Prvi vas vodimo na reviju brenda MATES kojom je duo obeležio 10 godina rada

Otkako su, pre čitave jedne decenije, uhvatili kormilo brenda MATES i počeli odvažno da upravljaju hirovitim modnim vodama, Marko Ilijev i Saša Stević publiku su poveli na uzbudljivo modno putovanje pokazujući joj da moda nije samo lepa odeća, već i osećaj, uspomena, nadahnuće, koncept, igra i poruka. Upravo taj pristup stvaranju rezultirao je prepoznatljivim vizualnim identitetom u kojem se, zavijeni šarenilom i zaraznom dozom optimizma, susreću prošlost i sadašnjost, naše sličnosti i naše autentičnosti, motivi koje, kao sećanja na detinjstvo, čuvamo u kolektivnoj svesti i neki novi kreativni pristupi za kojima žudimo.

Iako je dvojac, kao i mnogo puta do sada nadahnuće za kolekciju pronašao u sopstvenim uspomenama, modna priča koju su predstavili publici u čudesnom ambijentu beogradskog Muzeja Jugoslavije, ipak je posebnija i emotivnija od drugih. Osim što je reč o prvoj samostalnoj  reviji  brenda,  dvojac  je  njom  obeležio i godinu u kojoj slave prvu veliku godišnjicu – deset godina rada. Dnevnom revijom, poprilično neobičnom za ove prostore, iznova su dokazali da vole da pomeraju granice uobičajenog kao što su to radili u virtualnim modnim prezentacijama i pre nego što je modnu industriju na to primorala pandemija, a ono po čemu će ona posebno ostati upamćena je dirljiva posveta Sašinoj majci Sanji u čijem su stilu, životnoj priči, energiji i stavu pronašli nadahnuće. Povodom revije kojom MATES obeležava desetu godišnjicu stvaranja ekskluzivno smo zavirili iza kulisa i sa dizajnerima razgovarali o svim detaljima ove modne priče, ali i o svemu onome što je obilježilo prvo desetljeće njihovog modnog putovanja.

Ne znam koliko tome ima godina ali upoznali smo se kada ste predstavljali kolekciju u Zagrebu i kada vas je još pratio epitet „mladih dizajnera“, a sada ste revijom obeležili godinu u kojoj slavite 10. Godišnjicu brenda. Koji su bili ključni trenuci na tom vašem dosadašnjem putovanju? Šta će vam posebno ostati u sećanju?

M: Upoznali smo se dve hiljade osmnaeste, kada smo izlagali kolekciju “Varljivo Leto” u Zagrebu. Ona je bila jedna od prekretnica estetike brenda i pravca koji ćemo od tog trenutka slediti. Uvek se rado sećam početaka i ogromnog uzbuđenja koje je nosila svaka kolekcija i prezentacija iste. Saša i ja smo se kao kolege na drugoj godini fakulteta pojavili na Beogradskoj Nedelji Mode sa brendom MATES i od tada nismo stali. Zadavali smo sebi nekada veće, a nekada manje zadatke i shodno tome pravili i krčili naš put, evo već deceniju. Prelepe uspomene, putovanja, mnogo podrške, kampanja, saradnika, suza, smeha i odrastanja je stalo u ovih prvih deset godina.

S: Hvala ti što si me podsetila na te dane u Zagrebu, rekao bih da je to jedna od divnih avantura koja je obeležila MATES putovanje. Teško mi je da izdvajam trenutke iz našeg radnog opusa jer, kao kreativac, stalno stvari posmatram kroz prizmu “a šta kada bismo probali ovo, a kako bi bilo kada bih uradio ono”. Ipak, evo, izdvojio bih trenutak kada smo složili prvu kolekciju na štender u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, prilikom fotkanja prve modne kampanje i onda ovaj trenutak sada, kada sa tobom razgovamo za Vogue Adria, dok ujedno slavimo deset godina postojanja MATES brenda. Zaista sam zahvalan na avanturama i ovoj rollercoaster vožnji koja ne prestaje.

