S Mirzom Čizmićem i Adnanom Šopovićem o prvoj zajedničkoj izložbi u Sarajevu

Rana jesen u Sarajevu je uvek posebno lepa. Prelaz između vrelih dana koje ostavljamo za nama i narednim izuzetno tmurnim periodom kao da nosi posebne boje. Ne radi se samo o naradžastim nijansama koje polako počinju da boje lišće, već o toploj atmosferi koja obavija gotovo svaki deo grada. Šetajući prirodom u okolini grada, nisam mogla da se oduprem utisku da trenutak koji upravo proživljavam nosi nostalgičnu notu. Veče u okruženju šume, dok negde u daljini trepere topla svetla grada, a vetar talasa preraslu travu, već mi je nedostajalo. Upravo taj osećaj nostalgije za toplim trenucima, predelima i zajedničkim momentima s nama dragim ljudima uhvaćen je u novoj izložbi likovnih radova koja se večeras otvara u galeriji Manifesto.

Dva savremena umetnika, Mirza Čizmić, bosanskohercegovački umetnik s finskom adresom, kojem je ovo prvi put da izlaže u Sarajevu, i Adnan Šopović, Sarajevu dobro poznat predstavnik mlađe generacije slikara, udružili su snage na izložbi Bogu čežnju, on je neće. Reč je o njihovoj prvoj zajedničkoj saradnji, koja je neosporivo smislena i kontekstualno savršeno smeštena u savremenu galeriju u centru Sarajeva, u doba godine kada slatki miris leta još uvek osećamo u vazduhu. Poetičan naslov je ono što je odmah privuklo moju pažnju, a mislim da će biti i razlog zašto će mnogi gosti da skrenu u Despićevu ulicu. “Mislim da naziv ove izložbe tačno odgovara senzibilitetu naših radova i da je kustosica Adna Muslija vrlo precizno prepoznala i osjetila taj unutrašnji nemir kojim smo obavijeni. To nije nemir u negativnom smislu, već više osjećaj da je nešto izmaklo, da nešto stalno izmiče i da će nastaviti izmicati. To je univerzalno iskustvo i vjerujem da nijedno ljudsko biće nije imuno na njega”, kaže mi Mirza u našem razgovoru neposredno pred otvaranjem izložbe.

Mirza i Adnan imaju drugačije senzibilitete, ali njihovi radovi, koliko god različiti, zajedno uspevaju da formiraju jednu nostalgičnu, vizuelno intrigantnu celinu. “Osjećaj intime i sjećanja kroz Adnanove i moje radove je sveprisutan, i mislim da je upravo to nit koja nas povezuje. Doživljaj prošlosti interpretiramo na različite načine, što zavisi od ambijenta i okolnosti u kojima smo odrastali,” kaže Mirza. S druge strane, Adnan ističe da je nostalgija samo jedan element njihovog istraživanja: “Memorija, pikturalna vrijednost slike, interakcija likova, interakcija publike sa djelom su jako bliski problemi Mirzi i meni”. Ove umetnikove reči sumiraju izložbu na najbolji mogući način, ističući elemente koji će biti sveprisutni u galerijskom prostoru.

“Adnan, kao umjetnik mlađe generacije, ima sposobnost da prepozna trenutke koji su često melanholični, pa je u kontekstu današnjeg vremena efekat nostalgije u njegovim radovima gotovo neizbježan. Kod mene se, s druge strane, nostalgija javlja kroz motive i atmosferu koje oblikuju moj umjetnički izraz,” rekao je Mirza. A s obzirom na to kako su se radovi lepo uklopili, pomislili bi da se umetnici poznaju ceo život, ili barem nekoliko godina. Međutim, ova izložba je je njihova prva saradnja. “Nismo se čak ni našli na nekim kolektivnim izložbama”, objašnjava mi Adnan. “Kada me je kustosica galerije Adna upoznala sa idejom da radimo zajedničku izložbu, ja sam im odgovorio da mi se to čini sasvim logično. Na kraju su sam proces oko organizacije izložbe i komunikacija to i dokazali, jer sve se kretalo nekako prirodno i organski.”

