Sa Mirjanom Karanović o filmu Majka Mara, ženskim ulogama i radoznalosti

Beograd, jedan četvrtak u pozorištu pre odigravanja predstave. Mračna scena, Mirjana koja korača ispred objektiva i seda u praznu publiku kako bismo snimili video sa njom. Video je nem, Mirjana Karanović samo sedi i to sedenje je dovoljno da povičemo u sebi: „Ovo je gluma!” Možete nasumice izabrati bilo koju njenu ulogu od „Petrijinog venca”, preko „Male”, „Dobre žene”, pa do „Mrešćenja šarana” ili „Gospođe ministarke” i, dok je gledate, uzviknuti istu rečenicu, jer je uvek tačna. Ona je spremna da brani svoje stavove bez zadrške i da se odupre bilo kakvim društvenim ili socijalnim tvorevinama koje smatra ograničavajućim, i to radi bez bojazni, čime iznova i iznova izaziva divljenje. Ubrzo ustaje iz gledališta, prilazi da pogleda video i nakon odobravanja glavom odlazi do glumice Ive Ilinčić sa kojom snima razgovor o filmu „Majka Mara”, koji je Mirjanino drugo rediteljsko delo.

Iva Ilinčić: Nisam bila sigurna kako treba započeti ovaj razgovor, i onda mi je sinulo da je jedno logično da počnemo od najaktuelnijih stvari. To je tvoj film „Majka Mara”. Tema tog filma je jako zanimljiva. Nisam ga još uvek odgledala, ali me veoma zanima kako si došla do teme. 

Mirjana Karanović: Meni je ta priča krenula da se vrzma po glavi još 2006/7, a 2009. sam prvi put odlučila da ideju stavim na papir. Sastavila sam priču i onda se od toga razvio scenario. Kad sam završila taj prvi film, razmišljala sam šta ću dalje. Svidelo mi se to, znaš. Uživala sam dok sam to radila. Osetila sam neku novu moć u sebi. Moć da uradim nešto što nikada nisam zamišljala da mogu. Isto mi se desilo kada sam naučila da vozim rolere. Imala sam pet banki, tako da mi je to bilo potpuno nešto novo. Mislila sam da to rade samo neki mlađi ljudi ili neki drugi ljudi. A ja sam evo uspela. Ta ideja je za mene nekako… vau. Ja sam, čim sam završila „Dobru ženu”, krenula da razmišljam o tome šta dalje. Svašta mi je padalo na pamet. I onda sam radila neku predstavu, neki postmodernistički tekst u kojem nema dijaloga. Nema nekih scena, činova. Likovi su fluidni. Oni imaju imena, ali neki put ne znaš da li je ta žena ista ona iz prvog dela. A liči da bi mogla da bude. Ali zapravo je autorka Tanja Šljivar opisivala nešto što je neka ženska suština koja važi za mnoge, naravno ne za sve. Ne možeš nikad u celosti nešto da uhvatiš.

Iva: A šta te je tu posebno inspirisalo? 

Mirjana: Bila je tu jedna žena koja je izgubila sina. Tuga u njoj je bila toliko jaka i ta emocija kao da je odiže od zemlje. Ona kao da više nije bila ta žena koja je u kući, nego sasvim odvojena od tla, od stvarnosti. U tom komadu ona je u nekom javnom WC-u sasvim slučajno, tu sreće nekog momka i zapravo samo stoji u tom WC-u i ne znam da li uspe da uopšte opere ruke, ali tako stoji potpuno odsutna i za to vreme se odigrava čitava priča između nje i tog mladića. Ja sam to iščitala kao da je on, taj nepoznati dečko, jedini sa kojim ona može da podeli nešto što nije ta smrt, iako je ona tu stalno, i mislim da postoji ogromna čežnja i žudnja i nešto neiživljeno. Neiživljeno možda i nije dobra reč, nego nešto što je i dalje živo, a „trebalo bi da umre” zato što je sin umro, ali je tu… I onda sam krenula da razmišljam o starenju, o gubicima, o tome kako zapravo i ne primećuješ kako polako gubiš stvari usput s godinama, mnogi to ne primećuju. Ja imam sreću da se bavim glumom koja me strašno motiviše, jer uvek postoji zahtev da moram da sačuvam tu vatru iznutra i pratim sve što se događa. 

