„Izgledaš kao pravi gospodin, mali!,“ rekao je fotograf dok sam sedao na stolicu. Sećam se da sam se široko nasmešio i čvrsto se držao za mamu. „Mama mi je izabrala!,“ objasnio sam svoje odelo i leptir mašnu. Vazduh u fotografskom studiju tržnog centra JCPenney se promenio. Svi su pogledali u moju majku, koja je imala 21 godinu i sijala od ponosa, iako smo na porodičnom portretu bili samo ona i ja. Nervozni, sažaljivi pogledi su nestali. Izgledati sređeno kao pravi gospodin bio je njen način da ljudima pokaže da sam zbrinut.
Kad su me pitali da razmislim kako sam postao dandy – tip muškarca koji sa samouverenošću pokazuje svoj istančani ukus, na zaprepašćenje i divljenje okoline – pozvao sam mamu, osobu koja me najduže poznaje. Pregledali smo porodične fotografije i započeli naporan zadatak seciranja svake kombinacije koju sam ikad nosio. Prvo što smo primetili bila je promena kad sam prešao iz bebe u „strašni period“ dvogodišnjaka. Od buckastog nasmejanog deteta, postao sam nasmejani mališan u odelima i kravatama. Pitao sam mamu zašto na fotografiji gde imam tri godine, koja godinama stoji u kući moje bake, nosim leptir mašnu? Zastala je, razmislila, i ispričala mi priču o tom danu u JCPenneyju. Njena priča mi je osvežila pamćenje, podsećajući me na brojna sećanja koja se ponavljaju kroz ceo moj život – ljudi koji me procenjuju na osnovu mog izgleda, istog trena menjajući njihovo viđenje mene i narativ koji su mi pripisali. Dandy, u svojoj srži, jeste onaj koji menja narative – one duboko usađene u društvenu svest o zajednicama iz kojih dolazi.
Šetajući kroz izložbu Superfine: Tailoring Black Style u Costume Institutu Met muzeja – posvećenu crnačkom dandy stilu kroz istoriju – primetio sam da se taj narativ, koji se menja još od 18. veka, ipak bolno ponavlja. Radi se o brizi, bilo ličnoj ili nečijoj drugoj. Od raskošnih tkanina i srebrnih okovratnika koje su robovlasnici stavljali na dečake kao pokazatelj svog statusa, do muškaraca koji su preoblikovali trenerku od znojavog radničkog odevnog predmeta u stajling koji poziva na samopouzdan hod i prenosi poruku o bogatstvu i lakoći.
Dandy, u svojoj srži, jeste onaj koji menja narative – one duboko usađene u društvenu svest o zajednicama iz kojih dandy dolazi.
Čak i kao dete, menjao sam narative – radeći ono što sam video da rade dečaci sa fotografija iz časopisa Life, na crnačkim univerzitetima (HBCU), u cipelama belim kao prvog dana kada su kupljene. Odeća koju sam nosio dok sam šetao hodnicima svoje privatne škole u Virginiji (osnovane 1968, kad su crnačka deca počela da se integrišu u elitne javne škole), odavala je utisak da mi je dom siguran, da je sa mnom i mojom porodicom sve u redu – jer sam bio odeven ne samo lepo, već i raskošno. Potrebni su vreme i sigurnost da bi čovek počeo da se sređuje, a moja mama mi je obezbedila oboje. To je bila poruka mojih savršeno ispletenih kikica, skoro novih Tommy Hilfiger pantalona koje sam nosio sa starinskim Hermès kaišem. Govorio sam svojim vršnjacima da, iako imam samohranu majku, mogu da brinem o sebi.
Najfotografisaniji Amerikanac 19. veka, Frederick Douglass, imao je štap na kojem je naručio da mu majstor ugravira događaje iz njegovog života. Priča je počinjala u ropstvu, a zatim je dobila novi pravac kad je Douglass obukao mornarsku uniformu – masku koja mu je omogućila da pobegne iz ropstva i napiše novu priču: priču slobodnog čoveka. Bilo je to 1838. godine. Tri godine kasnije, 1841., napravio je svoj prvi dagerotip, u odelu, još jednoj uniformi koja je iz korena promenila način na koji ga je američka javnost videla. Time je promenio priču i o samom ropstvu.
