juče Marina Abramović javivši se iz Londona. “Ne postoji ni jedan umetnik, a ne govorim o pevačima, oni su druga kategorija, već vizualni umetnik, koji je uradio ovako nešto ikad pre, i to pred 250 000 ljudi. Potpuno sam poludela.” Za manje od 24 sata Abramović je trebala da izađe na Pyramid Stage u Glastonburyju, kultnu glavnu pozornicu festivala, i zatraži sedam minuta ćutanja. “Znam da radim nešto što je važno i volim rizik. Spremna sam i na neuspeh.”
Tema ovogodišnjeg festivala je “Mir”, bez obzira na taj koncept, ono što je Abramović večeras uradila je nešto nekonvencionalno. Idemo na muzičke festivale kako bismo pobegli od stvarnosti i svakodnevice, ali Abramović je Glastonbury pretvorila u hram refleksije. “Ljudi dolaze kako bi se dobro proveli. Piju, drogiraju se, vreme je lepo. Međutim tražim od njih da ćute i da razmisle o stanju ove planete, koja je trenutno pravi pakao.”, rekla je, ukazujući na probleme uključujući globalno zagrevanje i ratove u Ukrajini i Palestini. “Toliko toga može da pođe po zlu, ali ja ću stajati tamo, raširenih ruku.”
Abramović je učinila tišinu najmoćnijim alatom u svom radu – setite se “The Artist Is Present ”. Ali večeras je bilo mnogo ambicioznije. Abramović je trebalo da ima ukupno pet minuta na bini, što se na kraju pretvorilo u oko deset minuta kada je PJ Harvey , čiji je nastup trebao da bude nakon Abramovićeve intervencije, odustala od pesme u svom setu kako bi produžila vreme Marini Abramović na piramidi, ostavljajući joj malo prostora za manevrisanje.
Umetnica je razgovarala putem Zooma iz svoje hotelske sobe, gde je upravo završila sa doterivanjem: svileni ogrtač u stilu kimona koji je za nju napravio niko drugi nego njen bliski prijatelj Riccardo Tisci . “Imam novinare koji me pitaju: ‘Kao umetnica, šta ćeš raditi?’”, razmišlja Abramović. “Znam šta radim, ali šta ti radiš kao novinar, kao reditelj, kao radnik? Svi mi imamo mogućnost menjanja.” To uključuje i modu, uprkos tome što je industrija naizgled slepa na katastrofe koje se oko nje odvijaju.
Abramović tokom završne montaže Foto: Linda Nylind
“Nije lako nositi ovu haljinu, jer ne nosiš haljinu, nosiš simbol”, rekla je Abramović o svom izgledu. Photo: Linda Nylind
“Moda je u krizi.”, rekla je Abramović. “To je recikliranje različitih dizajnera za različite brendove; sve je u sadržaju. Ali juče je bila aukcija za odeću Vivienne Westwood , tražila sam stvari i razmišljala kako je revolucionarna, kako je bila neverovatno progresivna u to vreme promišljajući o društvu i dajući poruku. Zatim sam pomislila na Riccarda i kako je promenio svet donoseći couture na ulicu, imajući gay i transrodnu zajednicu u svetu mode. U to vreme niko ništa od toga nije radio.”
Tisci i Abramović često su sarađivali. Bilo je to vreme kada je napravio kostime za njenu operu 7 smrti Marije Callas i vreme kada je ona umetnički režirala njegov Givenchy u proljeće 2016. , održan na 14. godišnjicu 11. septembra u New Yorku. “Tako je lepa haljina. Riccardo je napravio neverovatan koncept”, rekla je Abramović o sinoćnom ansamblu. “Razmišljala sam kako da predstavim tu ideju, a on je napravio ovaj simbol mira. Kad stojim tamo, neizgleda ništa posebno, ali kad raširiš ruke, to je znak mira. Završiće u muzeju.”