Estetika i narativ brenda MATES oduvek je bio retro i pomalo nostalgičan, sa centralnom figurom Jugoslovenke. Da li je ta žena danas samo uspomena ili je muza, šta ona za vas znači?

M: Vremenom, kako smo rasli i sazrevali, polako smo se odmicali od naučenog primera rada kojim smo se vodili tokom i par godina nakon fakulteta – okrenuli smo se malo ličnijim temama i onim što, kroz garderobu i celokupnu ekstetiku i narativ brenda, želimo da ispričamo. Jugoslovenka je za mene muza, pojava koja mi pomaže da oživim i opipam neka vremena, mirise i dodire kojima sam svedočio samo u pričama ili kao vrlo mali.

S: Jugoslovenka jeste uspomena, sećanje, ali i muza koja danas živi i diše punim plućima, korača, pleše, uživa, isijava i inspiriše me, vodi me na mesta gde mi je mnogo lepo, gde otkrivam najrazličitije stvari i daje mi priliku da sagledam sve iz nekog ugla u kome vreme ne teče toliko brzo. Zapravo, teče regularno, ali ja biram da ne trčim, nego da zastanem i pogledam na sve pažljivo, sagledam i upijam. 

Osim retro estetike, verujem da Jugoslovenka otelotvoruje i vrednosti poput, na primer, zajedništva, koje težite da iskomunizirate. Jesam li u pravu?

M: Ona je nastala vrlo slučajno kao komad koji nije bio ni dio te kolekcije do samog njenog finaliziranja. Ipak, odmah nakon njenog predstavljanja, taj komad je sam za sebe ispričao priču i svaka žena i muškarac koji je imaju su zaslužni za dijelove te priče koja povezuje ljude, vraća ih u neke njima važne trenutke i sve do danas iznova kreira nova poglavlja.

S: Potpuno si u pravu. Ponekad i mi sami, tek kada nešto stvorimo, shvatimo na koliko nivoa ono komunicira neke veoma važne društvene poruke, koje će uvijek imati težinu bez obzira na vrijeme, trendove i sredinu. Takve trenutke zaista volim jer to je ono što daje vrijednost i smisao svemu što radimo i to je ono što su me, na kraju krajeva, i mama i tata učili kao klinca i hvala im na tome. 

Lokaciju za predstavljanje kolekcije „Sanja“ pronašli ste u Muzeju Jugoslavije u Beogradu. Zašto baš tamo? Koji je značaj muzeja i kako vam on pomaže da ispričate priču?

M: Mnoge bitne odluke se između Saše i mene dese vrlo spontano. Jednom prilikom, pre neku godinu, kada smo išli u posetu Muzeju Jugoslavije, pogodilo se sasvim slučajno da jedna od sala biva prazna u tom trenutku. Bilo je osunčano prepodne, ogroman prostor i divan pogled – nama dovoljno da istog momenta pikiramo taj prostor i izmaštamo reviju. Muzej je u mojoj glavi mesto gde su sačuvana i žive sećanja koja u kontaktu sa nama koji ga posećujemo žive i dalje, stoga je nekako i vrlo simbolično što smo izabrali tu lokaciju kao mesto za našu prvu samostalnu reviju. Ujedno nam je važno da pružimo novu perspektivu i naše ideje iznesemo do kraja, pa se to ogleda i u organizaciji dnevne revije, koja je na našim prostorima do sada bliska misaonoj imenici.

S: Muzej Jugoslavije je naša želja već nekoliko godina, ali zapravo smo mu nekako prećutno dodelili broj “deset” i sada je došao taj trenutak. Hajde da ostavim po strani činjenicu da mnogo volim ovaj muzej i da sam tu često, ovo je pre svega jedna meni predivna građevina, u još divnijem okruženju. Muzej nam je dao mogućnost da zvanice zaista dobiju jedno posebno iskustvo – da se nađu na lokaciji koja je izuzetno blizu centra Beograda, a opet potpuno izolovana od buke i saobraćaja, ujedno omeđana čarobnom prirodom koja čini da se na trenutak osetite kao da ste u nekim Jadranskim predelima. Ovo je jedno od prvih mesta koje nam je bilo na umu kada smo razgovarali o tome da zaista želimo dnevnu reviju i mislim da nismo pogrešili.

