Matjaž Tančič o Mars on Earth, projektu kojim me je fascinirao u Šangaju

Tih dana Šangaj je živeo, disao, glasno vikao umetnost!. I poznato je to za ovaj „grad budućnosti“, pogotovo u vreme kada se održava Shanghai Art Week u novembru. Glavni događaji uključuju ART021 Shanghai i West Bund Art & Design, sajmove zbog kojih su stotine vodećih svetskih galerija i institucija tih dana u Šangaju. Povrh toga, širmo grada ključaju vruće izložbe, otvaranja, druženja, a u moru pozivnica teško je uopšte zamisliti da treba odabrati nešto, a ovo drugo propustiti (nepreporučljivo za one s jakim FOMO). Kombinacijom intuicije, bez puno prethodnog znanja, ali činjenice da program međunarodnog savremenog muzeja fotografije Fotografiska redovno pratim, tog četvrtka je odluka pala da odemo na otvaranje izložbe SPACE: Internal Illuminations u Fotografiska Shanghai. Obožavam kako me život iznenadi kada koračam kroz njega bez očekivanja, pa je tako i ova izložba postala više nego što sam mogla da zamislim u tom trenutku.

Povezano: Provela sam dan u Šangaju s Wallaceom Chanom, umetnikom genijem koji redefiniše ideju nakita

Svoju putanju izložba je započela u Stockholmu, potom putovala u Tallinn, a sada je stigla u Šangaj, u nadograđenoj kustoskoj verziji Johana Viknera, direktora globalnih izložbi Fotografiske i nezavisne kustoskinje Iris Long. Teme svemira upravo su dobile novo vizualno značenje, a meni su proširili vidike čime se sve fotografija kao medij može baviti.

Look up at the stars and not down at your feet. Try to make sense of what you see, and wonder about what makes the universe exist. Be curious, rekao je svojevremeno Albert Einstein, nesvestan tada da će dati sjajan uvod u izložbu koja istražuje nebesku granicu na kojoj se umetnički izrazi susreću sa naučnom istraživanjem, hvatajući veličanstvenost svemira kroz umetničke interpretacije. Dvadeset umetnika i umetničkih grupa iz celog sveta kroz ovu izložbu je kanalisalo meditacije o svemiru; od odjeka drevnih mitova i religije do vizija budućih putovanja svemirom. Na ovoj poslednjoj temi jedno ime mi se izdvojilo samo od sebe (pogodite razlog). Matjaž Tančič ovde se savršeno uklopio serijom fotografija Mars on Earth, projektu na kojem radi već šest godina dokumentujući ljude koji žive u simuliranom marsovskom predelu kako bi se pripremili za stvarno putovanje. Slovenački fotograf koji Kinu već 13 godina zove drugim domom, otkrio je, fotografirao i intervjuisao novu generaciju svemirskih istraživača, otkrivši pritom raznoliku i angaržovanu zajednicu naučnika, preduzetnika i kreativaca.

Matjaž Tančič / Photo: Nico de Rouge / Courtesy of Fotografiska Shanghai

Za temu se zainteresovao u Kini kada je posetio Mars Simulation Base u pustinji Gobi, priznaje mi. „Video sam da se otvara, i zvučalo je jako uzbudljivo, jer znaš – to je pustinjski predeo i neverovatna scenografska simulacijska baza Marsa. Bilo je jako fotogenično i nadrealno, a takve priče volim. Mislio sam da će to biti samo jedno snimanje i gotovo. Ali ubrzo nakon toga putovao sam u Los Angeles i iz čiste znatiželje proguglao Mars research LA, na moje iznenađenje iskočilo je stotine rezultata. Shvatio sam da već postoje “marsovski” farmeri, arhitekti, pravnici, lekari, dizajneri, pa čak i časovničari, toliko zanimanja za koja nikada ne bih pomislio da postoje i pre nego što smo uopšte kročili na Mars, za koji ne znamo ni kada će se dogoditi. Tada mi je sinulo da bi to mogla biti dobra priča, ispričana iz realne ljudske perspektive.“ Zanimljivo kod Matjaževog otkrića je što se istraživanja Marsa ne odvijaju samo u svetskim velesilama poput Kine, SAD-a i Rusije, nego i u malim zemljama poput Slovenije, Mongolije, Pakistana, u državama Afrike. „U svim tim zemljama sam već fotografirao ljude povezane sa svemirom. Time pokušavam pokazati da, ako želiš da budeš deo nove, nazovimo je svemirske trke, ne moraš biti doktor nauke i inženjer u SAD-u, možeš da živiš bilo gde i svejedno doprineti svemirskim inovacijama.“

