Upoznajte Milomira Kovačevića Strašnog, fotografa koji nas vodi na putovanje Sarajevom 80-ih

Kako bismo upoznali lik i delo legendardnog bosanskohercegovačkog fotografa, Milomira Kovačevića Strašnog, prosto je nužno da razumemo Sarajevo 80-ih. Koliko je ta decenija i danas značajna za grad, ali i za samog fotografa, istaknuo je podjednako legendarni sarajevski novinar Boro Kontić u propratnom tekstu izložbe Sarajevo 80-ih, koja je postavljena u pulskoj galeriji Makina i može se pogledati do 25. decembra, napisavši da su sarajevske 80-e započele mnogo ranije, 1969. godine kada se otvorio kulturno-sportski centar Skenderija. Tekst je zaključio znakovnim pitanjem: „Ukratko, osamdesete su u Sarajevu počele mnogo ranije nego što je ta decenija stigla, a po svemu sudeći – jer nisu zaboravljene – nikad neće ni završiti?“. Pulska izložba Milomira Kovačevića Strašnog putovanje je upravo u tu deceniju koja je u Sarajevu počela pre nego što je „počela“ i nikada se ne završava.

Milomir Kovačević Strašni, fotograf iz Sarajeva, poznat je po dokumentovanju svakodnevnog života i turbulentnih trenutaka u istoriji svoga grada. Njegove crno-bele fotografije su emotivne i snažne, beleže intimne priče i kolektivne traume ratom pogođenog Sarajeva devedesetih godina, a isto tako dokumentuju i onu lepu stranu Sarajeva, koncerte, izlaske, zabavu, posebno tokom 80-ih godina. Ovaj pridev legendarni zaradio je jer je njegov objektiv često usmeren na ljude, njihove emocije i mesta koja odišu istorijom i pričama čime je stvorio neizbrisiv vizualni zapis jednog vremena. Danas važi kao jedan od najvažnijih hroničara Sarajeva i ljudi koji su u njemu živeli i žive, a njegovi radovi izloženi su širom sveta, od Zagreba, preko Pariza do New Yorka.

Photo: Milomir Kovačević Strašni

Milomirovi radovi opkoljenog Sarajeva danas su istorijski dokumenti, ali i umetnička dela. Promatrajući njegove fotografije, posebno fotografije opkoljenog Sarajeva, često sam znala da se zapitam, da li je bio svestan šta je u tom trenutku beležio? Da li je znao da stvara nešto trajno i neizbrisivo? U fotofinišu postavljanja izložbe Sarajevo 80-ih u galeriji Makina, našao je vremena da mi odgovori na ovo i još nekoliko pitanja. „Trudio sam se razmišljati svojom glavom. I prije rata sam snimao Sarajevo, ovo je samo nastavak tog rada, samo su se uvjeti promijenili“, započeo je svoju priču Milomir. „Koliko god su se dešavale grozne stvari, trudili smo se živjeti, koliko-toliko normalnim životom. U suštini, ja sam snimao – život“, iskreno i neposredno govori Milomir. Tokom rata Milomir je radio i na svojim umetničkim projektima; snimao je ratnu arhitekturu, koncerte, kulturna događanja, izložbe, modu… Sve te akcije i projekti su bili otpor surovoj stvarnosti. Neke fotografije još nisu ugledale svetlo dana (ali biće!), neke nije smeo da pokazuje, a neke promatramo na izložbama, poput ove u Puli.

Photo: Milomir Kovačević Strašni

„Ja ne vidim i ne radim razliku između fotografa, kroničara, umjetnika, nisam s time opterećen. Niti se predstavljam kao umjetnik, fotograf… Svakome dajem za pravo da moj rad promatra i tumači na svoj način.“ S obzirom na sve to vreme koje je on „zabeležio“, iako se sam možda ne bi nazvao hroničarom, zanimalo me je da li bi promenio poneki kadar iz svoje prošlosti ili bi ostavio sve onako kako jeste? „Vjerojatno ne bih mijenjao ništa. Možda bih htio više raditi. Tada smo radili sve nekako po osjećaju, intuitivno za razliku od fotografa koji su dolazili izvana, koji su bili na zadatku, tj. imali definirane zadatke. Točno su unaprijed znali što snimaju. Ja sam imao sreću da sam mogao raditi što i kako želim.“

Iako bi se za Milomira moglo reći da ga je Sarajevo definisalo kao fotografa i umetnika, on nije onaj koji će to sam isticati. Naravno da ga je sredina definisala, da su njegove fotografije svedočanstvo prostora i vremena, ali on najviše voli da radi mirno, polako, tiho. U istom maniru u kojem radi, samozatajno, podjednako se tako odnosi prema vlastitom eksponiranju na sceni. Jedine dve slavne osobe sa kojima se fotografirao su američka kritičarka i spisateljica Susan Sontag (naravno da ima, i verojatno zna napamet, njenu knjigu eseja On Photography) i šahovski velemajstor Gari Kasparov. Milomir je oduvek bežao od spotlighta (čak je nenamerno izbegao susret s Annie Leibovitz u Sarajevu) u neki svoj svet, u kojem živi i radi kako sam želi, i u kojem se druži sa njemu važnim ljudima, bez (lažnog) sjaja. Zato me nekako ne čudi da je ovaj fotograf sa dodatnim nazivom Strašni, zapravo sve suprotno od toga i da će pre spotlighta i eksponiranosti, izabrati osamljeno lutanje i snimanje noćnog Pariza. I tako već trideset godina.

Nakon toliko fotografija, toliko prostora i vremena; zanimalo me je da li ikada zažalio zbog nekog kadra, što je propustio da ga snimi ili čak suprotno, baš zato što ga je snimio. „Nema žaljenja. Stvari promaknu, trenuci prođu. Sve je to ok. Snimao sam sve i oko svog života. Bio sam fotograf svoje sudbine. Svojim fotografijama sam ispraćao i svoju obitelj. Sve sam to fotografirao.“ Ovaj intiman trenutak ipak donosi jednu crticu, da ne kažem opasku. „Jedino što nisam fotografirao su ratni ispraćaji majke i sestre. Majku više nisam vidio, sestru danas viđam. No tada su vremena bila takva, situacija je zahtijevala da ne budem više tu. Samo sam pobjegao. No takav je život. Ako snimiš, imaš fotografiju, nema žaljenja.“

Photo: Milomir Kovačević Strašni

Iza ovako bogate i dugotrajne karijere sigurno se kriju neke fotografije koje su mu omiljene ili koje zauzimaju neka posebna mesta. Može li se jedna cela karijera sažeti u jednoj fotografiji? Zapitala sam se. „Moja ratna sjena u Titovoj ulici ’92. Ta fotografija bilježi sve. Prostor u kojemu je bio naš fotoklub, u kojemu sam svojevremeno i živio. Tu sam svašta doživio, i dobro i loše… Zato mi je karakteristična upravo ta fotografirana moja sjena.“

Legendarni Milomir Kovačević Strašni izlaže u galeriji Makina u Puli svoje fotografije na izložbi Sarajevo 80-ih i ovo je odlična prilika upoznati i pogledati fotografije jednog od najzanimljivijih fotografa regije, a istovremeno toliko decentnog i suptilnog umetnika koji je obeležio celo jedno doba koje, kako Boro Kontić kaže, neće se završiti.