Iva: To nije baš uvek lako učiniti kad si sputan društvenim očekivanjima, normama…

Mirjana: Da, i jasno mi je zašto ljudi kada stare napuštaju tu energiju mladosti – ne mislim na pijenje, drogiranje, ostajanje u klubu dokasno, nego energiju radoznalosti, neuništivosti, ideju da možeš da osvojiš svet i da postoji još toga što možeš da probaš prvi put. Kad si mlad, ne razmišljaš o tome da će nešto loše da ti se dogodi, uglavnom srljaš i to je fenomenalno, imaš nekoga ko će tu da te malo pridrži, imaš prijatelje, imaš roditelje koji se brinu za tebe. Kako odrastaš, pa postaješ i sam roditelj, odjednom ne želiš da taj život bude neizvestan. Želiš da bude stabilan, izvestan, ideš na poznato, razmišljaš, predviđaš, to postaje mnogo bitnije i to je veliki gubitak. Tada sam krenula da razmišljam o gubicima i šta oni tebi čine. Sve te teme su u filmu, jednostavne životne. 

Iva: S obzirom na teme, da li si se susretala sa diskriminacijom kad si režirala prvi film? Kako ti je bilo? Kako si se osećala kao osoba koja prelazi u režiserske vode kada nije bilo mnogo rediteljki na našim prostorima?

Mirjana: U Bosni su bile jako glasne Jasmila Žbanić i Aida Begić, ali vrlo brzo se i kod nas počelo pojavljivati sve više rediteljki – recimo Mina Đukić.

Iva: I, jesi li naišla na neku osudu? Ili podršku?

Mirjana: Uvek je bila podrška. Moja producentkinja me je odmah podržala, čak i ohrabrila da režiram. Neki put moraš da veruješ ljudima oko sebe koji te poznaju i da napraviš taj prvi korak kog se plašiš. Ja sam znala da ja to moram da radim, da taj scenario ne mogu nikome da dam i to mi je bilo zapravo osnovno, samo sam pitala sebe: „Sad da ti dođe Tarkovski, da li bi mu dala taj scenario?”. Odgovor je bio: „Ne bih!”. Ne zato što ne volim Tarkovskog, već zato što je to moje. Jako je to uzbudljivo. Ovo nije hobi, nego je moj posao, pa sad i malo veće od toga, i morala sam da naučim da budem prisutnija. Pre nisam bila takva. Mene je to Điđa Karanović odmah naučio kada sam radila prvi film, sedela sam i neko je povikao: „Gde je taj lonac?”, ja sam skočila i kažem: „Evo, evo.” Điđa me je samo uhvatio i rekao: „Sedi tu, to nije tvoj posao ti si glumica, ti samo moraš da brineš da najbolje odigraš ulogu.” To sam zapamtila i nikad zapravo posle toga se nisam mešala u nečiji tuđi posao. I onda mi je zanimljivo što se sa režijom ja pitam za sve i sve moram da znam. To mi je bilo fantastično. Najbolje je bilo što sam znala sve za taj prvi film, za ovaj drugi neke stvari nisam znala i nisam bila dovoljno sigurna i prilično sam se nervirala zbog toga, ali kada smo završili snimanje, shvatila sam da sam naučila da neke stvari prihvatim uz „eto, pa dobro”. 

Iva: Da li misliš da se to ushićenje i uzbuđenje povodom stvaranja nečega ili nekih uloga, malo menja s godinama? To ne utiče nužno na kvalitet, svakako. Međutim, kada zamišljam sebe za trideset godina, ja samo jedva čekam da malo odahnem i da se oko svega što nije u mojoj moći i kontroli ne frustriram. Odnosno, šta bi bila suštinska razlika između mene i tebe, ili tebe mlađe i tebe sada?

