Je li Materialists zaista broke man propaganda, ili je online zajednica ponovo izgubila kompas?

Prošle nedelje, konačno sam pogledala dugoiščekivani film Materialists. Romantična drama čiji glavni fokus je na ljubavnom trouglu između Dakote Johnson, Pedra Pascala i Chrisa Evansa zvučala je kao savršen, lagan film koji sam jedva čekala da pogledam. Jako mi se svideo – ali uopšte nije bio toliko lagan koliko sam zamišljala. Iako dramatičan Materialists ostaje ukorenjen u stvarnosti, a savršeno je odgovorio duhu vremena, ne samo glumačkom postavom koja se sastoji od nekih od trenutno najpopularnijih glumaca koje svi volimo, nego i tematikom, koja kroz prizmu romantičnih odnosa preispituje klasizam, feminizam i moralne vrednosti. Možda bih se i zapitala zašto je Celine Song za svoj drugi film odabrala baš ovu tematiku, da mi društvene mreže nisu ekspresnom brzinom pružile odgovor koji potvrđuje da je upravo sada vreme za otvaranje ove rasprave.

U filmu, Lucy, match makerka koju igra Dakota Johnson, vrlo je odlučna da će da se uda za bogatog muškarca. Brak je za nju pitanje ekonomije, finansijski smislena odluka dvoje odraslih ljudi. Taj hladan stav, ni po čemu baziran na emocijama je ono što je čini sjajnom u njenom poslu. Romantične spojeve vidi kao matematiku, potragu za drugim komadićem slagalice. I ide joj sjajno. Takođe, mislim da je savršeno racionalno da ona zna šta želi, kako zamišlja svoj život i da stremi ka tome. Međutim, u trenutku kada treba da tu odluku donese za sebe, Lucy biva rastrgana. S jedne strane ima finansijski promišljenu, u svakom smislu racionalnu odluku da izabere Harryja (Pedro Pascal), izuzetno bogatog i privlačnog čoveka koji je tretira kao princezu, dok s druge ima čoveka za kog misli da je „verovatno“ njena srodna duša, Johna (Chris Evans), sa kojim je pre nekoliko godina raskinula jer nije mogao da joj pruži ono što ona želi. Spoiler alert: Lucy na posletku bira čoveka kog iskreno voli, Johna, žrtvujući odmor na Islandu i njujorški penthaus (i izgled Pedra Pascala). Ova odluka rediteljke razbesnela je korisnike društvenih mreža. Od platformi za recenzije kao što je Letterboxd, pa do Instagrama i TikToka, počeli su da kruže komentari koji film optužuju za „broke man“ propagandu, te razne šale na račun Johna koji je „broke“ i zbog toga, po njima, ne zaslužuje Lucy (ili bilo kakav vid sreće). Broke people should never laugh, glasio je jedan od njih.

Courtesy of A24

„Mene to ne zasmejava, razočaravajuće je“, rekla je rediteljka Celine Song na ove komentare u jednom sada viralnom intervjuu. „Siromaštvo nije krivica siromašnih. Mislim da je jako zlobno referirati se na Johna – lika koji voli Lucy, divnog lika kojeg sjajno tumači Chris – sa tako groznim terminima poput ‘broke boy’ ili ‘broke man’. Mislim da je to vrlo uzmenirujuć rezultat toga kako su imućni ljudi ušli u naša srca i ubedili nas da si sam kriv ako si siromašan, ili da si loša osoba ako si siromašan“. Rediteljka zatim ističe da ju je čak i zabrinulo što gledaoci koriste takvu klasističku terminologiju kada pričaju o njenim likovima. I to je s punim pravom. U filmu, jedina Johnova „greška“ ili „mana“ jeste činjenica da nema novca. Živi u propalom stanu s cimerima i pokušava da postane glumac. Ali, on je prva osoba koju Lucy zove kada joj je potrebna pomoć, on je neko ko je najbolje poznaje i očigledno joj je sa njim ugodnije. Da li će njen život s njim biti manje glamurozan od onog koji je Harry mogao da joj ponudi? Svakako, ali cela poenta filma je da Lucy shvata da prava ljubav nije matematika, nije logična i ne može da se kontroliše ili kupi. Na kraju, ona ne želi raskoš, želi samo nekoga ko je iskreno voli i razume. Zbog čega meni njen izbor ni u jednom trenutku nije bio upitan.

Odrasla sam s uverenjem da, u 21. veku, kada žene imaju više prilika da se ostvare u karijeri nego ikada, treba da imam svoj posao i svoj novac. To je nešto u šta su verovale moje bake, moji roditelji i u šta verujem i ja. Autonomija nad novcem je nešto što smatram izuzetno važnim, a teško je imati autonomiju nad novcem koji nije vaš. Takođe, ruku na srce, sumnjam da bi ijedan muškarac hteo da troši novac onako kako ga ja trošim. S tim u mislima, nikada mi nije palo na pamet da bi trebalo da se udam za nekoga samo zbog finansijskog benefita. Zašto kada mogu novac da zaradim sama? Zar mi to ne daje veću autonomiju? Ili je udati se za bogatog čoveka možda najveći feministički akt? (Ovo poslednje je, u mnogo čemu, tema koju proučava i sam film.) Svog dečka sam, valjda srećom, upoznala u periodu kada nijednom od nas posao ili novac nisu bili ni na kraj pameti, pa je sve što mi je bilo važno bilo to da me lepo tretira i da mi je sa njim ugodno. Što je upravo način na koji je i Lucy donela svoju presudnu odluku.

