Matija Čop: Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari
Tena Razumović Žmara
Jul 31, 2024
Tena Razumović Žmara
Jul 31, 2024
Izložba „U međuvremenu“ upravo je postavljena i još je ostalo par detalja u prostoru koje treba ukloniti kako bi novi rad Matije Čopa u potpunosti došao do izražaja. To je ono što prvo vidim kad ulazim u Bačvu na dogovoreni sastanak sa umetnikom Matijom Čopom. Matija je ovog puta otišao korak dalje u svom stvaralaštvu i kreirao umetnost koja istovremeno sabira i oduzima, koja je kontradiktorna i potpuno razumljiva, koja naglašava odsutnost zvuka u prostoru koji odjekuje, i to dok usred jeke naših glasova u prostoru čujemo apsolutnu tišinu.
Kako je to moguće, pitate se. Opisaću vam. Meštrovićev paviljon je veliki kružni prostor presvođen kupolom koja propušta predivno svetlo. Široki izlagački prostor pod nazivom Bačva ne nosi taj naziv bezveze. Osim što je bačvastog oblika, u njemu odzvanja – kao u buretu.
Upravo u takvom velikom, čistom, praznom, monumentalnom, belom i osvetljenom prostoru Matija je postavio nekoliko predmeta koji zajedno čine – „U međuvremenu“. Iako razumem naziv izložbe, rad sam preimenovala samoinicijativno zbog potrebe razgovora (o njemu). Bez brige, uz dozvolu autora. To je samo za mene, za moj papir, i za vas, kad ćete ga čitati. Postoj(ao)i (je) jedan beogradski bend alternativnog, eksperimentalnog rocka koji se zove (zvao) Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari. Naziv, ali i njihov zvuk bili su mi prva asocijacija na njegov najnoviji rad. Veliki plavi stub koji lebdi, obelisk izvrnut naopačke, ili koplje, pre negoli štap, reljefne, fraktalne strukture površine u jarkoj plavoj boji dominiraju centrom prostora Bačve. Iza njega se nalazi ogromni rogoliki predmet postavljen na podu, jednake površine i boje, dok „iz zida“ vire manji fragmenti nečega što je moglo biti veliko, isto jednake površine i boje. Čim sam videla rad, bez obzira na njegovo lebdenje u vazduhu i tanku, gotovo pa eteričnu formu, osetila sam veliku, neočekivanu silu (koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari!). Stub-koplje lebdi u vazduhu dajući nam do znanja da bi mogao imati pola metra dužine, pet metara dužine ili 500 metara dužine. Iako ga vidimo i unutar gabarita samog prostora, prilično lako možemo odrediti njegovu veličinu, tj. dužinu. Ona postaje nebitna jer sila koju emituje je snažna. Pa nam komadići zabijeni u zid to i dokazuju. Ostaci „rogova“ na podu leže kao neki relikti moći, spojeni u metalnom središtu, a sa strane levo (ako gledate rad sa ulaza u Bačvu) stoji potpuno nenametljivo, diskretno, ali sigurno i stabilno jedan novi metalni stub koji kao da je vanzemaljski, iz budućnosti, kao da nagoveštava nešto što tek dolazi. I tako stabilan, siguran i miran, sa najglađom površinom emituje – moć.
Takav je i Matija Čop. Umetnik koji, svojim diskretnim, mirnim izgledom, pokazuje stabilnost. Kod njega nema onog stereotipnog, pomalo i zastarelog shvatanja: umetnik – boem, umetnik – rastreseni kreativac, umetnik – neuredan kreativac (nastavi niz…). Ne, on je disciplinovan i organizovan. Upravo zato nije me nimalo iznenadilo kad sam osvestila da ne razgovaram sa umetnikom. Ne, ja razgovaram sa umetnikom koji je modni dizajner, koji je sportista, a svi oni su – odlični u onome što rade. Matija Čop ima više identiteta, pa me zanima kako ih pomiruje, da li prelazi iz jednoga u drugi, ili oni postoje paralelno? „Promatraču sa strane svakako se može učiniti da se radi o nekakvim promenama identiteta ili karijera. Za mene je to prirodan proces razvoja u načinu razmišljanja, a koje je posledica kontinuiranoga rada i bavljenja vizualnim disciplinama. Mislim da je definisanje neophodno za komunikaciju sa publikom i komercijalne aspekte, ali identiteti su uvek fluidni i dvosmisleni. Za mene je sport često značio prostor kontemplacije i eksperimentisanja u kojem se „uštimava“ ono opipljivo i neopipljivo.“ Zadnja njegova rečenica ima nešto poetskoga u sebi, vidim da sport i umetnost kod Čopa postoje u zajedničkim sferama, ili da im se delovi barem malo preklapaju. „Umetnosti pristupam disciplinovano i metodologije rada koje razvijam imaju jasne strukture. Gotovo se uvek radi o umetničkom istraživanju koje iziskuje dosta fizičkog rada. Produkcija je često ponavljanje istog, telesnog gesta spajanja koja dovodi telo do granica izdržljivosti. Sport, ili tačnije atletika, trčanje, slično je tome – ponavljanje istih pokreta tela koje rezultiraju pomeranjem sopstvenih granica.