Mirjana: Suštinska razlika je što sam se ja bezbroj puta uverila da nekada moraš da pustiš. Trudiš se da stvari ispadnu najbolje moguće, ali ako omane, ideš dalje. Meni je najvažnija lekcija koju sam naučila da stvari ne zavise samo od mene, a ja sam ranije mislila da sve zavisi od mene, da cela predstava zavisi od mene. Kad neko nešto greši, ja sam se toliko trudila da se to ne vidi da to nije bilo dobro, nije bilo dobro za predstavu, za ulogu, za sve.

Iva: Da, želiš da nekako nadomestiš, misliš da možeš sve, a ne možeš.

Mirjana: Ali dobro, to je bila ideja u koju sam verovala. I sećam se da mi je Dejan Mijač govorio: „Moraš da pustiš”, a ja sam mislila: „Ma, šta on meni to govori” (smeh), ali zapravo sad shvatam da je bio u pravu i da ne možeš sve da držiš pod kontrolom, to nije rešenje.

Iva: Ja sam na primer vrlo kratko u glumi, otprilike pet godina, da kažem da sam sa 23 ušla u pozorište. I već sada ima stvari koje me čine nemoćnom da se sa njima borim i razmišljam stalno koliki je uspeh trajati u ovome. Koji su ti mehanizmi da ne odustaneš kad možda imaš ozbiljne faze da te niko ne zove?

Mirjana: Imala sam to krajem devedesetih kad je Jugoslovensko dramsko pozorište izgorelo. Ja stvarno nisam ništa radila, ali onda sam našla neki tekst, pa sam nekog reditelja zvala da radimo monodramu, našla sam negde i neki prostor. Ja mislim da danas stvari ne moraju da zavise samo od drugih ljudi, već mogu da zavise i od tebe. Zato ja svima vama mlađima govorim: preuzmite inicijativu, idite, kucajte na neka vrata, ako hoćete nešto pitajte. Priđite nekome, recite: „Želela bih da radim sa vama.” Šta može loše da se desi, da te neko odbije i da kaže izvini ali trenutno u toj predstavi nema uloge za tebe? Pa dobro, nije najstrašnije. 

Iva: Ti si me savetovala za Selmu, sećaš se, ja sam joj poslala poruku misleći da će biti strašno, a žena mi je onako fino odgovorila i uzela me. Tek posle shvatiš da preuzimanje inicijative stvarno nije toliko strašno.

Mirjana: Tako je, samo pitaš, probaš, važno je da si u pokretu. 

Iva: Jeste važno da ne gubiš trening.

Mirjana: Da, da budeš aktivan. Mene nekada spopadnu neki mračni momenti, pa me spuste, i svesna sam često da naša sudbina zavisi i od drugih ljudi, na razne načine, recimo u kojoj zemlji živiš, kakva je politika, ekonomija, ali zapravo najčešće mislim da ono što je najvažnije zavisi od tebe. Postoje stvari koje bih volela da se nisu dogodile ili da su se dogodile drugačije, ali ja ne mogu da se vratim u prošlost da to promenim. Mogu samo da idem dalje i da pustim te greške, prosto neka ih tamo, nek idu negde, ne moraju da mi vise nad glavom, i da se osećam loše zbog toga što sam donosila neke loše odluke, jer sam donosila i mnogo dobrih odluka. Kako se približavaš poslednjoj fazi života, ti zapravo shvataš koliko je to vredno. Naravno, ovo sve ne govorim da bi ti sada se svojih dvadeset i nešto godina krenula da tako ozbiljno razmišljaš o svemu, naprotiv, treba da budeš potpuno slobodna.

Iva: Ti uvek imaš sjajne savete, i u Beogradskom dramskom pozorištu si svima kao neki mentor, konstantno sve gledaš i savetuješ, i to nama mladima baš znači. Kad se desilo da si prepoznala u sebi da možeš i da predaješ, budući da si predavala i na fakultetu? 