Tisci se oglasio putem e-pošte: “Budući da je poruka bila mir kroz tišinu, razmišljali smo o tome šta tišina zapravo znači: ona je uvek nastavak stvarno jake emocije. To je ono što je ova haljina morala da predstavlja. Inspiracija je došla iz velike umetnosti japanskog kimona. Svidela nam se ideja da to pretvorimo u znak mira. Dosta smo se igrali sa tamom na našem modnom putovanju, pa je bilo jako dobro i kao poruka to što smo odabrali svetliju eteričnu kreaciju za ovaj poseban trenutak.”
Tisci je trenutno slobodan agent, nakon što je napustio Burberry krajem 2022. “Nakon gubitka majke, koja mi je oduvek bila najvažnija osoba u životu, srećan sam što ću se malo odmoriti. Radio sam ceo život! Stoga uzimam vremena da uživam pre nego što ponovo izađem na svetlo,” rekao je. “Zbog naše veze, Marina i ja često zovemo jedno drugog za podršku u velikim prekretnicama naših života. Pitala me je imam li vremena da to napravim to za nju. Uvek ću naći vremena za Marinu.”
Marina Abramović izvodi “Seven Minutes of Collective Silence” tokom trećeg dana Glastonbury Festivala 2024. Fotografija: Joe Maher/Getty Images
Tokom godina, Marina Abramović je prigrlila modu kao malo koja vizuelna ili scenska umetnica njene generacije. U 70-ima, rekla je uz smeh, umetnici su “nosili samo prljave farmerke…. Moda je bila neprijatelj, crvene usne i crveni lak za nokte, a vi ste se previše trudili. To se smatralo strašnim”, rekla je. “Uvek sam se osećala jako ružno kao žena, a nikad se nisam osećala sigurno kao umetnica. Nikada nisam imala samopouzdanja kao žena.” Ali tada je, prisetila se, pronašla modu kao alat. “Nije loše osećati se osnaženo, osećati se zapravo dobro u svojoj odeći. Otkrila sam to i prestala da osećam krivicu zbog mode.”
Ključni trenutak, seća se umetnica, bilo je čuti nešto što se pripisuje dizajneru Isseyju Miyakeu. “Bila sam impresionirana kada su ga pitali: ‘Zašto ti je odeća tako velika?“ I rekao je nešto zbog čega sam shvatila koliko je ovo važno. Rekao je: ‘Zato što volim da imam dovoljno prostora za život duhova.’” Shvatila je, rekla je, da dizajneri mogu da budu duhovni ljudi. “A onda je došao Riccardo i učinio da se osećam sigurnom kao žena kakva jesam – da mogu da predstavim odeću i još uvek budem vokalna umetnica.” Od tada, rekla je, za nju su se moda i umetnost stopile jedna u drugu.
Njena intervencija na Glastonburyju mogla bi da se zabeleži kao novi vrhunac umetnosti. “Toliko je besa svuda u svetu, i ratova ima svuda, i globalnog zagrevanja i siromaštva, i nereda u Ukrajini i Palestini,” rekla je Abramović, “pre je ovo bio Afganistan, a pre je bio Iran, i pre je bila moja država, slovenski ratovi, a pre toga je bilo nešto drugo. Gledam ovu veliku sliku, gde se ljudska bića neprekidno ubijaju, a mi nikada nismo naučili lekciju o opraštanju,” rekla je. “Ono što mogu da kažem ljudima je da ako promenite sebe, promenićete i druge.” Kao primer revolucije kroz mir navela je Mahatmu Gandhi. “Odbacujemo tu mogućnost. Ćutanje nije nešto što je otpor, nije protest. Ćutanje je stvaranje veze sa sobom i drugima da biste razumeli šta vi možete da uradite – ne šta oni mogu da urade, šta ja mogu da uradim. Uvek kritikujemo nekog drugog, ali nikada ne gledamo sebe.