“ Kad već razgovaramo o sportu, stvari treba staviti u kontekst. Matija se profesionalno bavio trčanjem, tako da malo ko zna da drži juniorski državni rekord na 200 metara u dvorani. Trčanje kao sportsku, atletsku disciplinu vidim kao pomalo meditativan, usamljeni sport. To je prva stvar koja mi je pala na pamet videvši njegov rad izložen prošle godine u Galeriji Kranjčar na izložbi u Zagrebu, a sada mi se čini da je to stanje minimalnog, ravnoteže, spokoja i istovremeno velike moći doveo u savršene odnose sa poslednjim radom koji upravo gledamo na izložbi u galeriji Bačva u HDLU-u u Zagrebu… „Da li si tome težio?„, pitam ga. Odgovara mi: „Atletika je samostalan sport i odgovarao je mom senzibilitetu. Volim da budem sam. Ponekad nije ni potrebno govoriti. Upravo radi moje bîti (bivstvo) i posvećenoga pristupa radu delo ne može da bude drugačije. Ono je izraz mene u tom trenutku, ili stremljenja mene prema minimalnom.“
Jezik kao disciplina mu nije stran, u njegovim umetničkim radovima iščitavam jedan kompleksan jezik koji jasno govori bez obzira na to koliko bi neko njegove radove mogao nazvati čak i minimalističkim. Da li razmišlja o govoru umetnosti dok stvara? Da li on stvara taj jezik svesno? Da li je uopšte važno da rad – govori? Mnogo toga mi upravo njegovi radovi komuniciraju… „Jezik stvaram svesno kroz metodologiju rada i on je nestabilan jer je u konstantnoj promeni. Važna mi je sintaksa u mome radu. Što će reći, manje je bitno“, brzo me razuverava. Istovremeno njegove radove doživljavam kao apstraktnu umetnost, vajarstvo u kojem je čitanje poruke slobodna forma. „Dali ti sâm šalješ poruku, ili ostavljaš rad na interpretaciju drugima? U kojoj meri se tumačenje posmatrača poklapa sa onim što si ti naumio? Jesi li naumio da šalješ poruku svojim radom, na kraju krajeva?“, zanima me. „Skulptura mora da se emancipuje od svoje početne tačke i postane autonomna. Nije mi namera da namećem ko ili kako tumači rad. Iako bi mnogi mogli reći da su tvoji radovi kodirani, šifrovani, mislim da se prilično lako i dobro osećaju.“ Nametnulo mi se pitanje da kad bi trebao da biram između osećaja i (ispravnog) tumačenja šta bi mu bilo bitnije, draže? Da li bi uopšte došlo do takve komparacije? „Takve komparacije nisu potrebne. Drago mi je da čujem tumačenje koje je blisko početnoj tački rada, ali ono nije zaista važno. Reakcija na rad je mnogo zanimljivija, kakva god bila. Ponekad nije ni važno dešifrovati rad. Radi se o našoj komunikaciji, između tebe i mene. To je javna, intimna razmena – razgovor.“ Spomenula sam njegov put od sporta do umetnosti. Kad i kako je spoznao da je – umetnik? Ili da stvara umetnost? Kako je to izgledalo?
„Ne postoji trenutak realizacije, ni razmišljam o tome. To su jako nestabilne kategorije i zavise od različitih perspektivama u postdisciplinarnom svetu, a konvencionalno, počeo sam da se bavim umetnošću u institucionalnom okruženju. Stvaranje umetnosti je intimna potreba.“
Izložba „U međuvremenu“ kao da pokazuje ono što je bilo, ono što jeste i ono što tek dolazi. „Novim radovima, novom izložbom kao da se opraštaš od nečega i pozdravljaš nešto novo?“, morala sam da istaknem svoje viđenje jer mi se čini da sam na dobrom putu. Baš me zanima koliko sam razumela novi rad. O kakvoj promeni rada je reč? U kojem smeru nastavlja svoju umetnost? „Bilo bi tačnije reći da je ovo prelazak na novibody of work. Radi se o istraživanju novih materijala, a posebno čelika, koji je počeo da fascinira. U prethodnim serijama najčešće sam koristio meke materijale, nestabilne i krhke. Na izložbi „U međuvremenu“ istražujem i metal koji je po svojim karakteristikama u potpunoj suprotnosti sa mekoćom etilena. Novi body biće proizvod tih tenzija na kojima će biti vidljiv neki novi pravopis.“ Da, ipak se umetnost prvo oseća kako bi se razumela. Kao što se u Bačvi, „U međuvremenu“, oseća taj neki prazni De Chiricov prostor, tako je nagoveštaj novog body of work, ineočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari jasan, neizbežan i moćan. Poput kraljice sporta.