Mirjana: Iskreno ne znam, neko me je pozvao jer je prepoznao to u meni. Ja volim da analiziram stvari, da ih definišem, ali mislim da, kada su me zvali nisu imali u vidu to, nego su se više vodili time da sam poznata glumica, pa bih mogla da budem profesorka, ali mislim da su se pokazali i još neki kvaliteti za to zvanje. Meni je zapravo ceo taj period bio veoma značajan.

Iva: Pre koliko je godina to bilo?

Mirjana: Pre jedno dvadeset i pet. To je takav posao da ti stalno moraš nekome da definišeš, moraš da pronađeš reči kojima ćeš da definišeš svoje misli, koje su vrlo često rasute ili čak i nemaš misli, imaš neke impresije ili imaš neke emocije. Profesor mora da zna da objasni i meni je to bilo značajno jer sam stalno morala verbalno da izražavam sve što je u vezi sa glumom. To je, međutim, nekako suprotno samoj glumi, i osetila sam da ne mogu više, da sam potrošila svoju energiju za to i da ne želim više time da se bavim.

Iva: Često razmišljam o tome kako je bilo pre trideset godina. Danas se mnogi bave pitanjem žene i feminizmom i pisanjem novih tekstova gde postoje jake ženske uloge. Ti si odigrala jako puno uloga i u pozorištu, i na filmu, ali u vreme kada si počinjala je bilo baš malo ženskih uloga. Da li je razlika velika u odnosu na današnje vreme?

Mirjana: Nisam puno o tome nikad razmišljala jer nikad nisam bila osoba koja sedi i čeka da nešto dobije. Uvek sam išla tamo gde su me želeli. Ja se sećam da su u Jugoslovenskom dramskom osamdesetih mnoge glumice, i mlađe i starije od mene, bile nesrećne što ne dobijaju uloge u predstavama. Nisam ni ja dobijala neke uloge, i u pozorištu u kojem sam dobijala platu sam najmanje igrala, ali sam svuda okolo išla. Osamdesetih je počeo neki drugi izraz i meni se to sviđalo, ja sam onda radila sa Ljubišom Ristićem, sa Suadom Kapić, u pivari u Skadarliji; u SKC-u je bilo neko pozorište – nemaš ni honorara niti bilo šta, nego nešto petljaš, radiš na predstavama koje ni ti sam ne razumeš, ali je važno da se nešto dešava i trudiš se i boriš iz sve snage da to bude kako treba.

Iva: Možda si opstala baš zato što si se toliko trudila i sve uzimala u svoje ruke.

Mirjana: Ja nisam lako upisala Akademiju, i zato sam bila zahvalna na svemu, na svakoj prilici i mogućnosti. Ja sam stanovala kod mame i tate do svoje 33. godine i ne samo što sam stanovala nego su me oni i izdržavali jer je sve što sam zarađivala bio džeparac za izlaske i kupovinu nekih stvari. 

Iva: I to je tako bilo skoro deset godina nakon Petrije? Koliko si ti beše imala u Petriji?

Mirjana: Dvadeset i dve godine.

Iva: Koliko si mlada bila zapravo, a kakva uloga!

Mirjana: Da, ali je trebalo da prođe puno vremena do narednih uloga, a u međuvremenu sam radila svašta. Ali meni je to bilo izuzetno zanimljivo. Ja sam svuda htela da idem i svašta sam htela da radim. Jedino što sam uvek znala da neću da radim su reklame. Nije da imam nešto protiv ljudi koji rade, nego ja to ne bih mogla. 

Iva: Današnje vreme je malo nezgodno što se toga tiče zbog društvenih mreža. Često glumice postaju i zaštitna lica, influenserke itd. No, naravno svako ima slobodu da bira šta želi, a šta ne. Kad smo već kod toga, kako ti se čini gde smo sa ženskom slobodom i pravima? 