Inspiracija za kolekciju je Sašina majka Sanja. Želim čuti Sanjinu priču. Čime vas je nadahnula na stvaranje? Kako ste njezin lik i djelo, ili pak uspomene, utkali u svoju modnu viziju?

M: Uvek su mi posebnu pažnju mamile žene koje se ne plaše. Ne plaše se da plaču, da se smeju i da vrište ako treba, a ja doživljam Sanju kao jednu od takvih. Slušajući njene i Sašine priče i gledajući video materijal iz osamdesetih, sa “osmica” kamere, jasno sam video scenario za ovu kolekciju.

S: Mama je moja inspiracija oduvek, od trenutka kada jedva čekam da ode na posao kako bih mogao sve njene haljine i sakoe iz ormara da izvadim, da uzmem njenu dugačku muštiklu i stavim na glavu njen veliki crni šešir. „Odlazili“ smo Marko i ja u taj garderober više puta i transponovali njene haljine, krojeve, proučavali materijale i teksture, ali ovog puta više smo se posvetili tom mladalačkom duhu, energiji i životu koji je ona zapravo imala kao devojka. Zahvalan sam nani i dedi koji su imali popularnu kameru “osmicu” i zabeležili neke od genijalnih trenutaka iz mamine mladosti koje smo Marko i ja znali satima da gledamo iznova i iznova, jer izgledaju poput današnjih spotova Lane del Rey. Mama je živela život, putovala je, družila se, išla na igranke, imala divne, ali i stroge roditelje, bila vaspitana i kulturna, ali umela je i te kako da prkosi, bila je buntovnica u haljini, zaljubila se i pobegla od kuće, udala se i vratila u gimnaziju da završi poslednje polugodište.  Ona me je naučila da obrišem reč nemoguće iz svog rečnika. Takva je i ova kolekcija, poput dodira romantike, ženstvenosti i jednog eklektičnog bunta koji zapravo svemu daje suštinu i smisao.

Bili ste jedni od prvih koji su na naše prostore doneli koncept digitalne revije. Šta vas je podstaklo na taj korak? I kako je, nakon mnogo vremena, bilo organizovati reviju u fizičkom obliku?

M: Da, među prvima smo na našim prostorima predstavili taj koncept. Nismo imali dovoljno kreativnog prostora i alata da ispričamo priču baš onako kako želimo i tada smo došli na ideju da nam treba novi format i način prezentacije. Oblik digitalnog predstavljanja je opet doneo neki osećaj zajedništva i svi ljudi koji su želeli, mogli su da isprate naše revije iz prvog reda, a faktički sa svog kauča. Nažalost, dve godine nakon naših, ceo svet je bio primoran da pređe na digitalne revije usled korone. Kampanje, bile one video ili foto, su za nas od samog starta jako važne i u njihovoj produkciji i osmišljavanju uživamo. Ovog puta mi je bilo vrlo izazovno i stresno, da budem potpuno iskren, ali Sašina velika želja da imamo fizičku reviju je uradila svoje. Bez Dunje, koja se trudila da svaku našu kreativnu zamisao i ideju sprovede u delo, i Jovane koja je bila tu sve vreme kada zagusti, a naravno bez podrške prijatelja, kolega i svih naših dobrih ljudi, bilo bi nezamislivo.

