Mirjana Drljević napisala je hit roman koji sada dolazi u pozorište. Razgovarali smo sa njom

Mirjanu Drljević, kreativnu direktorku i dramaturškinju, do sada smo uglavnom prepoznavali po njenom radu u marketinškoj industriji, međutim pre nekoliko godina ona je domaću književnu scenu okrenula naglavčke svojim debi romanom. Naime, u okviru prvog književnog konkursa izdavačke kuće Booka roman „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ izabran je za najbolji, originalni i neobjavljeni roman u konkurenciji od 575 rukopisa, a vrlo brzo, praktično preko noći se našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, te u izboru za nagradu Meša Selimović. Brz, inteligentan, višeslojan i znalački vođen od početka do kraja, njen roman predstavlja veliko književno otkriće i značajan dobitak za savremenu srpsku prozu. Ovih dana, u pozorištu Atelje 212, možete gledati njegovu dramatizaciju u režiji uvek drugačije Bojane Lazić i uživati u svim slojevima i značenjima koje ovo književno delo sa sobom donosi na scenu Mira Trailović. Našao sam se sa njom baš uoči generalne probe da proverim koliko pisci strepe od rediteljskog čitanja i da li joj smeta u koje je sve fioke gura intelektualna, a bogme i sve surovija čitalačka publika.

Nakon velikog uspeha tvog debitantskog romana, usledila je i predstava u Ateljeu212. Kakav je bio osećaj kada si pročitala dramatizaciju i sada kada vidiš svoje likove na sceni? Da li je sve onako kako si zamišljala?

Nisam nikada pomislila da bi roman mogao biti dramatizovan, pa uopšte ništa u vezi sa tim nisam zamišljala. To je lepota proze – sve je onako kako je pisac zamislio, a onda – kada je knjiga u rukama čitaoca – sve je onako kako čitalac zamišlja. Likovi na sceni su definisani i opredmećeni i nestaje taj prostor nedorečenosti koji nam ostavlja mogućnost da zamišljamo.

Photo: Boško Đorđević

Koliko se slažeš sa čitanjem Bojane Lazić, rediteljke predstave. Da li ste na istim talasnim dužinama ili bi volela da možeš sama da prerežiraš neke delove predstave, s obzirom da si i sama dramaturškinja?

Nisam imala potrebu da se složim sa Bojanom, zanimalo me je šta će mi njeno čitanje otkriti o romanu. Bojana čita roman sa dubokim i temeljnim razumevanjem i bavi se planom koji je meni intimno najvažniji. Neću ga ovde otkrivati. Ja nisam rediteljka i čvrsto se držim uverenja da svako treba da se bavi svojim poslom – dakle Bojana treba da režira. Izuzetno je maštovita i ima tačna, a neočekivana rešenja – mnogo se radujem predstavi. Nisam želela da učestvujem ni u dramatizaciji jer prosto ne bih umela da je uradim. Da sam želela da napišem dramu ne bih pisala roman. U tom smislu nisam imala potrebu ni da bilo šta sufliram Slobodanu Obradoviću kome je dopao taj nezahvalni zadatak koji je odlično obavio. Da zaključim – sve u vezi sa predstavom je tuđi posao i bilo mi je veliko i zadovoljstvo i olakšanje da roman prosto pustim tj. prepustim Bojani i Slobi i celom autorskom timu. Ta ideja da se velika ekipa ljudi bavi nečim što sam ja napisala, da ujutru ustaju da bi došli na posao i tu se bavili mojim tekstom uvek mi je izazivala nelagodu.

Označen kao novobeogradski noar, tvoj roman zapravo govori o odrastanju u blokovima. Koliko ti smeta kada te kao spisteljicu etiketiraju na bilo koji način ili svrstavaju možda u neke fioke koja možda nisu tvoje? Misliš li da je moguće pisati bez da završiš u bilo kakvim kategorijama?

Ja ne znam u kojoj sam kategoriji završila, niti me to naročito zanima. Trenutno mi deluje da moj sledeći roman neće imati mnogo sličnosti sa prethodnim i videćemo šta će biti ako ne bude stao u fioku krimića/trilera. Kad prebiraš po amazonu ili everandu imaš knjige koje su svrstane po žanrovima, a onda imaš i kategoriju koja se zove samo literature ili literature&fiction. Tu žive nesvrstani pisci. Takva kategorizacija može biti i potvrda kvaliteta, ali tu završavaju pisci koji ne mogu da stanu u fioku, oni su fioka.

Photo: Boško Đorđević

Recimo Kazua Išigura ne možeš da staviš u SF ili Olgu Tokarčuk u krimić iako koketriju sa tim žanrovima. Ne poredim se sa njima, samo navodim šta je sve moguće. Pekić je imao i triler i SF romane, ali kada se kaže pekićevski misli se na nešto sasvim drugo.

Kada i ako budem imala veći opus možemo da se vratimo na ovo pitanje. Mislim da ću uvek naginjati događajnosti u pisanju, ne volim da čitam prozu bez jakog zapleta, pa onda, logično, ne umem ni da je pišem. To je, eto, fioka, u koju spremno ulazim.

Moram da dodam da sam prošla mnogo bolje nego što sam mogla i da sanjam – verovala sam da će me žanrovska potka odmah eliminisati iz razmatranja za književne nagrade. Bila sam silno začuđena namerom mog izdavača da roman pošalje NIN-ovoj komisiji.