Mirjana: Danas izgleda da je lakše, mislim i jeste malo lakše, ali zapravo sve nosimo u sebi neko nasleđe od svojih baba i prababa, sve te neke ženske linije u nama još uvek su žive. To čemu si naučena i šta se očekuje živi i u društvu, i u nama i treba mnogo da prođe još da bi se preko toga prešlo, da se više ne prvi problem oko ženskog pitanja. Pogotovo što postoji puno ljudi koji imaju neku moć i koji bez ikakvog pardona koriste svoj glas da zapravo budu protiv toga da žene zauzimaju pozicije koje su tradicionalno muške. Kada to znaš, naravno da se pokolebaš i jako je teško stalno se boriti. Problem je takođe što mi danas uopšte nemamo pojma kako neke žene žive, u kakvim uslovima i koliko je to zapravo daleko od naše realnosti, koliko im je teško, kakve borbe dnevno vode. Puno je i retrogradnih pokreta koji sputavaju i zastrašuju, ali mislim da se na to ne treba osvrtati previše, psi laju karavani prolaze, nego boriti se i raditi svoju stvar. 

Iva: Zanimljivo je na koliko se načina „Majka Mara” bori sa strogo definisanim ulogama žene, očekivanjima, „trebalo bi” i „ne bi trebalo”, pitanjem života i preživljavanja.

Mirjana: To je uvek veliko pitanje, pitanje preživljavanja, kako ići dalje, kako zaboravljati, da li možemo da zaboravimo… Trebalo je da radim neku predstavu, pa je taj reditelj radio istraživanja o uspomenama, o sećanjima. Zaključak je bio da emotivne rane zaceljuju isto kao i ove fizičke i najveća moć ljudskog duha jeste u zaboravljanju. Na taj način se preživljava. Ti nikad ne zaboraviš da je kraj, ali zaboraviš onaj primarni bol, možeš da posmatraš sa distance i da te to više ne povređuje jednako. Vreme stvarno čini čuda i to organizam radi. Kao što je sposobnost tela da zaceljuje rane tako da ožiljci vremenom postaju sve manje i manje vidljivi, pa možeš čak i da ih prekriješ i ideš dalje, tako je i sa emotivnim ožiljcima. Meni je to uvek bilo važno, da idem dalje. Bilo je perioda u životu kad nisam znala kako dalje, mislila sam da je to kraj, gotovo je, ali mislim da su mi neke prababe u meni ostavile tu snagu da ustanem i da zakoračim, sve te neke Petrije. Tako da sam to instinktivno radila. Boluješ dugo i misliš da nikada nećeš ustati iz kreveta, ali se onda ujutru probudiš, ustaneš, gladan si, pa nešto doručkuješ i onda odeš napolje, sve se nastavi i dan po dan kreneš dalje. Nekada sam to radila po instinktu, a sad znam da to samo treba malo da pričekam da prođe i onda idem dalje. Naučila sam da treba biti strpljiv sa sobom.

Iva: To je meni mnogo teško.

Mirjana: Znam, to je teško u mladosti. Ja sam ista takva, ja sam Vodolija i sve odmah gledam unapred i, kad stignem na cilj, ja sam već negde drugde. Kad sam završila „Majku Maru”, već sam imala sledeći film u glavi i razmišljala ko će da mi bude scenograf u sledećem filmu. Još uvek nisam snimila treći, a već razmišljam šta ću da radim posle.

Iva: Znači nema odmora nikada.

Mirjana: Ali to mi je neophodno – radoznalost neka.

Iva: Čini mi se da to i jeste suštinski važno za očuvanje duha: istraživati i razmišljati unapred.

Mirjana: Ima tako mnogo načina da postojiš. Jako mnogo svakakvih načina ima. Sad u novinama čitam da je Pamela Anderson napravila odličan film – „The Last Showgirl”. Ta žena je nekad bila oličenje površnosti, a sada je ozbiljna figura. 

Iva: Meni je potpuno fascinantno šta se sad dešava sa njom.

Mirjana: S godinama je ona krenula da prilagođava svoj život novoj fazi i mislim to je zaista divno, to je lepota života.