Courtesy of A24

Međutim, u poslednje vreme, u online svetu u kom sam prisutna i više nego što bih htela, primećujem sve više narativa koji u fokus stavljaju činjenicu da nikad, ali baš nikad ne treba birati „broke men“, muškarce koji neće finansirati celo vaše postojanje i plaćati vam manikire kao što plaćaju račun za struju. Kada neka devojka na društvene mreže objavi da je kupila dečku neki skup poklon, platila mu kafu ili – ne daj Bože – plaća pola kredita za njihov zajednički dom, u komentarima se nađe ogroman broj žena koje će da prokomentarišu: May this kind of love never find me. Ili, moj omiljeni: I’m too Slavic for this. Uvek se zapitam šta tačno ove devojke, najčešće mlađe od mene, ne žele da ih pronađe. Fer partnerstvo? Uzajamna ljubav? Kada god upadnem u vrtlog ovakvih objava i komentara na društvenim mrežama pokušavam da se tešim činjenicom da to verovatno pišu tinejdžerke i mlade devojke koje još nisu osetile kandže stvarnog života i ekonomije u kojoj su vam zaista potrebne dve dobre plate da biste mogli da živite iole ugodno, a pronaći bilo kakav posao deluje kao najveći podvig. Međutim, komentari na Materialists dokazali su mi da je ovo stav i starijih devojaka i žena, te sveopšti trend u našem društvu: Klasizam je živ i zdrav, a da Karl Marx nije već mrtav, sigurno bi se bar onesvestio kada bi jednom prelistao TikTok feed.

Htela bih da naglasim da kada društvene mreže nekog muškarca zovu „broke“ ne misle samo na neambiciozne i nezaposlene muškarce koji žive u svojoj sobi iz detinjstva i oslanjaju se na majku da im skuva svaki ručak – koji su, iskreno, i moj najveći strah – već na svakog dečka koji ne zarađuje dovoljno da pokrije sve svoje troškove i troškove svoje devojke. A Louis Vuitton torbice kao poklon za prvi mesec zabavljanja samo su bonus. Većini ljudi jasno je da su u pitanju ogromna primanja, onakva o kakvima mnogi ljudi u dvadesetima i ranim tridesetima ne mogu ni da sanjaju – osim ako su nasledili bogatstvo ili pokrenuli biznis. Što je odlično, ali da li u eri kada je najtraženiji dečko A man in finance. Trust fund. Six five. Blue eyes. zaboravljamo koliko malo ljudi zaista spada u ovu grupu ekstremno bogatih? Ne želim nikome da rušim snove, ali Harryja u Materialists nisu bez razloga zvali unicorn.

Courtesy of A24

Već odavno znam da smo ušli u period kada je kapitalizam prevladao svakim delom naših života, a uvukao se čak i u naša srca, diktirajući nam koga treba da volimo, ili, preciznije, ko zaslužuje da ga volimo. Prema online standardima, to nije dečko kome možete da kažete sve i koji vas voli čak i kada niste zajedno, već onaj koji može da vam plati pasoš i povede vas na Island. Kako bi TikTok rekao: If he wanted to, he would. U jednu ruku, verujem da ovakva uverenja proizlaze iz želje za finansijskom sigurnošću u vremenu kada je neverovatno teško pronaći ikakav posao, a raditi ono što volimo deluje kao najveći luksuz na svetu. Takođe, u kapitalističkom sistemu koji nas od rođenja trenira da verujemo da moramo da provedemo život akumulirajući kapital po svaku cenu, ovakav stav deluje gotovo prirodno. Svakodnevno provodimo sate i sate listajući raskošne živote zvezda i influensera, nesvesno u mozak ubrizgavajući stotine reklama, a to je samo jedan delić toga kako se kapitalizam integriše u naše misli, govoreći nam da apsolutno moramo da budemo bogati. A iako danas možemo da radimo i budemo samostalne, ženama je i dalje znatno teže da postanu imućne. Znate kako je, nažalost, većina najbogatijih žena na svetu stekla svoje bogatstvo? Razvodom. Ili su ga nasledile od oca. Dakle, ako nismo rođeni u imućnoj porodici, bogat muž je i dalje najjednostavniji način da dođemo do života kakav želimo – ili kakav nam je Instagram rekao da želimo. Kako kaže Lucy, to je samo matematika.

Zovite me ludim romantikom, vičite May this kind of love never find me sa zgrada, ali novac, iz moje perspektive, nikada nije bio merilo ljubavi. Ne samo da se slažem s Lucy, već bih Johna izabrala već one prve večeri, kada joj je pročitao misli i servirao Coca-Colu i pivo pre nego što je išta naručila. Istina, za devojke poput Lucy i mene biće teže da dođu do jahte, a čak i ako je ikad zaista kupimo, verovatno ćemo je i same platiti, barem delom. Ali to uz nekoga kome verujete to nikada neće biti problem. Ne garantujem da je moje mišljenje jedino ispravno, ali iz Celininih zaista lepih reči zaključujem da je mnogo gledalaca u potpunosti promašilo poentu ovog filma, samo dokazujući da je njegova tematika danas potrebnija nego ikada. Materialists je meni poslužio kao lep podsetnik da, u vreme kada je moguće kupiti sve što poželimo, ljubav zaista ostaje jedina dragocenost vredna pažnje.