U svojim radovima, Mirza Čizmić predstavlja svakodnevnicu, ne libeći se sirovih, katkad i grotesknih scena koje su umetnikov komentar savremenog društva. “Čovjek je neiscrpan izvor inspiracije. Ljude i situacije posmatram kao fenomene koji predstavljaju polaznu tačku mog umjetničkog istraživanja i traganja za odgovorima. U kontekstu savremenog društva, moja inspiracija je refleksija oplemenjena mojim sopstvenim iskustvima, strahovima i željama. Inspiracija ne trpi previše filtriranja, pa se trudim da se vodim jednostavnom vodiljom: ‘što na umu, to na drumu’,” objašnjava umetnik. Važan deo njegovog umetničkog stila jeste smeštanje likova iz pop kulture u naizgled bizarne situacije. Oni nisu samo ukras, elementi koji će gledaocima zasigurno okupirati pažnju, već na njegove slike donose dozu ironije i satire. “Disnijevi likovi su svakom djetetu moje generacije ostavili neizbrisiv trag. Oni nisu samo simboli i nosioci emocija, već nose i sjećanja na djetinjstvo. Mickey nije moj omiljeni Disnijev lik, ali kroz interpretaciju beogradskog umjetnika Mice Stajičića, počeo sam koristiti Mickeyja u svojim slikama – ali ne kao lik ili karikaturu, nego kao simbol koji prikazuje kontrast između savremenog svijeta i društvenog diskursa.”

Čovek i njegova sećanja su česta polazišna tačka i za Adnana, čiji radovi neretko podsećaju na fotografije koje još uvek krase vitrine u mnogim domovima. “Fotografije su po načinu kreacije iskrene, spontane i pružaju priliku da jedan momenat ostane sačuvan u vremenu, daleko od zaborava. Problem pri toj transformaciji je u tome što mali broj ljudi može da osjeti povezanost sa djelom,” objašnjava mi Adnan. “Izabrao sam da radim na malom formatu slike, baš kao što je i fotografija razvijena na malom formatu, jer to prirodno evocira osjećaj intime koji je važna komponenta u ovom procesu. Portreti figura su reducirani na jedostavne površine, čime gube svaki vid identiteta i granica između lične uspomene i javog djela se polako gubi.” Zbog ovakvog pristupa, pri pogledu na Adnanove slike, u posmatraču se budi osećaj povezanosti – kao da je na fotografijama vaša porodica, baka i deda se smeše za trpezom, mali brat unosi drva u kuću okruženu snegom, a pas u visokoj travi neverovatno podseća na vašeg prvog ljubimca.

Nova izložba u Sarajevu od izuzetnog je značaja za oba slikara, ali razlozi za to su različiti. Za Mirzu, ovo je debi pred sarajevskom publikom, za koju se nada da će uspeti da prepozna deo duha Sarajeva koji je prožet kroz njegove radove. Adnan je, s druge strane, sarajevskoj publici dobro poznat, a s Manifestom sarađuje već dugi niz godina, kako kaže, od samog početka. Ali njegovi radovi, koliko god univerzalno divljivi, neodoljivo su lokalni. “Atmosfera radova je povezana sa specifičnim vremenskim periodom i Sarajevom. Preispitujem kakva osjećanja je izazivao taj momenat u mom djetinjstvu, te kako na njega gledam danas”, objašnjava umetnik.

Izložba Bogu čežnju, on je neće umetnika Mirze Čizmića i Adnana Šopovića biće otvorena večeras u 20 časova. A baš kao što topli momenti ovekovečeni na njihovim slikama ne traju zauvek, i harmoničan spoj radova ova dva slikara specifičnih senzibiliteta u galeriji Manifesto trajaće do 31. oktobra.