Moj sopstveni dandy stil je takođe izmena te temeljne priče. Često sam zbog toga bio frustriran… Kako je samo dosadno to što moj život kao dandy čoveka mora uvek biti u suprotnosti sa istorijom koju neprestano prekopavamo, s nepravdama učinjenim mojim precima. Ipak, neki su videli moj stil i moje „razmetanje“ kao uvredu prema onima koji su došli pre mene, onima koji su gradili zgrade u kojima sam se ja šepurio. Kad pogledam Douglassove dagerotipe, osmeh koji se zamalo nazire na njegovim usnama, ili račune za hemijsko čišćenje W.E.B. Du Boisa s popisima njegovih mnogih odela, setim se one izlizane fraze: „Ja sam san svojih predaka“. Tada se setim da ja nisam njihov san. Ja sam njihova stvarnost.
Harris, dramski pisac, scenarista i glumac, Photo: Micaiah Carter.
Stuntin’ is a habit, get like me, stihovi Yung Joca vrte mi se u glavi kad se prisetim svoje prve Met Gale, 2019. godine. Tema je bila Camp, a nosio sam roze Gucci odelo i dugi, ukrašen nokat na malom prstu. U sećanju su mi bili makroi koje sam gledao kasno uveče na BET-u dok je moj ujak mislio da spavam. Tamo sam bio zahvaljujući Slave Play, predstavi koja je postavljena prethodne godine, i trebalo je da otvori sezonu na Broadwayu te jeseni. Tada nisam razmišljao o tome da budem dandy – ali bio sam itekako dandy. Nisam bežao od negativnih stereotipa koje sam kasno uveče gledao na televiziji, već sam išao pravo ka njima. (To i danas uzdrmava moje predstave o dandy stilu, na način koji mi je sada neodoljiv.) Prisećam se sezone kada je Hood by Air prigrlio spuštene pantalone, stil koji su mi govorili da ne oponašam da ne bih izgledao kao crnac koji je bio u zatvoru. Ili kada je Telfar preoblikovao ulične preprodavce sa Canal Streeta u zanatlije, podjednako važne kao italijanske krojače. I to je dandy – navika prkosnog razmetanja. Izazivaju te da se ugledaš na njih. Oslobođen stega istorije, jer su tako silovito prisutni u sadašnjosti.
Mislim na druge dandy crnce i priče koje pričaju, priče koje su u suprotnosti sa onima koje su mene oblikovale – one koje su kolonijalizam i ropstvo dotakli na drugačiji način. Mislim na tekstile koje nose ganski dandyji, kako ti muškarci kao da se istovremeno podsmevaju Savile Row krojačima i stilovima svojih roditelja i baka i deka. Mislim na mnoge dandy crnce iz dijaspore koji menjaju i zadirkuju afroamerički stil – jer je naša kultura jedan od najuspešnijih kolonijalnih „izvoznih proizvoda“ američkog imperijalizma. To je stavilo afroameričkog dandyja u specifičnu, gotovo očinsku poziciju. U tišini uživam u toj misli: u novom globalnom društvu nastaju novi narativi.
Biti dandy crnac znači oblačiti se kao neko ko zna da je voljen i zato ne oseća potrebu za stidom.
„Izgledaš kao pravi gospodin, mali!,“ opet se vraćam ovome. I dalje razmišljam o tome kako sam postao dandy crnac i šta taj pojam znači za mene. Ja sam mamin sin. Oduvek sam želeo da je učinim ponosnom. Ona je prva u meni probudila dandy stil češljanjem moje kose. Oblačila me je u savršeno odgovarajuća odela. I još bolju kravatu. Poticala je iz plemena visokih žena, svih preko 180 cm, i govorila mi je da hodam uspravno i da se ne bojim ničijeg pogleda, ni muškog ni ženskog.
Zato, za mene, biti dandy crnac znači oblačiti se kao neko ko zna da je voljen i zato ne oseća potrebu za stidom. Jer stid je neprijatelj svakog ushićenja. Stid proizilazi iz straha, a strah je neprijatelj stila.
VOGUE RECOMMENDS