Kao najsvemirskija iskustava ovde dole na Zemlji, Matjaž se prisjeća. „Jedna od fotografija prikazuje Barbaru Belvisi iz Pariza kraj velike svetleće kupole za uzgoj hrane. U njoj se precizno kontrolišu klimatski uslovi kako bi se simulirala gotovo svaka sredina. Iako je razvijena za svemirske misije, tehnologija se već koristi na Zemlji, na primer, vinari u Francuskoj tako testiraju sorte koje mogu da podnesu topliju klimu (s obzirom na globalno zagrevanje), a farmaceutske kompanije uzgajaju retke lekovite biljke u kontrolisanim uslovima.“

Zanimljiva je i fotografija iz slovenačke Planice gde dr Igor Mekjavić i njegov tim istražuju kako dug boravak u svemiru utiče na gubitak gustine kostiju i mišića. “Budući da astronauti trenutno moraju da vežbaju oko tri sata dnevno, stručnjaci razvijaju rotirajući mehanizam koji stvara veštačku gravitaciju koja je ključna za trening, jer ako ne treniraju može se dogoditi da se nakon godinu dana provedenih u svemiru vrate na Zemlju, izađu napolje i kosti im se slome jer su izgubile gustinu, ili se jednostavno uruše jer ih mišići više ne drže”, objašnjava mi Matjaž neke naučne činjenice o kojima nisam gotovo ništa znala. “Inovacije na kojima trenutno rade naučnici u Sloveniji mogu znatno ubrzati rehabilitaciju nakon povrede, tako da iako su namenjene životu u svemiru zapravo pomažu životu na Zemlji”, naglašava Matjaž jednu od činjenica koje želi da istakne projektom.

Pitam ga ima li najdražu fotografiju svemirskih čuda na Zemlji. “Jedna od mojih najdražih fotografija snimljena je u Mongoliji i prikazuje astronauta na kamili jer tim inženjera planira da izradi marsovsko vozilo nadahnuto kamilama: životinjom koja se savršeno kreće kroz pesak, može da podnese ekstremne uslove i ima dovoljno energije i izdržljivosti za duge rute. To žele da preslikaju i na robotiku dok stvaraju autonomna vozila za Mars.” Matjaž mi otkriva i da u Južnoafričkoj Republici postoji više od 200 svemirskih startupa. “Posetio sam projekat izgradnje najvećeg radio teleskopa na svetu – zajedničku inicijativu Južne Afrike i Australije. Sistem će funkcionisati poput velike satelitske antene raspoređene na dva kontinenta. Bilo je potpuno nadrealno biti usred beskrajnog predela prepunog satelitskih tanjira, voziti se među njima i pritom ne smeti koristiti nijednu digitalnu spravu da se ne poremete signali.” Koliko je ovo ludo zanimljivo, pomislila sam iskreno u tom trenutku dok mi je pričao.