S: Spomenuo sam već da verujem da mi sami često nismo svesni koliko je značajno to što radimo dok proces još traje. Tako se i prva digitalna revija desila godinama pre perioda “korone” i talasa ovakvih revija. Sećam se da smo kasno završili kolekciju za zimu, pa je bilo i prekasno za učestvovanje na Beogradskoj Nedelji mode. Zasedali smo danima i diskutovali o prezentaciji kolekcije i rekao bih da je neki bunt u nama prevagnuo na tu stranu da probamo da naše kupce i pratioce tako brzo okupimo na jednom mestu, u jednom trenutku. Storiji i Instagram platforma učinili su se kao idealan prostor za to. Sa druge strane, organizacija ove “regularne” revije je nešto sasvim drugačije i ne mogu da kažem ni da je teže, niti zahtevnije, jer mi smo i neka snimanja digitalnih revija veoma slojevito “gradili”, pa sve ima svoje složenosti u procesu i jednostavno zahteva profesionalnost, kreativu i organizaciju na svim nivoima.

Da li vam je nedostajala dobra „stara“ revija? Sav haos koji neminovno dolazi sa njom, improvizacija, uzbuđenje, reakcije publike koje možete da čujetei?

M: Da, da, da, sve to skupa mi je nedostajalo. Organizovanje prve samostalne revije je bilo veliki izazov za mene, i dalje osećam adrenalin koji tek polako popušta, pa ću sve ovo i prethodna dva meseca moći da sagledam sutra ujutru nekim drugim očima.

S: Iskreno, jako mi je nedostajala “stara” revija i jedva sam je čekao. Ovo je zaista nešto što zaokružuje naš kreativni proces i omogućava nam da prenesemo u potpunosti atmosferu kolekcije i ispričamo svoju priču, a sa druge strane daje nam mogućnost da zaista budemo u dodiru sa publikom i dobijemo od njih prve povratne reakcije.

Kako su tekle pripreme za reviju i kreiranje kolekcije? Na što ste posebno željeli skrenuti fokus, što vas je najviše okupiralo?

M: Ove sezone, moj fokus je definitvno bio na prezentaciji kolekcije, jer je posle pet godina odsustva fizičkih revija, čitava organizacija bila veliki zadatak i za mene. Kolekcija je u izradi negde od decembra, a idejno je tu mnogo duže, tako da nismo mnogo žurili, pa sam se trudio da u tom segmentu uživam kao i uvek.

S: Kolekcija se gradila postepeno i to je proces koji uvek traje nekoliko meseci. Ovaj put sam nekako ponosan na to što smo zaista istrajali u tome da je spremimo “na vreme”. S obzirom na to da smo mi godinama opredeljeni za “see now – buy now” sezone, često se dešavalo da probijamo zamišljene rokove za prezentaciju. Ovog puta smo probali smo nekoliko novih tehnika kada govorim o tretiranju materijala, obradi i završnim detaljima. Isprobali smo all-over štampu kojoj je prethodilo veliko istraživanje cvetova i motiva, a onda i tekstura i materijala na koje bi mogla da se primeni. Transponovali smo farmerke i pokušali da oponašamo detalje karakteristične za džins i uvrstimo to u formalno odevanje. Kada govorimo o reviji, mislim da je lokacija zapravo bila ključ i kada je Muzej dao odobrenje, osetio sam se kao da je krenula jedna preuzbudljiva vožnja na vašarskoj balerini (koju mogo volim) – uživao sam.

S obzirom na to da je reč o velikoj godišnjici, ne mogu da vas ne pitam kakve želje gajite za budućnost? O čemu ćemo razgovarati za deset godina? 

M: Najiskrenije ne znam o čemu ćemo pričati za deset godina, siguran sam da će postojati neki lep povod, a još ćemo videćemo koji. Želje za budućnost su mi da naučim da živim u sadašnjosti.

S: Svaki put kada čujem ili izgovorim “deset godina” nekako vidim nas kao brucoše koji odlaze na Nedelju mode i revije, a u autobusu u povratku razgovaramo uzbuđeno o tome kakve ćemo mi revije imati jednog dana. Želim nam da sa tim uzbuđenjem razgovaramo i za deset godina. I želim da ti kažem, hvala ti što si sa nama na našem putovanju.

Fotografije revije pogledajte u galeriji: