Nova predstava Miloša Lolića podigla Beograd na noge

Kada mi neko samo pomene ime Branislava Nušića, bez preterivanja, naježim se, doslovno okrenem očima i u sebi pomislim: zar opet? Dokle?! Ne znam kako je sa vama, ali imam utisak da smo videli ama baš sve – od klasično izvođenih dela iz maestralnog opusa ovog genija do najrazličitijih eksperimenta koji su pali u zaborav. Međutim, kada je prvi put do mene došla vest da su u Narodnom pozorištu počele probe Mister dolara u režiji Miloša Lolića, znao sam da će ovo biti gradski događaj o kome će se dugo pričati. Ne samo zbog činjenica da se radi o komadu iz školske lektire koji i nije toliko izvođen i rabljen, već mnogo više zbog lične znatiželje kakav će prasak nastati u sudaru Nušićevih junaka i našeg proslavljenog pozorišnog reditelja autentične estetike i rukopisa, čiji se retki dolasci i rad na scenama u Beograd smatraju velikom praznikom.

Mister dolar je gradski događaj o kome će se dugo pričati

Kao i u većini svojih dela, Branislav Nušić i u Mister Dolaru angažovano piše, u ovom slučaju, o moći novca i o tome u kojoj meri je novac, večni pokretač zbivanja u svetu – dajući mu time funkciju glavne okosnice u komadu. Zaplet zapravo prati sudbinu jednog razmaženog junaka, koji na zabavi za bogataše dolazi na ideju da napravi sopstveni društveni eksperiment. Rediteljsko viđenje Miloša Lolića tera ga da koncept ove priče bukvalno smesti u apokaliptični tehno klub prepun najrazličitijih oblika života i kako sam dramaturg predstave Periša Perišić priznaje, problematizuje pitanje toga šta se dešava kad se nušićevske scene prekomponuju, izmontiraju i zgusnu tako da vodviljski mehanizam preraste u bunjuelovski žur kojem se ne nazire ni početak ni kraj. Glumci koji uz pomoć bubica-mikrofona robotski izgovaraju rečenice (doduše često teško razumljive usled mikrofonije i šumova) praćene snažnim ritmom muzike, kreću se kao muve bez glave oko staklene piramide koja neodoljivo podseća na realni, nadgrobni spomenik Branislava Nušića. Ili ulazak u neku vrstu raja ili pakla. Kako za koga i kako se uzme.  Za nekoga upravo takve beznadežne situacije postaju fantastičan poligon za demonstraciju moći i vladavinu onih koji se ne mogu baš pohvaliti kapacitetima karaktera i ljudskosti. I tako ih ta nekrofilska atmosfera, goni da očajnički traže zabavu bežeći od sopstvenih života u pokušaju da zaborave ko su oni zapravo?

Predstava od preko dva sata podeljena je u tri veće celine – prvi deo se odigrava na never-ending zabavi za krem visokog društva, da bi se radnja preselila u opuštajući spa centar, uz oblake pare u sauni i konspirativne razgovore u bazenu i u blizini solarijumu, da bi se sama kulminacija, odnosno rasplet desio na samom kraju ponovo pokrenut razuzdanom žurkom i afterom do zore. Taj sveopšti haos koji vlada na sceni savršeno korespondira sa vremenom u kome živimo i donekle na sasvim jednostavan i uprošćen način naglašava do koje mere je sve ono što nas okružuje, a najviše ljudsko zlo zapravo krajnje banalno. Ceo taj igrokaz govori nam kako u ljudskim slabostima nema ničeg uzvišenog i kompleksnog, naprotiv, kako je savremni čovek zapravo sveden na apsolutni basic života, požrtvovano jureći za njim kao da je u pitanju lek za dugovečnost, a ne novac koji može nestati dok trepneš.

Lolić se po ko zna koji put suptilno poigrava sa temom usamljenosti i jezive samoće glavnog junaka, koji gubi tlo pod nogama u naletu imaginarne moći, jer najobičniji batler preko noći postaje važni član visokog društva koga svi počinju da obožavaju, samo zato jer leži na milionima. Ali, baš kao u bajci o kraljeviću i prosjaku, život nas često stavlja na razne ispite i pruža nam mogućnost da jasno vidimo sve ljudske slabosti našeg okruženja u trenutku kada im dolari zasvetle u očima. Veliki asambl predstave zavodljivo se prepušta koreografiji zahtevne glumačke igre, od početka do kraja i publici, kao na tacni, savršeno prenosi atmosferu ove bahate i na momente odvratne žurke u kojoj se valjaju najodvratniji iskazi, da pomišljate da vam je drago što niste deo iste, već je tako, iz daleka, iz nekog ćoška, voajerski pratite, u nadi da će svi negativci na kraju završiti u paklu, kažnjeni onako kako i zaslužuju.

I reditelj, na samom početku rada na ovoj predstavi izjavio je da je interesantno da se radi upravo o tekstu koji je zaista izuzetno aktuelan. Bez obzira na to što je komad napisan pre skoro jednog veka, njegova aktuelnost je do te mere prisutna da nema potrebe, čak, nijednim rediteljskim postupkom da se ukazuje na to, jer je neka tema timeless onda je to tema novca i bogatstva. Ono što je nesporno, ovo neočekivano izvođenje još jednog dela Branislava Nušića, otvorilo je sasvim sigurno neke nove poglede na naše društvo i vreme u kome živimo, ali ujedno i pokazalo izuzetnu dozu smelosti u reperoarskom iskoraku Narodnog pozorišta u Beogradu. Chapeau, što se kaže.