Razlika između zanata i umetnosti je 9 minuta i 9 stepeni

Anksiozni svet intimnosti, distorzija telesne slike i održivi odnos između odgovornosti prema okolini i umetnosti samo su neke od tema i pitanja koja iz skica i ideja doslovno pretače u svoja dela i istražuje mlada slovenačka interdisciplinarna umetnica Meta Mramor.

Njeno stvaralaštvo nalazi se negde na preseku između unikatnog dizajna i umetnosti. Usavršavanje znanja o tehnikama obrade stakla i drugih medija tokom studija odvelo ju je u Nemačku, Češku i Estoniju. U okviru grupnih projekata izlagala je u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu, Rijeci, Pragu, Berlinu, Lajpcigu, Briselu, Lomelu, Tbilisiju i mnogim drugim gradovima, a prošle godine njeni radovi bili su među odabranima za međunarodnu izložbu The Venice Glass Week HUB Under 35 u Veneciji. Trenutno njen život oscilira između rodne Ljubljane i Vroclava u Poljskoj, gde započinje doktorske studije. Pred  otvaranje izložbe u utorak u Gradskoj kući u Ljubljani, uspela je da u svom pretrpanom rasporedu izdvoji malo vremena tokom ovog kišnog vikenda za razgovor sa mnom.

Courtesy of Meta Mramor

Još od početka studija, kada se na smeru Unikatni dizajn susrela sa keramikom i staklom, bilo je jasno da će je staklo još više privući. Upravo taj prvi izazov – nemogućnost direktnog kontakta sa staklom prilikom oblikovanja – probudio je njenu radoznalost. Što ga je bolje upoznavala, to su je više osvajale beskrajne mogućnosti obrade i tehnika. „Ne mogu da zamislim da se ograničim na samo jednu tehniku,“ priča mi dok opisuje svoj proces. „Uvek mi je bilo intrigantno spajanje različitih pristupa. Na primer, trenutno istražujem neon bending – izrađujem staklene cevi za neonska svetla,“ dodaje sa osmehom. Često je upravo eksperimentisanje sa određenom tehnikom i sam proces učenja ono što je vodi do konačnog rada. Njena umetnost, međutim, ne traži objašnjenja – ona govori sama za sebe. Bilo da se bavi duboko intimnim temama, poput radova Menstruacija (2020) i Distorzija telesne slike (2022), ili globalnim pitanjima, kao što je delo Očuvanje (2024), Meta uvek suptilno poziva posmatrača da uroni u njen svet i oseti poruku iza forme. Neretko i kroz interakciju.

U zajedničkom projektu pod nazivom Raz-bitje (2023), koji je osmislila zajedno sa umetnicom i dizajnerkom Brigite Gantar, istraživale su životni vek jednog predmeta, odnosno preispitivale da li materija može nastaviti da „živi“ i nakon što se razbije. Jedna od tri instalacije unutar projekta bile su glinene kugle, odnosno sfere savršenog oblika, koje su visile jedna pored druge sa plafona u prostoru. Na izložbi su pozvale posetioce da interaguju sa radom, ohrabrujući ih da dodirnu instalaciju i zaljuljaju kugle, tako da one počnu da udaraju jedna o drugu. Zanimalo ih je koliko daleko će se posetioci usuditi da idu. Kada je performans započeo, prostor su ispunili interesantni zvuci šupljih glinenih kugli koje su se lagano sudarale. Međutim, kada su se posetioci preselili u drugu prostoriju, gde je Meta izvodila sledeći performans, iz prethodne sobe začuo se zvuk razbijanja gline – neko je, u tišini i bez publike, odlučio da ispita krajnju granicu interakcije. Meta kaže da je sve više privlači interaktivna umetnost jer želi da u savremenoj umetnosti „oslobodi postavku“ i pomeri granice onoga što je dozvoljeno, a šta ne u galerijskom prostoru.

Trenutno na doktorskim studijama istražuje ono što naziva skrivenim znanjem o staklu – sve one veštine i uvide koji još nisu „uteljovljeni“, već se mogu steći isključivo kroz iskustvo. „Znanje o staklu je poput ledenog brega. Ono što je opšte poznato samo je njegov vrh, ali toliko toga još ostaje neistraženo. Staklo nudi beskrajne mogućnosti,“ objašnjava mi. Svaka tehnika sama po sebi je vrhunsko umeće koje se može usavršavati celog života. Istovremeno, kaže da staklo ne doživljava samo kao medij, već čak i kao ravnopravni subjekt. „Imam osećaj kao da sa njim vodim dijalog. Neke stvari možeš predvideti, ali odnos sa staklom je poput međuljudskih odnosa – nikada ne znaš tačno kako će materijal reagovati.“ Upravo taj proces neizvesnosti i istraživanja je ono što je najviše intrigira.

Ponekad je gotovo identičan proces dovede do potpuno različitih rezultata, baš kao što joj se dogodilo tokom razmene u Nemačkoj. Dan pre završne izložbe godine, njen finalni rad još uvek je bio u peći, pa je profesorki pokazala raniju verziju istog rada, izrađenu pod identičnim uslovima. Na to je dobila komentar: „Just don’t put it on the floor because it looks like craft.“ („Samo ga nemoj staviti na pod, jer izgleda kao zanatski rad.“) „U umetnosti se na zanat i dalje često gleda s visine, iako smatram da je zanatsko znanje neophodno za samo stvaranje. Priznajem, taj komentar me je pogodio.“ Rad koji je bio u peći bio je podešen na isti program kao prethodni, sa tom razlikom što se pekao 9 minuta kraće i na 9 stepeni nižoj temperaturi. Međutim, rezultat je bio potpuno drugačiji. Staklo se previše istopilo, formirale su se kapljice, i umesto jednog komada, sledećeg dana iz peći je izvukla četiri dela. Misleći da lošije ne može biti, odlučila je da ih postavi u kompoziciju u prostoru. Kada je profesorka, neposredno pre otvaranja izložbe, videla njen rad, rekla je: „Wow, now this is art.“ („Wow, e, ovo je umetnost.“) „Tada sam shvatila da je, očigledno, razlika između umetnosti i zanata u 9 minuta i 9 stepeni,“ kaže kroz smeh.

Chocolate, Courtesy of Meta Mramor

25. marta u staklenom atrijumu ljubljanske Gradske kuće biće otvorena njena samostalna izložba pod nazivom Smrt slike, na kojoj će hronološki biti predstavljena četiri njena projekta. Odabrani radovi nastali su u različitim zemljama, ali ih povezuje lična ispovest – različita emocionalna stanja kroz koja je Meta prolazila dok ih je stvarala. Neka dela biće prvi put prikazana u Sloveniji, zbog čega vam toplo preporučujem da se uputite u centar Ljubljane i sami doživite kako Meta kroz hladnoću i čvrstoću stakla suptilno pripoveda veoma emotivne priče. U nastavku vam donosimo poseban uvid u ono što nas očekuje na izložbi koja se otvara 25. marta.

Photo: Roman Rus