Osim što dokumentuju naučne činjenice, Matjaževe fotografije simulacije života na Marsu , ali ovde sa Zemlje, prikazuju gotovo filmske prizore, no ipak stvarne kadrove zamrznute u vremenu. Upravo zbog toga umetnička vrednost ovog projekta je jako upečatljiva. Fotografije plešu na granici stvarnog i nadrealnog, baš kao i sama ideja da bismo jednog dana mogli da kročimo na Mars. „Fotografije koje radim inspirisane su naučnom fantastikom, prizori koje poznajemo iz filmova i stripova. Želeo sam da ih prikažem na način koji je prepoznatljiv i blizak svima, a ne previše naučno, što bi moglo da otuđi posmatrače.“ Pitam ga i da li planira da završi projekat, nadajući se upravo odgovoru kakav mi je dao. „Pretpostavljam da to nikada neće biti gotovo jer sveže inovacije stalno dolaze. Trenutno imam mali okvir projekta i planiram da posetim sve kontinente kako bih pokazao da se inovacije događaju globalno, s posebnim planom za Australiju, Južnu Ameriku, Evropu i SAD.“

Dok smo tako razgovarali na lepoj terasi Fotografiske Shanghai, nižoj zgradi okruženoj neboderima čija upaljena svetla u kancelarijama dođu kao vizualni nakit ovim staklenim gigantima podsećajući nas na napredak i prosperitet, saznajem da je Matjaž studirao modnu fotografiju u Londonu, a njegov završni rad je bio modno-dokumentarni projekat u 3D tehnici (3D naočare su u to vreme bile posebna tehnika). „Jednog dana stigao je mail iz Kine: Videli smo tvoj 3D projekat (jer je tada bio izložen dosta puta) i pozivamo te da izlažeš u Kini. Isprva sam mislio da je reč o šali, no ubrzo sam shvatio da su ozbiljni. Tako smo moj tim iz Slovenije i ja otputovali u Kinu na deset dana i snimali na Kineskom zidu, u Ptičijem gnezdu, olimpijskom stadionu, i na drugim lokacijama.“ Nakon snimanja Matjaž se vratio kući, a mesec kasnije opet je došao na otvaranje. „Bilo je to vrlo svečano otvaranje – crveni tepih, slavne osobe i slično. Pomislio sam: Ok, i nije loše za jednog studenta, mogao bih da se naviknem na ovo, smeje se Matjaž se nakon toga preselio u Peking, a nekoliko godina kasnije i niže u Šangaj. „Bili su željni da uče od nas, a mi smo bili jednako željni da učimo od njih. Bilo je puno saradnji između umetnosti i komercijalnog sveta i to je bilo vrlo uzbudljivo mesto.“

Pitam ga da li postoji nešto u čemu ga je život u Kini izbacio iz njegove zone komfora. „Ne bih rekao da me nešto stvarno izbacilo iz zone komfora. Svaki dan se možda malo naljutiš, ali ti isto tako svaki dan donese osmeh na lice. Ljudi su ovdje vrlo ljubazni. Pre dolaska nisam znao gotovo ništa o Kini, svi zapravo imamo mnogo zabluda o toj zemlji. No ljudi su jako znatiželjni u vezi s nama, otvoreni su za komunikaciju i saradnju. Gde god putuješ, ljudi će ti pomoći ili te pozvati na piće ili večeru. Zato i nije bio neki veliki šok“, odgovara dok se priseća simpatičnih anegdota. „Zanimljivo je da, kad kažeš da si iz Slovenije, bivše Jugoslavije, stariji ljudi često reagiraju s Walter brani Sarajevo! – izgovore to na kineskom i zapevaju pesmu iz filma. Taj film je bio jako popularan u Kini jer je bio prvi strani akcijski film prikazan ovde. Budući da sam i sam rođen u Jugoslaviji, neke su mi stvari u početku, naročito na selu, bile poznate. Danas je, naravno, drugačije: Šangaj je grad budućnosti i gotovo da nema tragova socijalizma ili komunizma, osim možda u državnim institucijama.“

Iako je studirao modnu fotografiju, Matjaž je pre toga radio kao dokumentarni fotograf za Mladinu i druge medije. Kina je bila idealno mesto da joj se vrati, saznala sam zašto. „Fotografirao sam, na primer, prvu školu za telohranitelje u Kini – s porastom srednje i više klase, elita je počela da šalje decu u škole u kojima imaju lične telohranitelje, što je bilo prilično nadrealno. Zatim školu bontona u kojoj su učili kako pravilno da izgovaraju Versace, Louis Vuitton ili Dior i kako koristi pribor za jelo kad imaš pet viljuški i tri noža. Bilo je fascinantno posmatrati Kinu u razvoju“, priseća se i dodaje još činjenica koje mi je bilo jako zanimljivo za čuti. „Fotografisao sam i prve kineske surferke; u to vreme to je bila potpuna novost, a danas već imaju predstavnice koje se takmiče na Olimpijskim igrama, što jasno pokazuje koliko se brzo zemlja razvila. Radio sam i priče o tzv. kineskom Hollywoodu, neverovatnom gradu prepunom filmskih setova, uključujući Zabranjeni grad u razmeri 1:1, gde sam imao priliku da budem na snimanju s hiljadama statista.“

S druge strane, Matjaž je zaronio i u komercijalni svet, gde je radio s gotovo svim luksuznim brendovima – Versaceom, Louis Vuittonom, Pradom, Diorom, kao i s Appleom, Porscheom i Ferrarijem. „Upravo mi se to svidelo u Kini: bila je jako inspirativna za lične i dokumentarne projekte, ali je istovremeno nudila i onu drugu stranu – komercijalnu, grandioznu i luksuznu. Tako sam jednog dana mogao da fotografišem rudare uglja u Shanxiju, a već sledećeg da snimam Bernarda Arnaulta iz Louis Vuittona na predstavljanju nove kolekcije u Pekingu. Ili Donatellu Versace na otvaranju hotela u Macauu, uz privatni koncert Johna Legenda, kao i Lewisa Hamiltona i Tommyja Hilfigera – samo neke od ljudi koje sam imao zadovoljstvo da fotografišem.“

Razgovor je tekao dalje, a zanimljivosti kod Matjaža nije nedostajalo. Kako smo se oboje oduševili činjenicom odakle smo (usred tog velikog Šangaja), rekao mi je kako je baš letos bio u Hrvatskoj (i utolio moju znatiželju informacijom koliko često dolazi u naše krajeve). „Intenzivno sam radio na projektu o dabrovima u Sloveniji i Hrvatskoj. Dabrovi su ponovno uvedeni u Hrvatsku 1996. godine i od tada su se proširili u Mađarsku, Sloveniju i Austriju, tako da danas gotovo da nema reke bez dabrova. Taj projekat me je ponovno odveo na predivna mesta, na primer u područje oko Karlovca, uz reke Dobru, Kupu i Mrežnicu – krajeve u Hrvatskoj, blizu Slovenije, koje pre nikada nisam posetio“, pričao mi je Matjaž i dodao: „Volim da se vraćam kući, volim ceo Balkan“.

I za kraj, otkrio mi je da sada, nakon 13 godina, razmišlja i o promeni. „Videćemo šta dolazi dalje. No kako smo se upoznali u Šangaju, vidiš da je to i dalje moj drugi dom. I dalje se želim vraćati, bilo zbog ličnih ili komercijalnih projekata. Ne zatvaram kinesko poglavlje u potpunosti, samo ga malo osvežavam. Recimo to tako.“ Koji dan nakon našeg razgovora otvarala se izložba u Parizu, Sex and Politics, kustoskinja Slavice Veselinović i Danile Tkachenko, u sklopu koje je izlagao i Matjaž, a do finalnog završetka ovog teksta Matjaž je već sleteo u Ljubljanu na praznike.

I dok još uvek razmišljam o svim utiscima iz Kine i činjenici da život uvek nekako nađe način da me iznenadi, čekam nastavak Mars on Earth, definitivno jednog od zanimljivijih projekata za koje sam čula ove godine.