Iva: Zaista divno. Sada kada je slušam, nakon dokumentarca i njene revitalizacije u Holivudu, oduševljena sam njome, time šta ona sve ima da kaže, što na crveni tepih dolazi bez šminke i što smo čuli drugu stranu priče Pamele Anderson, budući da smo ranije svi imali drugačije mišljenje o njoj. To je ipak i prednost vremena u kom živimo. Mislim da to ne bi bilo moguće pre dvadeset godina.

Mirjana: Ne bi moglo uopšte. Zamisli kako je bilo strašno pre pedeset ili sto godina.

Iva: Zanimljiv mi je odnos prema ženama u glumi. Da li ti osećaš veliku razliku u poređenju sa tim kako je bilo pre dvadeset ili trideset godina?

Mirjana: Osećam. Danas mlade glumice više nisu tako bespomoćne. Nisu baš ni zaštićene, ali nisu bespomoćne. Mladima se generalno u počecima karijere dešavaju svakakve stvari, pogotovo kada nisu naročito bitni za neki projekat ili kada nisu nezamenljivi. Kada su nezamenljivi, onda se svi ulaguju, ali do tog trenutka mnogo je problema. Prvo, mladi ljudi nemaju glas čak i ako skrenu pažnju na neke nepravde koje su im se dogodile, malo ko ih sluša i jako je teško. Drugo, sa ženama, sa glumicama situacija je mnogo osetljivija, zato što postoji i iskorišćavanje na seksualnoj osnovi. Strašno je što mi se sve više čini da je i kod nas i u svetu to postalo opšte mesto životnih priča mnogih mladih glumica. Strašno je i to što mislim da mnogi ljudi smatraju da je to pitanje i nekog prirodnog prava: otprilike deo inicijacije. Imam utisak da muškarci koji su u javnosti sada ili označeni kao predatori, ili im se sudi zaista ne smatraju da su nešto loše uradili. Mislim da svima predstoji jedan dug proces promene i učenja u kom žene moraju da imaju veliku ulogu. Pre svega da ne smatraju da se to podrazumeva, da je u redu da te neko uhvati za zadnjicu samo zato što je kolega na snimanju. Žene ne smeju da pristaju da to bude normalno, da se takvo ponašanje normalizuje, a muškarci moraju još puno da rade na sebi i da se menjaju. 

Iva: Ali ja mislim da se ta svest definitivno poboljšala, na nivou da su ljudi svesniji posledica.

Mirjana: Ali znaš šta je mnogo bitnije? Da taj neko zna da to za tebe nije nikakvo zadovoljstvo. Ja sam imala kolegu koji je svaki put kad bih ga videla u pozorištu komentarisao: „Miki, pa de si ti? U al’ si mi nešto…” Meni je to bilo jako naporno, a on je mislio da meni treba da bude kompliment što me neki muškarac doživljava kao fizički privlačnu osobu. Međutim, kompliment možeš dati i na drugi način. Novo vreme je da se stvari kažu direktno, i vi morate svoju decu drugačije da pripremate za život, za drugačiji odnos sa spoljnim svetom, ali i u porodici. Naši očevi nisu znali šta da rade sa ćerkama, kako da komuniciraju i sve su prebacivali na partnerku. Sve čeka veliki rad. Pokušavam da ljudima, pa i tebi isto, kažem da uvek postoji budućnost i da to što su stvari sada bez veze u tvome životu, u mome ili bilo čijem, ne znači da se to neće promeniti. Ja duboko verujem u to da je sutra novi dan i da će biti bolje! Znam da sam nekad nestrpljiva da dođe što pre, ali znam da uvek dođe. 

Iva: Optimistična završnica.

Mirjana: Ja jesam optimista jer zaista verujem u ljude. Ako Bog postoji, ja mogu da verujem samo ako je on u ljudskom obliku ili ako je to nešto što je deo te ljudske prirode, deo ljudskosti. A bolje sutra, ono uvek dođe.

Photo: Nemanja Maraš
Moda: Ana Ostojić