Pobedila si na prvom konkursu za debitantski roman izdavačke kuće Booka i stvarno si skrenula veliku pažnju publike, bila si u užim izborima skoro svih relevatnih nagrada. Koliko ti je to opterećenje ili pak olakšanje za tvoje buduće projekte?

Srećom, sva ta pažnja i uži izbori su za mene ostali krajnje fiktivni, nedoživljeni. Ja znam da je značajan broj ljudi pročitao moj roman, ali čitanje je intiman čin, ljudi čitaju u svoja četiri zida, i pisac je pošteđen saznanja o tome. To je jedna od značajnih razlika između pisanja proze i scenarija ili drama – gledanje filma, serije, predstave je komunalni čin. Čitanje nije. Zato je sve što se dogodilo sa romanom nekako prošlo mimo mene i ne opterećuje me. Možda me i ne raduje dovoljno, ali sve ima svoju cenu.

Ono što je veliki kapital jeste to da mogu da pošaljem rukopis svom izdavaču i da budem sigurna da će ga pročitati.

U tvom romanu centralni lik je majka. Koliko ti u sličnoj ulozi osećaš odgovornost da moraš prekineš neke patterne u sopstvenom životu kako bi budućnost bila drugačija?

Mislim da svako, bio roditelj ili ne, ima obavezu da živi što autentičnije i da se bori za svoju istinu i pravi sopstvene mustre. To je nešto što dugujemo sebi. To je, istovremeno, jedini način da svom detetu dam snagu i slobodu da čini isto.

Photo: Jana Anđić

Zanimljiva mi je bile jedna rečenica koju si dala u jednom intervju, a zvuči kao savršen moto Neko se ne seća, neko se seća, a nema ništa protiv, neko se seća i ne može da veruje. Šta misliš koliko zaista možemo da verujemo sećanjima i da li su i ona plod jedne čista fantazije koji svako gradi kako mu odgovara?

Odgovoriću jeftinom metaforom kojima je sklona moja inspektorka Lepa. Stvaranje i razgrađivanje i ponovno stvaranje sećanja zamišljam kao beskrajnu partiju tetrisa. Dole je sve lepo spakovano i složeno, a onda odozgo niodkuda počnu da padaju oblici koji se nikako ne uklapaju. Da bi se igra nastavila sve ono što je bilo lepo složeno mora da se prepakuje i prekombinuje tako da se ti novi geometrijski oblici nekako smeste. Hoću da kažem – otkrivajući iznova i sebe i svet mi stvaramo nove slike i o jednom i o drugom i u skladu sa tim pravimo selekciju, odlučujemo o tome čega se sećamo i kako. Ne svesno i ne namerno, već boreći se da očuvamo koherentnu priču sopstvenog života i kontinuitet svog identiteta. Da sve lepo spakujemo kao u tetrisu.

Priznala si da najbolje radiš kada imaš deadline i da si vikend spisateljica. Da li se nešto promenilo u tvom spisateljskom ritmu? Kako izgleda tvoj dan kada pišeš?

Najbolje pišem ujutru dok još nema nikakvih sadržaja koji bi me remetili, dok još nisam savim budna. Mnogi pisci daju taj savet – pišite u zoru. Mislim da je to zato jer se veliki cenzor ili unutrašnji kritičar kasnije budi, pa se u polubudnom stanju lakše uđe u tekst. Zato je vikend najzgodniji jer nemam tu vrstu discipline da se budim u zoru kako bih pre posla pisala par sati. Večeri i popodneva su okej za revizije i razmišljanja.

Ali to je samo zapisivanje. Pisanje – razmišljanje o tekstu, rešavanje dilema, razmatranje mogućnosti se dešava stalno. Meni naročito pomažu duge šetnje na koje krenem sa jednim ili dva pitanja i vrlo brzo, kad sednem da zapišem šta imam, pojave se odgovori. To su najlepši dani, kad vodim tekst u šetnju.

Koliko moda utiče na tvoj život i da li misliš da odelo čini čoveka?

Što sam starija to je više doživljavam kao teror. O komercijalizaciji ljudske potrebe za dopadanjem i pripadanjem ne bih počinjala… Naročito me nervira kada pod stavkom sirovinski sastav pročitam “poliester”, ali ne bilo kakav već “reciklirani”. Jer valjda svi treba da se znojimo u poliesteru verujući da spasavamo planetu. Hoću da kažem – da je modnoj industriji zaista stalo do smanjenja količine tekstilnog otpada tržište odeće bi izgledalo potpuno drugačije. Čovek čini odelo, ili bi barem tako trebalo da bude. To što biramo, kako ga kombinujemo, kako se noseći ga osećamo i da li smo u prvom planu mi ili naši odevni komadi – to je prostor mode koji me eventualno zanima.

Kojom rečenicom počije tvoj novi roman?

Roman je još sa mnom u šetnji, ali početak bi glasio otprilike ovako: Dobro jutro, mila. Do sada sam, valjda, umrla. Ko zna šta će se dogoditi kad odmaknem u pisanju.

I za kraj, šta si mogla da uradiš dručagije do sada, a nisi uspela?

Sve sam mogla drugačije. Ipak, mnogo toga bih ponovila. Najvažnije – mogla sam da pišem, da provedem život pišući. To je nešto za čime istinski žalim – za vremenom koje sam provela baveći se nevažnim stvarima.

Photo: Jana Anđić